Kada neko doživi da i u svojoj 93. godini radi i stvara, a da mu je njegovo delo i dalje redovno „sveže“ i prosto nezaobilazno, može se reći da je imao rašta i živeti.

Ipak, uvek fali još taj jedan dan, jedan dah, da se još nešto doda i kaže. I zbog svega toga nema mislećeg čoveka u „ostatku“ takvog društva ovde koji neće zažaliti što Coraxa više nema među nama, da dobijemo još makar malo taj božji dar – od njega, agnostika.

U svom dugom životu, u svojoj neverovatnoj karijeri, o kojoj će se narednih godina, računam i decenija, pripovedati, Corax je stekao ogroman broj ne samo poštovalaca nego i prijatelja, saradnika, ljudi koji su ga voleli i cenili.

Mnogi od njih će na razne načine prenositi svoja sećanja na njega, mnogi učeni ljudi pisaće o značaju njegovog dela, biće tu knjiga o njemu, novih filmova, ne sumnjam ni naučnih radova i doktorskih disertacija u kojima će se analizirati fenomen Corax.

Deceniju druženja i saradnje, preciznije rečeno moje svojevoljno i radosno „služenje“ njegovom geniju, obeležilo je moje bivstvovanje u Beogradu.

Nulto „prepoznavanje“ da smo potencijalni saradnici dogodilo se u Zrenjaninu, u mom, od mnogih nikad prežaljenom, Pozorišnom klubu ZELENO ZVONO, gde je on na tribini o političkom kontekstu ubistva dr Zorana Đinđića izložio „mali milion“ karikatura o streljanom prvom postpetooktobarskom demokratskom premijeru Srbije.

Tribina, inspirisana njegovom knjigom TRAJNO PROŠLO VREME, gde je sa saradnicom Brankom Prpom, uz Borku Pavićević, Ivana Čolovića i moderatorku Danicu Vučenić, prepunila klub u Zrenjaninu – imala je u njemu glavnog „nosioca liste“ celog događaja.

Ne sedeći ni na bini, progovorivši samo nekoliko rečenica na samoj tribini, on je svojim izloženim karikaturama o dr Zoranu Đinđiću rekao sve – i više od toga – uz sve uvažavanje svih cenjenih govornika, koji su to i sami konstatovali. Trenutak kada mu je misleći Zrenjanin odavao priznanje bio je i meni, u mom gradu, večna čast.

Ranije poznavanje, a od tada i konačno prepoznavanje „ko tu šta hoće i može“, preraslo je u, za mene, veliku čast da smo postali prijatelji i budući saradnici.

Zatvaranje Zelenog zvona i moj izgon iz Zrenjanina, kao i poslovno premeštanje u Beograd, doveli su me, gde drugde nego do tada moje druge, sigurne kuće – dnevnog lista Danas. Tamo su me najlepše dočekali i svi redom prihvatili: cela redakcija, zajedno sa novim glavnim urednikom Dražom Petrovićem i jedinstvenim, nezaobilaznim direktorom Dušanom Mitrovićem. I nad svima nama tamo lebdeo je Coraxov duh, poput „Duha Hamletovog oca“.

Svaki naš susret u redakciji ili kafani, obično bez njega (jer je morao da radi i crta), svakoga dana počinjao je komentarom njegove karikature i pitanjem šta će tog dana biti novo genijalno „zakucavanje“ nekog „zaslužnog“ za njegovo karikiranje.

Taj fenomen, koji je trajao godinama kod hiljada ljudi, ponukao me je da svojim saradnicima na Skupštini Novog optimizma predložim da naše najznačajnije priznanje – nagradu Dobar primer Novog optimizma za 2017. godinu – dodelimo baš njemu.

To je bio lak posao. Svi su se složili, samo je trebalo da i on prihvati.

Na najznačajniji datum moderne Srbije, 5. oktobra, na jednom velikom skupu novinara, zamolio sam ga da nas ne odbije, jer sam znao šta želim da uradim posle toga. Uz nezaobilaznu zavitlanciju pristao je, uz opasku da je to „valjda poslednja nagrada nekakve nevladine organizacije koju dobija“. Ipak, i brk i bradica su mu se smejali kada sam mu rekao da je ovo nešto posebno i da neće zažaliti.

Glavna spoznaja iz koje je nastala ideja da se to „popravi“ bila je da je on bio omiljen među ljudima širom regiona, ali da većina nikada nije imala priliku da ga sretne, iskaže mu poštovanje i ljubav, čuje ga uživo i fotografiše se za uspomenu – a pokazaće se i za istoriju.

Nagradu smo mu dodelili dva puta u dva dana – u Beogradu, u CZKD-u, i u Novom Sadu, u NDNV-u – kao mini-festival, ali centralni deo bila je IZLOŽBA NA ULICI, u zavetrini pasaža Advokatske komore Vojvodine.

Na naš poziv okupilo se nekoliko stotina ljudi da tog 10. decembra 2017. godine obeležimo Dan ljudskih prava sa Coraxom na ulici!!!

Kliknulo je odmah! Moramo na ulicu, među građane, sa Coraxom.

Tada je izašao prvi kalendar za 2018. godinu, a uz asistenciju njegovog, posle i mog prijatelja, kolumniste Danasa Vladimira Jokića, „rodio“ se kalendar GODINA VUČIĆA. Zemljotres!

Pomama za kalendarom bila je tolika da se, uz jedan polupoziv da ćemo ih prodavati u Knez Mihailovoj u Beogradu i Zmaj Jovinoj u Novom Sadu, strpljivo čekalo u redu dugom sto metara da bi se došlo do te buduće relikvije u svakoj pristojnoj kući.

Tada je pala odluka: svake godine uz izdavanje kalendara ide i turneja po gradovima, gde bi, uz Coraxa, na tribinama govorili i mnogi njemu važni ljudi i prijatelji.

Razne manifestacije i mesta, kao što su Zona Novog optimizma u Šapcu, Nušićijada – ona prava, prognana, a slobodna – u Ivanjici, zatim na Filozofskom „NIJE FILOZOFSKI ĆUTATI“, u Zrenjaninu „ZVONO ZA ZRENJANIN“, famozni Šodroš u Novom Sadu i „OPASULJIVANJE NARODA“, pa Niš, Kragujevac, nezaobilazna Požega, isto takvo Valjevo, Pančevo, Vršac… stotine govornika, hiljade ljudi u publici… i Corax!

Ipak, prelomni je bio Lazarevac i nasilno skidanje izložbe Corax-Petričić u tamošnjoj biblioteci, postavljene na Svetski dan borbe protiv fašizma i antisemitizma (9. novembar – važan datum!). A onda – lavina.

Na skupu solidarnosti i protesta, deset dana kasnije, u Opštini Stari grad, u velikoj sali, ispred hola u kojem je bila postavljena izložba Coraxa i Petričića, kao i ispred same zgrade, bilo je više od 1.000 ljudi.

Ta želja ljudi da se okupe oko karikaturista i podrže ih bila je neverovatna.

Aplauz koji su dobili podsećao je na euforiju sa neke košarkaške utakmice, a tada mi je Corax rekao da tako nešto nikada nije doživeo i da će to pamtiti celog života.

Njegova karikatura nije bila samo duhovita i tačna – bila je bliska običnim građanima koji možda nisu mnogo pratili političku scenu, ali su preko njegovih crteža znali šta se događa.

Floskula o nekakvom elitizmu ili uskom krugu ljudi koji to prati raspršila se u trenu.

Narod ga je voleo, iako mu on nikada nije jeftino podilazio karikaturama, a konačno je „na terenu“ mogao da pokaže svoj iskreni altruizam prema ljudima.

Prilika da se to dogodi – da se uživo sretne sa tolikim brojem svojih poštovalaca, da toliko puta bude razlog okupljanja ljudi po trgovima, poput kakve agore – mene i moje saradnike „vozila“ je da idemo svuda gde postoje makar minimalni uslovi i ljudi koji ga žele u svom mestu.

Hiljade ljudi oglasile su se otkako je ove subote javljeno da Coraxa više nema među nama. Stotine njih objavile su fotografije sa njim sa tih hodočašća po Srbiji. Ko zna koliko njih još čuva famozni Coraxov kalendar sa njegovim potpisom.

Svi su ovih dana tužni. Pitaju se kako bez tog Coraxovog dnevnog „putokaza“ u Danasu. I gotovo svi žale što mu se nije ispunila najveća želja – često je govorio da želi da „ovima vidi leđa“.

E pa, gospodo draga, bez ikakvog lamentiranja – da se svi potrudimo da TO, makar posthumno i kao amanet koji nam je ostavio, i URADIMO.

Uz zahvalnost što si nam u poslednjoj deceniji dopustio da budemo deo Tvog sveta, poručujemo Ti svi mi „novoptimisti“, dok nas još ima, da ćemo se truditi da nikada ne budeš zaboravljen.

Veliko hvala, Coraxe!

Autor je osnivač Novog Optimizma

(Danas, karikatura: Corax)