Dok se ne pobune ili ih ne blokiraju, mi univerzitete kao ustanove visokog obrazovanja i naučnog istraživanja mahom uzimamo zdravo za gotovo. I kao da su oduvek tu. Osim roditelja koji bi da im mladunčad „upišu fakultet“, i eventualno ga završe. A treba slušati svoju mater. Jer univerzitet jeste jedna od najvažnijih i najsvetlijih institucija koju je smislila ljudska životinja – ikada. Ona se pojavljuje još u srednjovekovnoj Evropi u 12. i 13. veku kada se grupe nastavnika (philosophiae doctor) i studenata iz svih delova Evrope okupljaju u određenim gradovima i udružuju u zasebne obrazovne i društvene zajednice – universitas. Kako je do toga došlo? Priča o viziji univerziteta može osvetliti i njegovu današnju ulogu kao toposa pobune i prostora slobode. Jer, srednji vek nije bio samo doba mraka, već i doba – univerziteta.

U srednjem veku, termin universitas odnosio se na razne vrste udruženih tela, esnafskih organizacija ili saveza, pa samim tim i na zajednice nastavnika, naučnika i studenata (universitas magistrorum et scholarium), odnosno i na udruživanje građana „radi učenja“ (universitas studii). I već u 13. veku, ova udruženja – i to direktnom podrškom pape – dobijaju autonomiju nasuprot i sekularnim i biskupskim (državnim i crkvenim) vlastima u gradu. Univerzitetska organizacija podrazumevala je i „integraciju intelektualnog života sa životom grada“, iako su i nastavno osoblje, studenti, kao i „vidici univerziteta“ nesumnjivo „prevazilazili lokalne ili gradske okvire“, rečima čuvenog istoričara Žaka Le Gofa (1982). Akademska zajednica je po definiciji međunarodna dok je univerzitet institucija koja među prvima, već 900 godina, neguje duh ili viziju – univerzalizma i kosmopolitizma. Kako ističe pedagoškinja visokog obrazovanja Biljana Lungulov (2022), univerzalne vrednosti sistematskog širenja ljudskog znanja ostaju u samom središtu institucije kao što je univerzitet.

U najopštijem smislu, univerziteti predstavljaju organizacije i društvene institucije koje su posvećene izučavanju i unapređenju ljudskog znanja. Oni okupljaju „celokupnost“ (universitas) profesora i studenata jednog grada. Od svog nastanka, 300 godina pre Boja na Kosovu, univerziteti zato predstavljaju i posebne društvene zajednice koje autonomno poučavaju, obučavaju, ispituju i dodeljuju „licencu“ ili diplomu (licentia ubique docendi) studentima iz različitih naučnih, humanističkih i tehničkih disciplina. Intelektualni poduhvati na univerzitetu tipično podrazumevaju naučna znanja i kompetencije najviših nivoa koji postoje u datom trenutku na svetu. A profesorima (kao i studentima) omogućuju da se bave originalnim, odvažnim ili kritičkim istraživanjem. Tajne kosmosa i živog sveta; novi lekovi i metode lečenja; najbolje tehnologije za uzgajanje biljaka i proizvodnju hrane i pića; naše prirodno i društveno okruženje; najbolji pravni i društveni sistemi; istorije, jezici i kulture naših i drugih društava i naroda; svetonazori i filozofije života – sve se to otkriva i/ili izučava na univerzitetu. Uz veštine pisanja, istraživanja, i kritičkog mišljenja. I to na osnovu činjenica, dokaza i znanja; i tako najmanje četiri pune godine života ljudske jedinke. Postoji li bolja institucija, „mehanizam“, „tehnologija“, „podkast“ ili „ChatGPT“ za takvo (raz)otkrivanje sveta od – slobodnog univerziteta?

Univerzitet je neodvojiv od univerzalizma, odnosno perspektive prema kojoj postoje jedinstveni, univerzalni i objektivni epistemološki i moralni standardi, i koji su relativno nezavisni od pojedinačnih nacija i kultura, piše Lungulov. A jednako univerzalna su i ljudska prava i ljudska želja za slobodom i pravdom. Potraga za univerzalnim znanjem neodvojiva je od univerziteta, rečima sociologa nauke Stiva Fulera (2003). Zbog visokog nivoa kompetencija svog osoblja, te specifičnosti same institucije, univerziteti i njihovi profesori još od doba papskih dekreta ostvaruju velike slobode ili autonomije u obavljanju svojih naučnih i nastavnih delatnosti, u zapošljavanju novog osoblja prema jasnim profesionalnim standardima, odnosno u samoupravi ili autonomnoj kontroli nad aktuelnim univerzitetskim politikama.

Svaki univerzitet, pa i univerziteti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Novom Pazaru „stoje na leđima divova“. Poput Kopernika, Galileja, Njutna, Darvina, Marksa i Ajnštajna (sa univerziteta u Krakovu i Bolonji, Pizi, Kembridžu, Edinburgu, Berlinu, Cirihu i Prinstonu). Uostalom, bez univerziteta (Berklija i Stanforda) ne bi bilo ni interneta. Vidici i pogledi univerziteta su zato i širi i dalekovidiji od uobičajenih, uskogrudih i zatucanih. I zato ne treba da iznenađuje što je društvena pobuna protiv korumpiranog i autokratskog režima u Srbiji započela na univerzitetu. Ne među elitom i među bogatima, kako se to popularno i populistički spočitava. Već među mladim ljudima i njihovim nastavnicima koji su svoje živote posvetili širenju ljudskog znanja. A kada u tom širenju pogleda i svetonazora dođete do (političkog) zida, prirodno je da ga – srušite.

Još srednjovekovni univerzitetski kurikulum zasnivao se na tzv. „sedam slobodnih veština“ (septem artes liberales) koje čine tzv. quadrivium (aritmetika, geometrija, muzika i astronomija) i trivium (logika, retorika, gramatika). Ove „veštine“ bile su osnovna priprema za najuglednije profesije (medicina, pravo i teologija), a ne zasebni predmeti. Ipak, proces nastave i istraživanja vremenom je doprineo njihovom razvoju kao istinskih naučnih disciplina, pa matematika i prirodne nauke (kvadrivijum) i jezici i društvene nauke (trivijum) i dan-danas čine osnovu kurikuluma na svim univerzitetima na svetu. Postoji i popularna sklonost da se univerziteti posmatraju kao relativno konzervativne i trome institucije koje se protive promenama. Akademski rituali i ceremonije, prateće odežde i šatro „tradicionalne“ nastavne metode poput predavanja po amfiteatrima, zaista aludiraju na (srednjo)vekovne i neprekinute tradicije. Pa predsednik sada reklamira famozne „privatne univerzitete“ kao institucije koje su mu mnogo naprednije, te brže, jače, bolje.

Međutim, ovaj konzervativizam i otpor promenama je samo prividan, odnosno ceremonijalan. Univerziteti su bili i ostali institucije u stalnim društvenim reformama i transformacijama od Bolonje do „Bolonje“. Uprkos pomodnim i neoliberalnim naklapanjima, univerzitet nije samo još jedan „trening centar“ namenjen potrebama tržišta rada, preduzetništvu i poslodavcima, već ustanova za sticanje opšteg znanja, veština i kompetencija (Studium generale). Kao mreža institucija i ljudi, univerzitet predstavlja i specifičnu društvenu zajednicu koja ima centralnu ulogu u razvoju i rastu ljudskog znanja, i središte društvene i političke integracije. Biti student je i stvar identiteta, ali i ispravnog ponosa.

Kako još 1895. piše istoričar Hejstings Rešdal: „Institucija univerziteta predstavlja pokušaj da se u konkretnoj formi realizuju određeni ideali života“. A o životu se i radi. Vizija „slobodnih veština“ i slobode naučnog istraživanja neodvojiva je od slobodnih ljudskih bića. Onih koji kritički misle, raskrinkavaju popularne zablude, razborito promišljaju i zaključuju na osnovu činjenica i dokaza. Viziju univerziteta čini i raskrinkavanje laži. A što je već opasnost i subverzija za svaku autokratiju koja drži do sebe. Međutim, baš kao što se De Golovim rečima povodom Sartra i studentske pobune 1968. „ne hapsi Volter“ – ne hapsi se ni rektor univerziteta. Ili ćemo iznova ubiti Sokrata jer „kvari omladinu“? Univerzitet jeste stariji od svake vlasti, naroda i države; on je dugotrajan, dalekovid i sa dugoročnom vizijom. Autonomna i slobodna potraga za znanjem, u jednoj posebnoj instituciji kao „društvenoj tehnologiji“ za rast i razvoj univerzalnog znanja, po svojoj prirodi inicira nove, originalne i kreativne ideje, hipoteze, teorije, metode, otkrića i (sa)znanja, pa i čitave škole mišljenja, te naučne i društvene revolucije. I to je vizija Univerziteta.

(Danas)