“Sigurno je da je u vreme Drugog svetskog rata i neposredno posle njega bilo nevinih žrtava i da je neophodno da naše društvo ima svest o tome. Međutim, to ne znači da bi trebalo zanemariti nesumnjive istine o određenim imenima i kroz javne projekte omogućiti da se zločinci aboliraju od krivice”, rekla je kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić za portal Autonomija.

Ove godine u junu, Gradska uprava za urbanizam Novog Sada odobrila je početak radova na podizanju spornog „spomenika nevinim žrtavama 1944/1945“, a inicijativu za njegovo podizanje pokrenuo je još 2016. godine Savez Vojvođanskih Mađara.

Dok gradonačelnik Novog Sada podizanje spornog spomenika naziva “patriotizmom”, deo javnosti, pre svega brojne nevladine organizacije, ali i većina opozicije, odlučno se protive njegovom postavljanju jer se na spisku “nevinih žrtava” nalaze i direktni počinioci ratnih zločina u novosadskoj Raciji, odnosno osuđeni ratni zločinci u zvaničnim sudskim postupcima nakon Drugog svetskog rata, kao i saradnici okupatora.

Petnaest novosadskih političkih organizacija, udruženja građana i koalicija pokrenulo je u avgustu peticiju, s ciljem institucionalne borbe protiv podizanja najavljenog, kako ističu, sramnog spomenika.

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić iz Centra za interkulturnu komunikaciju za Autonomiju kaže da ovaj bizarni i nasilni potez novosadske vlasti opet potvrđuje činjenicu da ne živimo u društvu istine – te da postavljanje imena ratnih zločinaca među nevinim žrtvama otvara pitanje političkih interesa.

“Pravo je pitanje kome je u interesu da ovakvim spomenikom obmanjuje sopstvene građane nudeći im uznemirujuće izvitoperenu sliku istorijskih događaja. Mislim da svesni građani Novog Sada o ovako zamišljenom ‘spomeniku’ ne mogu i neće ćutati”, istakla je Đurić Bosnić.

Naša sagovornica ukazuje i da su nadležni imali dovoljno vremena da se upoznaju sa svim kontroverzama koje prate ovaj slučaj. Ipak, samim tim što nije bilo nikakvih reakcija – jedini zaključak je da se radi o svesnom i promišljenom projektu – te da ne to može biti posledica neznanja.

“Ovo je sada već priča koja ima svoje nevesele paralele… Ukoliko je Aleksandar Vučić uručio orden Orbanu, a Orban abolira Mikloša Hortija, ukoliko Srpska pravoslavna crkva dodeljuje visoko crkveno priznanje Vojislavu Šešelju, onda se čini da je u vrednosnom posrnuću i anarhiji koju živimo moguće zaista sve, pa i vređanje svih žrtava Drugog svetskog rata, jednako kao i zdrave pameti sopstvenih građana”, navodi Đurić Bosnić.

Po njenim rečima: najznačajnija posledica ovakvog istorijskog nemara je relativizacija istorije, a brisanjem jasnih principa u istorijskom pamćenju otvara se prostor u kojem je sve moguće.

“Ako ovaj režim išta dosledno radi onda je to upravo kreiranje društvenog i političkog ambijenta u kojem ne postoje bilo kakva pravila, principi ili vrednosti. Cilj je, dakle, populistička homogenizacija koja ugađa čas jednom, čas drugom nacionalizmu, zbog interesa vladajućih struktura, a takvi interesi su najostvariviji onda kada se građani lišavaju mogućnosti kritičkog mišljenja, kada žive zarobljeni senkama istorijskih laži i onda kada se od njih pravi emotivno angažovana, a poslušna masa”, upozorava ona.

Spomenička kultura u Srbiji: Silovanje vremena i prostora

“Spomenici su jedan od načina da ispričate priču o nekom periodu istorije. Međutim, osim što govore o našem shvatanju prošlosti, spomenici takođe govore i o našem razumevanju sadašnjosti”, objašnjava Aleksandra Đurić Bosnić.

Po tome kakvi se spomenici podižu, moguće je mnogo zaključiti o političkom profilu onih koji ih postavljaju, dodaje ona.

“Spomenici su vodiči za razumevanje dva vremena: onog kojem su posvećeni i onog u kojem su podignuti. Analizirajući spomeničku kulturu u Srbiji, od Drugog svetskog rata pa do danas: moguće je uvideti da se radi o vrlo promenljivom tumačenju prošlosti”, napominje Đurić Bosnić.

Iako postavljanje nečijeg spomenika u nekom gradu ne mora da ima direktnu vezu sa tim mestom jer mnogo toga zavisi od društvenog, političkog i istorijskog konteksta – upravo zbog toga, podvlači, svaki projekat novog spomenika mora biti promišljen iz svih uglova.

“U suprotnom, dobijamo svojevrsno silovanje vremena i prostora, pa čak i groteskne slučajeve kao što je, recimo, podizanje spomenika Silvesteru Staloneu, odnosno, Rokiju u Žitištu. Spomenik kralju Petru u Novom Sadu i Subotici je, recimo, očigledno namenjen podržavanju jedne ideološke matrice koja bi da večno prisajedinjuje i dominantno posrbljuje Vojvodinu, paradoksalno, braneći istoriju većinskog naroda od svih drugih, manjinskih”, upozorava ona.

Upravo Spomenik kralju Petru u Novom Sadu i Subotici je svojevrsno, a nepotrebno “obeležavanje teritorije”, ocenjuje Aleksandra Đurić Bosnić.

“Takvu vrstu spomenika sa jasnim ideološkim predznakom, uz više nego upitnu umetničku vrednost, predstavlja i spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu. Onda kada je u nekoj kulturi više spornih spomenika nego spomenika autentične umetničke vrednosti, jasno je da je reč o režimskom zarobljavanju i vrednosti i stvarnosti”, ukazuje naša sagovornica.

Zloupotreba spomenika kao nastavak rata drugim sredstvima

“U Srbiji su radovi na reviziji istorije neprestano u toku”, ocenjuje Đurić Bosnić.

Ona napominje da budući da ni među istoričarima, a ni u javnosti, nemamo saglasnost oko toga šta se događalo čak ni u bliskoj prošlosti, nemamo ni saglasnost oko obeležavanja te prošlosti.

“Moglo bi se reći da je zloupotreba spomenika nastavak rata vođen drugim sredstvima. Koliko imamo konzistentan pogled na sopstvenu istoriju, toliko imamo i jasnu spomeničku praksu”, navodi ona.

U Srbiji zapravo ne postoji suočavanje sa prošlošću, smatra Đurić Bosnić. Umesto toga, imamo jedno beskrajno inverziranje na relaciji zločinci-žrtve-heroji.

“U našim školama se uči lažna istorija, na našim fakultetima predaju i neki haški osuđenici, a njihove se knjige promovišu na sajmovima knjiga, u institucijama kulture i bibliotekama. Tako je građanima decenijama unazad oduziman kapacitet ne samo za razumevanje prošlosti, već i za razumevanje trauma koje su se u njoj dešavale”, naglašava ona.

Upozorava da je na taj način građanima oduzeto pravo da svesni i sa kritičkim odmakom tumače i aktuelnu političku stvarnost.

“Verujem da će se građani u godinama koje dolaze ipak izboriti za pravo na istinito prepoznavanje kako istorijskih neuralgičnih tačaka, tako i društvenih, političkih i kulturnih procesa koje živimo”, poručuje Aleksandra Đurić Bosnić.

Sanja Kosović (Autonomija, naslovna fotografija: privatna arhiva)