Zarobljena vođenjem nacionalističkih bitki, koje, niti su se mogle, niti se mogu mogu dobiti, suluda politika Beograda Srbiju je svezala u mrtvi čvor i za dugo zakovala za dno Evrope. I nas nesrećnike zajedno sa njom.

Smenjivale su se i smenju glavne vojskovođe – silom prilika i metodi ratovanja ali ne i neostvarivi ciljevi – a obećavanih pobeda nebeskom narodu nema, pa nema.

Ludilo i propast počeli su davno, s Memorandumom, Miloševićem i Kosovom, drugi akteri tragedije sem BiH su se u međuvremenu nekako spasili – a traju do danas, bez izgleda da će im skoro kraj. Od Miloševića do danas primitivna nacionalistička pamet nikako da shvati da je Kosovo (autonomno) bilo moguće samo u demokratskoj a ne u nacionalističkoj Srbiji, i to samo u demokratskoj Jugoslaviji. Nenacionalistička demokratska Srbija i demokratska federativna Jugoslavija su danas misaone imenice – Srbija po svemu sudeći za dugo, Jugoslavija čini se bespovratno.

Istrajavati i dalje na davno izgubljenom ratu za Kosovo po preambuli (Koštuničinog) Ustava, znači upropašćavati život i sadašnjim i budućim generacijama, znači samookivanje Srbije jer je Kosovo nesporno nezavisna država.

Prema aktuelnoj fazi srpske nacionalističke paranoje, ničim izazvana lažna država Kosovo Srbiji je nametnula carinski rat protivno, jel’ da, svim međunarodnim uzusima. U tome su bezmalo saglasni i vlast i opozicija, ona opozicija koja bi sa nacionalističkih pozicija da ruši Vučića, jer, eto, hoće da izda Kosovo i da mu da stolicu u UN. Skoro da je dosegnut nacionalistički ideal – takozvana nacionalna sabornost – u osudi vlasti u Prištini čiji su nosioci ovde odreda proglašeni kriminalcima i ratnim zločincima.

Upire se prstom u SAD, zapadne zemalje, u EU, jer neće da smire “monstruma koji je njihovo čedo, koji se oteo kontroli”, peni između ostalih ministar spoljnih poslova (žalosna nam majka) Ivica Dačić. Histeriju podjaruje Vučić i čauši mu sa TV ekrana. Malo je trezvenih glasova i malo medija koji upozoravaju da ovo kao i prethodna nacionalistička zaluđivanja vodi samo u nove probleme i nacionalne poraze, da manipulacije i histerije samo dodatno razaraju Srbiju, povećavaju strah, beznađe i bedu. Ali, nacionalistima to i treba – beda, strah i beznađe je humus na kojem parazitiraju ogrezli u beščašća svake vrste.

Uvođenje enormnih taksi na robu iz Srbije i BiH dakako je nerazumno. Tome su se obradovali jedino kriminalci svih nacionalnosti i njihovi politički sponzori. Za njih je to „eldorado“ – konjukturna roba je kao voda, za nju nema brana i prepreka. Pare i šverc (političkih štićenika) buše gde burgija neće. A građani Federacija BiH su, pak, ni krivini, ni dužni koletaralna šteta, dok građani RS trpe ionako i druge pogubne posledice Dodikovog antibosanskog nakaznog srbovanja i servilnosti Beogradu koji mu zbog mutnih planova prema BiH obezbeđuje apsolutističku vlast i sve što uz nju ide.

Međutim, šta god ko tvrdio, nezavisna država Kosovo ima bezmalo sve državne institucije, kakve god da su, uključivši policiju i oružanu silu (Kosovske bezbednosne snage), koju sad ozakonjuje kao zvanične oružane snage. I Srbija protiv toga ne može ništa. Sve što nerazumno preduzima na opstrukciji Kosova u njegovom institucionalnom jačanju i međunarodnoj afirmaciji čini na svoju štetu i štetu Srba koji žive na Kosovu.

Primitivni trijumfalizam koji ovde zavlada kad god Kosovo ne ostvari ulazak u neku od međunarodnih organizacija (Interpol, UNESCO), ili kad Srbija stvarno ili fiktivno obori neko međunarodno priznanje – to Srbiji i njenim građanima, a ne nacionalističkoj kamarili na vlasti, izlazi na nos. Slučaj sa Interpolom i uzvratnim „ničim izazvanim“ enormnim taksama to potvrđuje.

Naši vlastodršci nikako da shvate da na tuk iz Beograda Piština ima utuk, kao i Zagreb, Podgorica, Skoplje… – pa kad im se bumerag vrati sledi nacionalistička dreka i cmizdrenje.

(Autonomija)