Skip to main content

ALEKSEJ KIŠJUHAS: Šta želi Istočna Evropa?

Stav 03. jul 2022.
5 min čitanja

"U čitavoj Istočnoj Evropi, egzistencijalnu pretnju nikad nisu predstavljali ni Amerika ni NATO – već jedino Rusija"

Prvo, šta je to Istočna Evropa? Pa, zavisi koga pitamo. Naime, Istočna Evropa ponekad obuhvata i baltičke države Estoniju, Letoniju i Litvaniju. Ali, ove države se neretko smatraju i Severnom Evropom.

Zatim, Istočna Evropa se od Baltika spušta ka jugu, te valjda neosporno obuhvata Poljsku, Češku, Slovačku i Mađarsku. Ili je ovo možda Centralna, a ne Istočna Evropa? Šta je sad to, i gde je Belorusija? Ili pak Austrija? Jer, Istočna Evropa tada naglo skreće ka istoku, da uključi Rumuniju, Moldaviju i Bugarsku. Najzad, Istočna Evropa odjednom skače na Kavkaz, u Gruziju, koja je i geografski odvojena od ove skupine država. A Jermenija i Azerbejdžan? Konačno, gde je – Rusija? To jest, onaj evropski deo Rusije, gde su i Moskva i Sankt Peterburg, i u kojem živi 75 odsto ruskog stanovništva? Da li Istočnoj Evropi pripada i Istanbul, i zašto ne?

ISTORIJSKA ILI GEOGRAFSKA GRANICA: S tim u vezi, i Prag i Ljubljana su zapadnije od Beča, a Beograd je zapadnije od Atine ili Helsinkija. A gde se u tom istočnom potezu kontinenta dede Zapadni Balkan? Drugim rečima, otkud sad izvesna Jugoistočna Evropa? I zašto onda ne postoji Severoistočna Evropa? Konkretno, da li je i Slovenija Istočna Evropa? A Crna Gora? Ili Albanija? A Srbija? Uostalom, Albanija i Srbija se nalaze u istoj vremenskoj zoni kao Holandija i Francuska, za razliku od Rumunije i Bugarske? Ili, kako su to i Finska i Grčka geografski istočnije, ali misteriozno ne pripadaju Istočnoj Evropi? Dok se o statusu Ukrajine kao evropskog Istoka, ili tek ruskog Zapada, trenutno vodi rat. Naprosto, dok su istočne geografske granice Evrope relativno jasne (reka i planina Ural), granica između Zapadne i Istočne Evrope nije geografska, već istorijska, kulturna i geopolitička. I samim tim krajnje nejasna, mutna, zamagljena i – promenljiva.

Istovremeno, ne postoji nijedan jasan kriterijum za definisanje ili razgraničenje između evropskog Zapada i Istoka. Zato što Istočna Evropa nije ni samo etnički slovenska (jer Rumunija ili Mađarska), ni samo istorijski vizantijska ili otomanska (jer Češka ili Litvanija), ni samo verski pravoslavna (jer Poljska ili Hrvatska), ni samo geopolitički istočnoblokovska (jer Jugoslavija). Dakle, Istočna Evropa nije jedinstvena celina ni kulturno, ni jezički, ni verski, ni istorijski, ni (geo)politički, pa čak ni geografski (jer Gruzija). U pitanju je komplikovan, a verovatno i nepostojeći koncept ili konstrukt. Drugim rečima, Istočna Evropa realno postoji samo u umovima na – Zapadu. Postoji onoliko definicija Istočnih Evropa koliko i teoretičara međunarodnih odnosa, politikologa, i zaludnih geopolitičara. Dok na istoku evropskog kontinenta odistinski postoje samo konkretne i međusobno veoma različite države – nekakve Poljska, Srbija, Finska, Albanija, Češka, Estonija, Belorusija, Slovačka, Grčka i ostale. Ali zato, u pitanju (više) nije nekakva zapuštena livada na koju su prosto ušetali NATO ili Evropska unija, usput naljutivši ruskog suseda, naprotiv.

„ŠIRENJE NATO NA ISTOK“: U kontekstu ruske agresije na Ukrajinu, isuviše se smatra, drobi i palamudi o „širenju NATO na Istok“. Dok, kao što smo videli, dokazi da taj Istok uopšte ili realno postoji su neuhvatljivi i nepostojani kao za NLO ili čudovište iz Loh Nesa. Pa ipak, prema istraživanju Crte, vrtoglavih 72 odsto građana Srbije smatra da je „Rusija bila izazvana na sukob“ baš zbog namere NATO da se „širi na Istok“. Tačnije, dominantna palamuđevina glasi ovako: članeći zemlje Istočne Evrope, NATO je praktično naterao Putina da napadne Ukrajinu, poput životinje saterane u ćošak. Pošto je, nakon raspada Sovjetskog Saveza, NATO navodno obećao Rusiji da se neće širiti unaokolo, pa se ipak proširio 1999, pa opet 2004, pa 2009, i tako sve do Severne Makedonije (2020). Ne zarezujući Rusiju, NATO ili mrski Zapad su gradualno širili svoj uticaj po Istoku kao biber po pilavu.

I, kada je NATO otvorio mogućnost za članstvo Gruzije i Ukrajine (2007), Rusija je reagovala napadom na Gruziju. Kad su prozapadni demonstranti u Ukrajini oterali proruskog predsednika Janukoviča dođavola, Rusija je reagovala okupacijom Donbasa i Krima (2014). Kad je NATO privukao Crnu Goru, Rusija je tamo organizovala (neuspešni) državni udar (2016). Da li uviđamo obrazac? Slično je i sada u Ukrajini (2022), pa sirota i hronično neshvaćena Rusija samo nastoji da osujeti i odbije zapadni uticaj na famoznom Istoku. A u čemu je problem sa tim – osim okupacije, stradanja, žrtava, rata i ratnih zločina, naravno?

Pa, problem je. Zato što se u ovakvim jeftinim analizama prepoznaju jedino interesi Rusije – a ne i interesi Istočne Evrope. Posmatranjem golemog istoka evropskog kontinenta kao puke teritorije na koju se (ne) valja širiti, mi usvajamo mentalni okvir iz bipolarnog doba Hladnog rata. I gde su manje države samo pioni za pojesti u šahovskoj partiji između velikosilnih. A zapravo, NATO se nikad ne bi proširio na istočnu Evropu, da istočnoevropske nacije to nisu želele i aktivno radile na tome. I u čemu je ceo kunst. Pošto se živo sećaju ruskog imperijalizma, mnogi Evropljani sa istoka Starog kontinenta zahtevaju članstvo u NATO da bi sačuvali svoju nezavisnost, suverenost i slobodu. I nisu usamljeni u tome – ove godine, istu stvar žele i popularno neutralne Švedska i Finska. I otuda se NATO ili EU nigde nisu zaista proširili. Već obrnuto: mnoge države-nacije sa geografskog istoka Evrope su poželele da pripadaju tom izvorno zapadnom društvu, iz svojih političkih, kulturnih, privrednih, istorijskih i bezbednosnih razloga.

ISTOČNA EVROPA SAMO ŽELI DA BUDE KAO ZAPADNA: Zahvaljujući Titu i partizanima, koji su praktično sami oslobodili državu od fašističkog okupatora, jedino je SFR Jugoslavija bila odvažni izuzetak od ruskog zagrljaja ili čizme na evropskom Istoku. Što je za neplaniranu posledicu imalo da Rusiju danas naivno doživljavamo kao benevolentnog srodnika ili dobroćudnog brata, umesto kao samo još jednu imperiju ili okupatora u nizu. Međutim, ispravnim i dalekovidim rečima Marka Nikezića, „Živeti na Balkanu, a ne razumeti da je Rusija najveći neprijatelj vaše slobode, znači ili da ništa ne shvatate ili se nalazite na drugoj strani. Isto kao što su vam Sjedinjene Američke Države sam đavo, ako živite u Latinskoj Americi“. Jer, američki zločini po Latinskoj Americi ili Jugoistočnoj Aziji su dobro poznati. Ali, u čitavoj Istočnoj Evropi, egzistencijalnu pretnju nikad nisu predstavljali ni Amerika ni NATO – već jedino Rusija. Uostalom, možda je upravo ta stvar – ono zajedničko ili što zaista povezuje Istočnu Evropu u nekakvu jedinstvenu celinu?

Jer samo zato su upadljivo različite Poljska, Mađarska i Češka (1999), Estonija, Letonija, Litvanija, Bugarska, Rumunija, Slovačka i Slovenija (2004), Albanija i Hrvatska (2009), te Crna Gora (2017) i Severna Makedonija (2020) slobodno odlučile da uđu ili pristupe NATO. A nije NATO odlučio da penetrira u ove države na istoku Evrope (kao izvesna Rusija u Ukrajinu). Dok u svim navedenim državama preovlađuje pozitivan stav prema tom pristupanju i strateškoj odluci, bar po istraživanjima iz 2020, ili još iz perioda pre ruske agresije na Ukrajinu.

Možda je nekome uzbudljivo i seksi da ovaj rat posmatra kao sukob između Zapada i Rusije. Međutim, tada zaboravljamo na činjenicu da su Ukrajina i Istočna Evropa krajnje aktivni učesnici u tom istorijskom procesu. Što je šteta, zato što možemo mnogo toga da naučimo. I zato što se budućnost Brisela, pa i Beograda, danas brani u Kijevu. Naime, nakon raspada SSSR, Ukrajina je već nekoliko puta pokušala da potvrdi i odbrani svoj prozapadni i proevropski kurs, kao npr. 2004. i 2014. godine. I, oba puta je naišla na golemi otpor Kremlja – ali i na kilavu reakciju Zapada. Jer, koga briga šta želi nekakva Istočna Evropa? Uz to, Zapad je decenijama komotno sarađivao sa ruskim kompanijama i oligarsima, u iluziji da će novostečeno bogatstvo dotičnih kleptokrata uvesti liberalizam, da će kapitalizam doneti demokratiju, a demokratija doneti mir na istoku Evrope. Kad ono šipak, dobili smo rat.

I onda bi valjalo da mnogo pažljivije saslušamo – Istok. Šta ima da kaže, ili šta želi, misli i oseća ona Istočna Evropa? Zbog čega od Baltičkog do Jadranskog mora, pa i do samog Kavkaza, evropski Istok mahom želi ulazak u NATO i EU, a ne u Rusku federaciju? Mnogi sa tih prostora su već odavno tamo, a oni koji nisu (poput Albanije i Severne Makedonije) tamo žele da budu. Uostalom, mnogi građani Zapadnog Balkana će trajno da uđu u EU lično – svojim pasošima, nogama i umovima – ako već ne mogu svojim državama. Jer, unutrašnje granice Evrope su mentalne, a ne geografske. U tom smislu, Zapad kao bolja (iako ne jedina) mogućnost ili alternativa, i kao kognitivni i društveni prostor prosperiteta, demokratije i slobode, se vaistinu jeste „proširio na Istok“, te nepodnošljivo pristigao na same granice Rusije. I Putin želi da zaustavi i preokrene taj proces – propagandom, tajnim i javnim agentima, otrovima, ili tenkovima i bombama. Dakle, šta želi Istočna Evropa? Želi da bude kao Zapadna Evropa. I to je verovatno jedino što je povezuje i spaja. I uzgred, relativno dobro joj ide na tom putu. A šta želimo mi?

(Danas, foto: Medija centar Beograd)