Moj drug ima radnju u centru Beogada, prodaje majice i fudbalske dresove, kupci traže svašta – od Mesija, preko Ronalda do Vlahovića – a poslednjih nedelju dana najviše mu traže Putina.

-Za koga on igra? – pita ih moj drug, onako ispod oka.

-Kako, brate, ne znaš… Putin!? – ukorio ga je pre neki dan jedan iznenađeni navijač, rusofil, jer vam je srBstvo ovde nekako uvek skopčano sa rusofilstvom iz neutvrđenih razloga.

Moj drug ne voli diktatore, pa ne voli ni Putina. Nema to mnogo veze sa Rusima, kolko sa slobodom i demokratijom. Dok veći deo Srbije voli diktatore, spremni su bilo kog renomiranog diktatora da šetaju na majici po gradu, računajući da je samim činom oblačenja majice sa likom bratskog & prijateljskog diktatora moćan ko sistem S-300.

SrBstvo, koje sa slovom B umesto P uglavnom više govori o nepoznavanju jednačenja suglasnika po zvučnosti nego o poznavanju srpstva, čudnovata je delatnost – Srbin misli da mu je Rus stariji brat, da je Putin “slovenski car” i da nema dvojbe o dobrim i lošim momcima svetske politike.

Pa Srbi ovih dana sede pred televizorom i navijaju za Ruse, u jednoj tipičnoj “američkoj” invaziji protiv kakvih je Srbin vazda kroz historiju bio, dok ostatak sveta navija za Ukrajince, o kojima Srbi nemaju nikakvo pozitivno mišljenje. Faktički, nemaju mišljenje uopšte, jerbo smo se sa Ukrajincima retko kad u istoriji isprepletali.

Šta uopšte Srbi znaju o Ukrajincima kao narodu?

Davno sam pravio reportažu o Ukrajinkama koje su se udale u Srbiji. Nina je živela u siromašnom selu kraj ukrajinskog grada Rovna. Kao krojačica izdržavala je celu porodicu sa platom od 30 dolara. Slobodan je u selu blizu Loznice živeo sam sa ocem i majkom na velikom imanju. Njoj je bilo 36 godina, njemu četrdeseta. Prvi put su se videli na graničnom prelazu Horgoš, u organizovanom provodadžisanju.

Pre toga “znali” su se samo s fotografija, gde je bila ubeležena i visina, težina, boja očiju… Došli su autom u selo kod Loznice. Dobili su sina Aleksandra, a Slobodan je, sećam se, trpeo kritiku okoline jer je oženio Ukrajinku.

Brinulo ih je da nije ozračena, zbog Černobilja. “Vidi kakav je. Je l’ mož’ takvog da rodi ozračena!” – pitao je komšije.

Brinulo ih je i da nije prostitutka, jer se kod Srba veruje da su Ukrajinke dame lakog morala.

Jelena, druga Ukrajinka koju sam upoznao u serijalu reportaža o Ukrajinkama u Srbiji, pričala mi je tada da je u Ukrajini posle ekonomske katastrofe koja ih je snašla, mafija preuzela mnoge stvari, pa su tako neke nesrećne žene završile u njihovim kandžama i počele da prodaju ljubav.

– Znam žene koje su to svesno radile da bi prehranile decu. Ali, naravno, ne možete nas sve smatrati prostitutkama zbog nekoliko za koje ste čuli – govorila mi Jelena.

Nju je u Srbiji zapanjilo što se mnogo psuje.

Muž, Srbin, odveo je kod svojih prijatelja. Ćerka, sin, majka i otac – psuju jedan drugog, bila je zapanjena Jelena.

-Komšije ispred zgrade se pozdravljaju sa: Gde si, j… ti familiju. To je bio šok za mene jer u Ukrajini niko ne psuje. Tamo negde čak i roditeljima persiraju… – govorila je Jelena.

Sloba iz sela kod Loznice se navikavao na ukrajinsku kuhinju, baziranu mahom na testu, povrću, mleku, pavlaci i siru. Shvatio je zašto su Ninina koža i ten tako očuvani, a ne koristi pomade. “Jedu, brate, zdravo”, zaključio je. Svidelo mu se i što Ukrajinke gaje kult porodice. I što su štedljive.

-Odemo na svadbu, ona me pita, a što moramo da nosimo poklon? To kod njih nema. Ne sviđa joj se glasna muzika – često pita, kad ćemo u pozorište. Gde ovde u ovom selu da joj nađem pozorište? A ona je u svom selu imala dom gde su stalno prikazivane predstave. Volela bi, kaže, da ode u Pariz. Voleo bi, rek’o, ženo i ja, al’ ko će stoku da rani – pričao mi je Sloba.

I tako sam, tog dana, prvi put upoznao život u Ukrajini i nazreo delić priče o toj velikoj zemlji.

Od svih Ukrajinaca, čini se, Rusi su najviše voleli Ruslanu, koja je na Pesmi Evrovizije za dlaku pobedila Željka Joksimovića.

Posle sam, jednom prilikom, vozio bicikl i sreo ukrajinskog ambasadora. I on je takođe po Adi Ciganliji vozio bicikl. Običan čovek. Pričali smo o Ukrajini, o životu, čovek odlično govori srpski i ima bicilistički dres u bojama ukrajinske zastave. Verovao je da u Ukrajinu dolaze bolji dani.

Prošlo je od tada nekoliko godina, kada sam ga ponovo sreo. Bilo je to dva dana pre ruske invazije na Ukrajinu u sasvim neobičnim okolnostima, čekao sam gostovanje u jutarnjem program na televiziji, kada se zbog vanredne situacije pojavio on i uskočio u “moj termin”. Delovao je staloženo za čoveka u čijoj zemlji svakog trenutka počinje rat. Stegao sam mu ruku čvrsto, bez reči, u gunguli ispred studija, smatrajući da će osetiti moju podršku pred svim što se nadvilo nad njegov narod.

Priče o ratovima su priče o ljudima. U ratovima treba podržavati ljude, ne političare. Navijački deo Srbije, onaj koji navija za Putina, nikako da shvati da je bol Ukrajinaca, onih ljudi koji beže pred Putinom, priča bliža Srbima.

Srbi su kroz istoriju patili pod mnogim armadama. I bili su žrtve raznih osvajača. Logično je, ako komemoracijama obeleževaju progon Srba u akciji “Oluja”, i ukidanje Republike Srpske Krajine, da isto tako kolektivno dignu glas i u odbranu – Republike Srpske (U)Krajine.

Da se, uzmimo za primer, ona tako zove, promoteri srBstva bili bi uz nju. Ovako smo, prvi put u istoriji velikih ratova, na strani osvajača. Mislite o tome, braćo & sestre.

(Slobodna reč, foto: privatna arhiva)