Skip to main content

ALEKSEJ KIŠJUHAS: Mir u svetu

Stav 07. mar 2022.
5 min čitanja

Prošlog četvrtka Rusija je pokrenula brutalnu i sramnu invaziju na Ukrajinu.

Avionima, brodovima, tenkovima, kopnenim trupama. Bilo je toga i ranije ili nedavno, od invazije Iraka na Kuvajt (1990) i Srbije na Hrvatsku (1991), do NATO bombardovanja Srbije (1999) ili Iraka (2003). Ili pak invazije i Sovjeta (1979) i Amerikanaca (2001) na Avganistan. Uostalom, Rusija je sa Ukrajinom zaratila još 2014. Ali je prvi put za 77 godina od Drugog svetskog rata, ovako grubo, svesno i namerno, bespoštedno i bezobzirno, napadnut i međunarodni poredak.

Ugrožen je globalni mir. U ratnoj igri više nisu samo suverenitet ili nezavisnost Ukrajine, već spuštanje zavese i na (mentalni) mehanizam odbrane koji je do nedavno štitio Evropu. Snimci i fotografije su poražavajući, zastrašujući, kriminalni, jezivi, i suočavaju nas i sa vlastitom prošlošću koja živi, i traumama koje još dišu. Dođavola, vode se ulične borbe po Kijevu. Jebem ti rat, da ti jebem rat.

Jedan nacionalistički autokrata je 24. februara 2022. pokrenuo rat i golu agresiju u Evropi, a pod providnim izgovorom zaštite svog naroda u drugoj državi. Zvuči poznato? Da, zvuči upravo kao Slobodan Milošević bez atomske bombe. Matrica je doslovno identična (ili je recept iz iste kuhinje).

Prvo našim ljudima u susednoj državi napumpamo strah pričama o ugroženosti i fašističkom genocidu koji se sprema. Zatim tamo organizujemo lokalne bandite koji spontano proglase nezavisnost. Onda priznamo njihovu paradržavu (SAO Krajinu). Konačno, pošaljemo tenkove da „samo brane“ goloruki narod, usput granatirajući Dubrovnik i uništavajući Vukovar do temelja. Šta može da pođe po zlu? Osim ratnih zločina i proterivanja više od 200.000 Srba iz Hrvatske kao tragičnog epiloga, četiri godine kasnije? Slobo, Putine!

PUTINOIDNE LEKCIJE: Ovde se naslušasmo i putinoidnih lekcija iz pseudoistorije. Uz mnogo patetičnih uzdaha, u šmirantskom govoru u kojem najavljuje rat, Putin je oholo i arogantno drobio o tome kako i zašto Ukrajina uopšte – postoji? Za njega, nijedna od država nastalih nakon sloma Sovjetskog Saveza nisu „prave države“ – osim Rusije. „Ukrajina nikad nije imala tradiciju državnosti“ i „Modernu Ukrajinu u potpunosti je stvorila Rusija, preciznije to su bili boljševici, komunistička Rusija“, lupao je, i tvrdio da samo želi da „denacifikuje“ Ukrajinu. Inače, državu koja je toliko „nacistička“ da ima Jevrejina za predsednika. Dakle, zli komunisti su iscrtali granice bezveze, i Putin je tu da ih ispravi. Prema ovakvoj logici, veoma malo država u Evropi i svetu, mogu da se osećaju bezbedno. I Sadam Husein je 1990. poželeo da ispravlja greške (kolonijalne) istorije, tako što će obrisati Kuvajt sa geografske mape. Dok ista nacionalistička logika i Crnogorce, Makedonce i Bošnjake smatra izmišljenim nacijama, a njihove države i granice rezultatom delovanja (anti)srpskih komunista. A ponovimo to po ko zna koji put: sve nacije su izmišljene. Sve, i američka, i ukrajinska, i ruska, kao i crnogorska, hrvatska i srpska.

A ukoliko je nekome važna geopolitička ekvivalencija. Da, jesu i Sjedinjene Američke Države napale Irak, pod krajnje spornim izgovorom, a sa stvarnom namerom da smene jedan antiamerički režim. Ovaj tada student sociologije u Novom Sadu je, sa Ženama u crnom, protestovao protiv tog rata na Trgu republike u Beogradu (i, tada prvi put, osvanuo na naslovnici Danasa). I Amerika beše raspojasano i napalmom zabrinuta zbog širenja Istočnog bloka, čak i na daleki Vijetnam. A zbog sličnih rizika u svom dvorištu, na Kubi, umalo je počeo Treći svetski rat (1962). Isto važi i za učestala podsećanja na NATO bombardovanje Srbije radi sprečavanja humanitarne katastrofe, iako su zločini i nasilje prema kosovskim Albancima bili i realniji i gnusniji od onog prema civilima u Donbasu. Ali to je stari, dosadni i kvarni „A šta su oni nama radili?“ argument. Zar je toliko prokleto teško zapitati se – „A šta smo mi njima radili?“ I zato, ko u Srbiji ćuti o 1991. i 1992, bolje da ćuti i o 1999. godini.

UGROŽENOST „NAŠEG“: Suština iza ruske agresije je nešto gotovo neviđeno u Evropi od Drugog svetskog rata, odnosno ratova na Balkanu devedesetih. I zato proizvodi poslovični šok i nevericu, dok agresore ispisuje iz sveta i pristojnog društva. Putin nije izvršio invaziju na Ukrajinu da bi joj preoteo prirodne resurse, da sebi obezbedi bolju poziciju za globalnim pregovaračkim stolom, ili da bi bombardovao stvarne ili fiktivne zlikovce. Ma kakvi, Rusija trenutno vodi čisto osvajački rat za teritorijalno proširenje (i/ili za marionetski režim u Kijevu) da bi zadovoljila svoje uskogrude nacionalističke i šatro istorijske ambicije. Uz sve njihove falinke i licemerja, Amerikanci nikad nisu videli Irak kao svoju 51. saveznu državu.

A Evropljani se mahom odriču svojih kolonijalnih teritorija, i radije bave samima sobom i sopstvenim razvojem posle Drugog svetskog rata. I zato su veliki. I zato će i teritorijalno Veća Rusija zauvek ostati globalno – mala. Putin Ukrajini ne priznaje pravo na postojanje, osamostaljenje ili otcepljenje od ruskog sveta – kao što isto pravo i srpski i hrvatski nacionalisti nisu priznavali Bosni. Ili, kada se Crna Gora osamostalila, postala članica NATO i (bila) odlučno krenula evropskim putem, ovo je postalo litijaški nepodnošljivo za Beograd. Sa sličnim tlapnjama o jednom narodu i/ili vaskolikoj ugroženosti onog našeg.

Poput Memoranduma SANU (1986), i Putin je u julu 2021. objavio svoj šatronaučni esej o ukrajinskoj istoriji od 5.000 reči, koji je distribuiran svim vojnicima u ruskoj vojsci i ogolio njegove planove. Tamo piše o „istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“, ugroženom „opasnim geopolitičkim igrama“ koje Ukrajinu guraju u orbitu Zapada. Za njega, Ukrajina mora da ostane u ruskoj „sferi uticaja“, dakle pod ruskom čizmom, ako Rusija želi da se iznova nametne kao faktor u Evropi. Kako otvoreno piše, slom Sovjetskog Saveza bila je katastrofa (samo) zato što su na desetine miliona etničkih Rusa ostali van granica Rusije. Jer i Ukrajinci su sebe nekada nazivali Rusima, ali avaj, bezbožni Lenjin im je dodelio ime i državu. Sve podmazano pričama o distinktivnom pravoslavnom i slovenskom karakteru ruske nacije – i za koju ne (treba da) važe nekakve liberalne i zapadne izmišljotine poput demokratije, nezavisnih medija i ostalih homoseksualnih drangulija. Zamisao o samostalnoj Ukrajini koja ide svojim putem, ili se svrstava sa bezbožnim Zapadom, predstavlja istorijsku nepravdu i nedopustivu jeres.

DOBRO U IME ZLA: Pre Prvog svetskog rata, kao i tokom nacizma, i jedna Nemačka je samu sebe videla kao državu i društvo koji su – izvan ili mimo evropske, odnosno zapadne civilizacije. I koji se u ime Nove Evrope odupiru jednoj liberalnoj, demokratskoj, komercijalnoj i bezbožnoj kulturi trgovaca. Koja uništava herojski duh i vitalnost Zapada još od mrskog francuskog Prosvetiteljstva, uz podršku odvratne Velike Britanije i groznih Sjedinjenih Država. Pogledajmo u Špenglera ili nacističke karikature – Zapad je potonuo u raskalašni materijalizam i dekadentni hedonizam, umesto lojalnosti prema selu, veri, naciji, tradiciji, časti, herojstvu i ratnoj slavi. Ovakav militaristički svetonazor je zatim proizveo dva svetska rata. Ruska invazija pre svega je otvoreni napad na ukrajinske muškarce, žene i decu, ali i totalni napad na moderne vrednosti Zapada. Da li će iznova prouzrokovati svetski rat, ostaje da se vidi.

Najzad, kao i svaki autokrata, Putin zna da je demokratija, bilo gde na svetu, pretnja za njegov režim. Posebno u susednoj Ukrajini. Slično je reagovao i nakon demokratskih ustanaka u Gruziji 2003. i Ukrajini 2004. Zato što ljudi koji sami donose odluke o svom životu i državi mogu da inspirišu razne blesave ideje o slobodi i demokratiji i među ruskim građanima. I to je ono što ga tišti. Samo prisustvo manjkave, ali opet demokratije na ruskim granicama (i čija trećina stanovništva govori ruski kao maternji jezik) je naprosto politički opasna. Zato i Putinova javna obraćanja poslednjih nedelja zvuče kao poruke ljutitog i ljubomornog muža upućene ženi koja se odvažila da ga napusti – od izjava lažne naklonosti do otvorenog nasilja.

Mantra „Svi Rusi (Srbi, Albanci, Nemci, Obaloslonovačanci…) u jednoj državi“ nekome možda i zvuči ispravno i seksi. Ali ona istorijski znači jedino – krvoproliće i nasilje. Ista je zločinačka logika iza Velike Srbije i Velike Rusije, iza srpskog i ruskog sveta. Jedan tribalistički, autokratski, pseudoistorijski i kleptokratski projekat distance od prosvećenog, demokratskog, sekularnog, urbanog i modernog sveta u miru. U (n)ovoj inkarnaciji Berlinskog zida, i koji je takođe bio prozvan antifašističkim bedemom, poenta je bila samo u odvajanju građana Istoka od iskustva Zapada. Da li onda treba da iznenađuje što su i Vladimir Putin i njegova invazija verovatno popularniji u Srbiji, nego u Rusiji? Na udaru je kosmopolitizam, u ime nacionalizma. I sve dobro, u ime zla. Napadnut je mir u svetu, što mora da nas zabrine. Vodite ljubav, a ne rat – da li je to toliko teško?

Na dan kada je otpočela invazija Rusije na Ukrajinu, 24. februara ujutru, ovom sociologu i kolumnisti su se rodile dve ćerke. Dobro došle na svet, Hana i Sena Kišjuhas! Nadam se da će biti bezbednije, lepše i mirnije mesto za život kada malo porastete.

(Danas, foto: Medija centar Beograd)