Skip to main content

ALEKSEJ KIŠJUHAS: O bojkotu

Stav 16. јун 2024.
5 min čitanja

"Kako naši bojkotaši samima sebi odsecaju spolovilo"

Malo ljudi zna da je „bojkot“ zapravo – prezime. Naime, postojao je izvesni i zloglasni engleski zemljoposednik Čarls Bojkot (1832-1897) koji je upravljao poljoprivrednim imanjima u Irskoj.

Posedovao je oko 120 hektara zemlje, a bio i nadzornik ili sakupljač zakupnine (arende) na još oko 600 hektara za jednog engleskog vojvodu. I sad, 1880. godina je bila veoma loša za prinose, te se irski seljaci udružuju i protestuju protiv visoke cene zakupa. Bojkot za to nije mario, naprotiv, već je sa imanja proterivao sve koji bi kasnili sa plaćanjem, a svojim kmetovima je izricao i visoke novčane kazne za najmanje propuste.

Međutim, kada je Bojkot ovako namerio da iseli jedanaest (od ukupno 35) zakupaca ili porodica, svi oni su odlučili da se pobune.

Da „bojkotuju“, odnosno fizički izoluju i okruže Bojkota i njegovo imanje. Seljaci i sluge su prestali da rade u njegovom domaćinstvu (ostali su samo džokej, služavka i kuvar), a kada bi neko od članova njegove porodice izlazio napolje, gađali su ih blatom.

Usevi su počeli da mu propadaju, niko nije hteo da otkupi njegove poljoprivredne proizvode, niti da mu proda namirnice za kuću ili život. Izopštili su ga i iz crkve i zajednice, a ni poštar mu nije donosio pošiljke i pisma.

Dakle, izvorno, „bojkot“ uopšte nije zgodna reč. Bojkot je bio pohlepni gazda i sujetni tiranin, protiv kojeg se pokreće hrabri, solidarni i nenasilni otpor.

Vođa irske Agrarne lige tada je pozvao seljake da „izbegavaju i preziru u svakom trenutku i na svakom mestu onoga ko je izbacio neko drugo biće, i da ga izoluju od ostatka zemlje, kao da je gubavac“.

A ta Agrarna liga je bila bliska irskom pokretu za nezavisnost (iako je pre svega zahtevala da seljaci budu vlasnici zemlje koju obrađuju).

S tim u vezi, Bojkot je izdašno reklamirao ceo slučaj po britanskim medijima i tabloidima, pisao je i britanskom premijeru Gledstonu, predstavljajući sebe kao kukavnu žrtvu katoličkih seljaka, odnosno progona i pravne nepravde.

Pod pratnjom novinara, Bojkotu u pomoć priskače 50 volontera (protestanata), i koje čuva čak 900 britanskih vojnika, te završavaju žetvu za par nedelja.

Sutradan, on i njegova supruga beže, odnosno napuštaju imanje u tajnosti.

Kako je Bojkotovo prezime postalo – imenica, glagol, i fenomen? I koje ulazi u Oksfordski rečnik engleskog jezika već 1888. godine?

Kako piše BBC, reč „bojkot“ je ubrzo počela da se koristi za opisivanje sličnih akcija izolovanja, zastrašivanja, stvaranja stereotipa ili mita o nekome ili nečemu.

Pa, tako što je Čarls Bojkot od svog ličnog slučaja – napravio političko pitanje.

Zbog ovakvog reklamiranja, ceo slučaj dospeva u medije, a Bojkotovo prezime u rečnike. Drugim rečima, Bojkot je sinonim za odvažnu akciju, ali i za kukumavčenje. I u tome je ceo kunst, odnosno važna lekcija za sve današnje Bojkote i bojkote.

Šta ćemo ako je bojkot jedna mahom lična i sitnosopstvenička stvar? Reklama kao antireklama? I da li i mi u Srbiji, bojkot pretvaramo u politiku, odnosno antipolitiku? U rezignirani i apatični pucanj u prazno? U doslovni i figurativni – bezizlaz?

Naravno, kao i u Irskoj 1880, bilo je veoma uspešnih bojkota u istoriji, od bojkota britanske robe tokom američkog rata za nezavisnost („Bostonska čajanka“) do bojkota rasno segregiranih autobusa tokom američkog pokreta za građanska prava.

Bojkot britanske robe organizovao je i Mahatma Gandi u Indiji. Diplomatski bojkot Kraljevine Srbije od strane Velike Britanije, Rusije i Austrougarske dogodio se nakon krvoločnog Majskog prevrata (1903).

Tokom Hladnog rata, SAD i još 66 država bojkotovale su Olimpijske igre u Moskvi (1980), a SSSR i istočni blok one u Los Anđelesu (1984). Sankcije ili embargo, od SR Jugoslavije do Rusije, takođe se mogu smatrati oblikom bojkota.

A žene u antičkoj Grčkoj su bojkotovale – seksualne odnose, ovako protestujući protiv rata.

Međutim, ovde nas interesuje – bojkot izbora.

I što je popularna tema ili taktika građana Srbije pred bahatom tiranijom, otprilike kao među irskim seljacima u 19. veku.

Efekat zatajnog bojkota (a možda i aktivnih sabotaža, izolovanja i podmetanja) bio je primetan na nedavnim lokalnim izborima, posebno u Beogradu i Novom Sadu.

Takođe, zbog udruživanja opozicije u Novom Sadu, na bojkot izbora je anonimno pozivala – vlast. Sve da bi opoziciono orijentisane građane zbunila i ostavila kod kuće u nedelju.

Zbog bojkota od strane famoznog „dela opozicije“, svoju šansu na izborima je vešto iskoristio Savo Manojlović – a onda je on pozvao na bojkot institucija. Dođavola, umemo li bolje od toga?

Zato ne iznenađuje što su razne lokalne grupe građana (umesto opozicionih političkih partija) osvojile drugo mesto u opštinama i gradovima kao što su Niš i Čačak, ali i Srbobran, Nova Crnja, Vrbas, Sremska Mitrovica, Inđija, Plandište, Aleksinac, Užice (a u Svrljigu su i pobedili).

Da se situacija iz Niša (ili Čačka) ponovila u Beogradu (ili Novom Sadu), bila bi to drugačija politička realnost.

Ali avaj, pobedili su apatija i bojkot. Ispravnim rečima novinskog pisca Teofila Pančića, „proopozicionara je ostalo kod kuće taman toliko da uskrate svom gradu ubedljivu pobedu“.

I, jesmo li srećniji, jesmo pametniji, rečima filozofa Momčila Bajagića?

Bojkot izbora ima smisla samo kao politička pretnja, a ne kao stvarni neizlazak na iste. O tome svedoči analiza Metjua Frankela („Zapreti, ali učestvuj: Zašto je politički bojkot loša ideja“) za Institut Brukings (2010). Ne samo u Srbiji, već i širom sveta – opozicija poziva na bojkot zbog nefer i nepoštenih izbora.

Ovako nastoji da ostvari pritisak na vlast da poboljša izborne uslove, kao i da skrene pažnju međunarodne javnosti na nelegitimne i/ili nelegalne akcije režima. Međutim, ovo su mahom puste želje.

Na primer, opozicija je masovno bojkotovala izbore u Gani (1992), Etiopiji (1994), Maliju (1997) ili Azerbejdžanu (2003) i – nikom ništa.

Vlast ostvaruje golemu pobedu, a međunarodna zajednica priznaje rezultate izbora. S tim u vezi, da li bi međunarodni faktor mrdnuo prstom da je npr. DOS bojkotovala nesumnjivo nepoštene izbore 2000. godine?

Pretnja bojkotom je bila uspešna samo u par krajnje važnih slučajeva za međunarodnu zajednicu: na prvim izborima posle aparthejda u Južnoj Africi (1994), i na prvim izborima posle rata u Bosni i Hercegovini (1996). U prvom slučaju, bojkotom je uspešno pretio regionalni vođa iz naroda Zulu (Mangosutu Butelezi), zbog čega je međunarodna zajednica primorala Nelsona Mandelu na određene ustupke.

U drugom slučaju, Bošnjaci i bosanski Hrvati su zapretili bojkotom ukoliko ratnom zločincu Radovanu Karadžiću bude dozvoljeno da se kandiduje za predsednika, zbog čega su iznova reagovali međunarodni akteri i primorali Karadžića da odustane.

I to je, otprilike, sve.

S druge strane, ishodi bojkota izbora su po pravilu, mustri ili difoltu – dodatna marginalizacija opozicije i/ili njeno cepanje, te dodatno osnaživanje režima.

Tako je bilo u Zambiji (1996), Srbiji (1997), Kamerunu (1997), Keniji (1997), Togou (2002), Venecueli (2004), Zimbabveu (2005) i posvud gde je opozicija bojkotovala izbore. Još jedna od posledica bojkota su neočekivani uspesi aktera koji bi inače ostvarili kilaviji rezultat.

Na primer, hrišćani su bojkotovali izbore u Libanu (1992), iako su činili oko polovine biračkog tela.

Određeni izborni uspeh (16 mandata) tada ostvaruje jedna tada minorna, ali radikalna grupa – Hezbolah.

I taj Hezbolah je danas centralna politička sila u Libanu. Na koncu, od 171 slučaja bojkota izbora širom sveta koje je analizirao Frankel, bojkot je imao pozitivne ishode po opoziciju u samo četiri odsto slučajeva. Brojke su tvrde, i to je tako.

Ali, naši bojkotaši su radije zagledani u sopstveni pupak, umesto u svetska ili istorijska iskustva.

I, poput onog poslovičnog popa, ljutiti na globalno selo i belosvetske nepravde, samima sebi odsecaju spolovilo.

Najzad, da li su bojkotaši izbora zaista izolovali Aleksandra Vučića kao irski seljaci Čarlsa Bojkota onomad?

I zašto nisu?

(Danas, foto: Medija centar Beograd)