Negativne trendove u regionu generisao je povratak „presvučenih šešeljevih radikala“ na vlast u Srbiji 2012. godine, i oni od tada sprovode politiku rehabilitovanja zločina i ratnih ciljeva iz devedesetih godina, istakao je večeras u Novom Sadu istoričar i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu Milivoj Bešlin.

On je na tribini „Pomiri se ako znaš: može li se podučavati miru?“, koja se održava u okviru Festivala pomirenja u orgaizaciji Kulturanove, naveo da je vlast Borisa Tadića do 2012. godine karakterisala politika istorijskog revizionizma na pitanjima Drugog svetskog rata, ali da se ona zaustavila na traženju ostataka Draže Mihailovića, formiranju specijalnih državnih komisija za navodne grobnice komunističkog terora i donošenje zakona o rehabilitaciji.

„Tu se nije išlo do ratova devedesetih godina, iako smo neki od nas još tada upozoravali da je konačan cilj takvog brutalnog istorijskog revizionizma i falsfikovanja istorije u stvari da se rehabilituje ratna i genocidna politika iz ratova devedesetih godina“, naveo je on.

A režim Aleksandra Vučića je, dodaje Bešlin, polje revizije istorije proširio i na devedesete godine, što je Srbiju dovelo na poziciju istrijskog revanšizma.

„Rehabilitujući politiku iz devedesetih godina, njene ratne nosioce i ciljeve, današnji režim u Srbiji je zapravo stigao do polja isotrijskog revanšizma sa ciljem ne samo da obnovi u ideološkom smislu taj dominantni narativ, nego da rehabilituje ciljeve ratne politike“, naveo je Bešlin.

Podsetio je na izjavu predsednika SPS-a Ivice Dačića koji je rekao da ratovi nisu završeni, i da sledi drugo poluvreme.

„Sve što oni zapravo rade jeste neka ideološka i vojna priprema za to potencijalno drugo poluvreme. Ne znam da li će do njega doći, ali da se pripreme vrše, to je očito, ne samo u Srbiji, nego u regionu“, kazao je Bešlin.

Mladi ne prihvataju tuđu krivicu

Sociolog Aleksej Kišjuhas, u ovom slučaju moderator tribine, naveo je na početku, u kontekstu sadašnjeg trenutka i višemesečnih protesta protiv nasilja, da li se uopšte može govoriti o nasilju u rijaliti programima, a ćutati na ratne zločine?

Bešlin je ocenio da nije siguran da li istorija treba da služi pomirenju, odnosno da se koristi za „huškanje na mir“, kao što je prethodno iskorišćena za huškanje na ratove devedesetih.

Programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Hrvatska Branka Vierda ocenila je da se društva u regionu danas nalaze u nekoj vrsti kognitivne blokade koja je slična cenzuri sprovođenoj tokom devedesetih godina, kada većina građana uopšte nije bila svesna antiratnih protesta i inicijativa.

Istakla je i da iskustvo njene organizacije, kroz neformalno obrazovanje mladih o temama koje su u širem kontekstu suočavanja s prošlošću, pokazuje da mladi osećaju snažan otpor prema temama i problemima koje su prouzrokovali neke druge generacije.

„Nerado prihvataju da se moraju nositi s teretom nečega za šta nikako nisu krivi“, kazala je Vierda.

Dodala je da zbog toga oni u neformalnom obrazovanju insitiraju na putovanjima koja uključuju obeležena i neobeležena mesta zločina, na kojima se polaznici suočavaju sa činjenicama utvrđenim pred pravosudnim organima.

„Mislim da u formalnom obrazovanju jako nedostaje tog aspekta odlazaka na mesta stradanja, razgovora sa saveremenicima, sa svedocima, žrtvama, kao i povezivanja tih i savremenih događaja“, navela je ona.

Pomirenje je proces koji zahteva rad

Govoreći o iskustvima pomirenja Nemačke i Francuske na primeru Alzaca, oblasti u kojoj su tokom Drugog svetskog rata zabeležene ogromne žrtve, direktor „Crossborder factory“ Frank Moravec (Frank Morawietz) je ocenio da obrazovanje može doprineti pomirenju između naroda i država.

„Možete ljude naučiti pomirenju, ali morate svakodnevno raditi na njegovom održanju. Stalno se mora raditi na prevazilaženju razlika“, naveo je on.

Precizirao je kako je Alzac jako patio tokom Drugog svetskog rata, da je zabeleženo više desetina hiljada žrtava, te da su stanovnici u čak četiri navrata menjali nacionalnost, u skladu sa okupacijm.

Nemci su, dodao je on, imali i takozvane „Education camps“ gde su stanovnike faktički asimilovali, a problem za pomirenje nakon rata je bila i duboko ukorenjena kultura mržnje uz koju su ljudi rasli.

„Moj otac je za vreme rata ubijao Francuze, a ja radim s njima i čak sam živeo šest godina u Fransuckoj“, dodao je Moravec. Naveo je i brojne primere saradnje baš u oblasti Alzaca i ponovio da se iza francusko-nemačkog uspeha krije svakodnevni rad.

Nakon tribine, otvorena je izložba Miloša Cvetkovića Cveleta „Moja Bosna“.

Izložba priča o o ratu u Bosni i Hercegovini, iz Cvetkovićeve perspektive, i obuhvata razdoblje od 1992. do 1995. godine i to pre svega istočnu, zapadnu i centralnu Bosnu.

Dalibor Stupar (Autonomija)