Sve autokratije i despotije su manje-više slične. Kičerske šarade, parade, populističke bajke, propagandne mašinerije, nasilništvo… I neizostavno – pretorijanske garde.

Permanentno proizvođenje stresnih situacija i plašenje masa izmišljenim spoljnim i unutrašnjim neprijateljima su modus operandi autokrata i despota, e da bi se oni poput deux ex machine javljali kao bogomdani spasitelji. S posebnom strašću „spasitelji“ markiraju unutrašnje neprijatelje – one koji ne pristaju na podvale, kojima nije moguće prodati rogove za sveće – upirući pred zapetim huškačima i hajkačima prst na – opet opšte mesto – strane plaćenike, nacionalne otpadnike, na petu kolonu. Staljinizam je „petu kolonu“ tužilački kvalifikovao, sudski procesuirao i iz javnosti eksterminisao kao društvene štetočine, huligane i skitnice – pa su sa tim kvalifikacijama i presudama u Sibiru skončala mnoga velika imena ruske nauke, kulture, vojske, običnog sveta nespremnog da obogotvori vođu.

Aktuelnog srpskog „spasitelja“, uz navedene karakteristike, odlikuju još i dodatne anomalije – retko viđen cinizam i osionost, što na svojoj koži najneposrednije osećaju opozicioni političari, novinari, umetnici i svako ko drži do elementarnog samopoštovanja. Doduše, svoje oponente za sada ne trpa u zatvore, bar ne masovno, nego ih prokazuje kao zgubidane koji traće vreme po kafićima, ispijaju kapućina, stalno mu nešto zakeraju i zavide zato što od rada ne sklapa oči, što preporođuje Srbiju.

Kad se u autokratijama i diktaturama kakva gadost uz sve napore propagandne mašinerije ne može do kraja sakriti, zabašuriti, tu su spin majstori – propagandni deo pretorijanske garde.

Budžet Srbije za narednu godinu usvojen je kao na hajdučkoj skupštini – na skandalozan način. Od odocnelog dostavljanja predloga budžeta poslanicima, preko sramnog koncipiranja preobimnog dnevnog reda sednice na kojoj je trebalo raspravljati o najvažnijem godišnjem dokumentu Skupštine, do još sramnijeg vođenja skupštinske rasprave i miniranja bilo kakve rasprave mnoštvom „amandmana“ vladajuće većine – sve je bilo bezočna hajdučija.

Slično će biti – slično pokaznoj vežbi u Narodnoj skupštini – i sa usvajanjem budžeta svih nižih nivoa, od pokrajinskog Vojvodine, do gradskih i opštinskih – gazi procedure, sprdaj se sa zdravim razumom i elementarnom pristojnošću, zamlaćuj skupštinu (i javnost) sporednim temama i budalaštinama! Potpuno je obesmišljen parlament i smisao parlamentarizma.

Da bi se blamaža naprednjačkog načina usvajanja budžeta nekako skrajnula, spin majstori i uhodana propagandna mašinerija odmah su drugim temama zasuli javnost preusmeravajući fokus na druge teme. Za bacanje prašine u oči javnosti uvek se nađe zgodnog povoda. Ovog puta lepo su se namestili brutalni obračun huligana na stadionu Partizana i anonimno preteće pismo upućeno predsedniku Vučiću. Posebno je simptomatično pismo i buka koja se oko njega stvorila. Sama vlast tvrdi da Vučić dobija svakodnevno pretnje, pa zašto je baš ovoj posvećena tako velika pažnja, osim ako nije u reklamne svrhe i svrhe skretanja pažnje sa mnogo važnijih pitanja?

Huligansko nasilje ne samo na stadionima ovde je od Miloševićevih vremena hronično stanje – slika i prilika razorenosti, frustriranosti i kriminalizacije društva. Danas se to društvo, više nego evidentno, razara i kriminalizuje odozgo nadole. A taj proces najbolje demonstrira vladajuća većina u Narodnoj skupštini, i to ne samo prilikom usvajanja budžeta za narednu godinu nego od momenta osvajanja skupštinske većine. Pod SNS vlašću Srbija je opet postala – što bi rekao Milovan Đilas – besudna zemlja, kao u Miloševićevim vremenima.

Kao zicer, spin majstorima se namestilo to što su šestorica uhapšenih huligana iz Hrvatske. Da li će se razreštiti misterija huligana iz Hrvatske u beogradskoj huliganskoj tuči – uz to kao po narudžbini tabloida, dobro fotkani u huliganskom horor ambijentu što je za naslovnice tabloida poslastica? Da li je njihovo prisustvo nasledstvo starih prijateljstava srpskih i hrvatskih nacionalističkih arhineprijatelja u službi državnih struktura, nasleđenih iz ratova devedesetih – možda ćemo nekada saznati, a verovatnije je da nećemo.

Slično je i sa pretećim pismom Vučiću, koje je mimo prakse iole ozbiljnih službi bezbednosti dostavljeno jednom tabloidu, da se oko ugroženosti „spasitelja“ po ko zna koji put pletu priče i plaši javnost. Pretećim pismima i ne uvek anonimnim opakim porukama opozicionim političarima – i naročito profesionalnim novinarima – propagandna mašinerija i, još gore, nadležne institucije, posvećuju pažnje skoro koliko lanjskim snegovima.

Udarne spin vesti treš televizija i novina o ova dva slučaja primer su kako se preko noći u bezdan zaborava guraju suštinski važni problemi – potpuna kompromitacija parlamentarizma; činjenica da je Srbija ubedljivo na dnu regiona po rastu BDP; ukor EU Srbiji iskazan neotvaranjem najavljavanih poglavlja u pristupnim pregovorima zbog šibicarskog sprovođenja akcionih planova za poglavlja 23 i 24; nasilje nad profesionalnim medjima; itd. Tako se to radi u autokratijama i despotijama, tako se to radi u Vučićevoj Srbiji.

U međuvremenu je „spasitelj“ koji oči ne sklapa sa svitom po Putinovom ukusu posle posete kubanskom autokrati – nedavno je ovde srdačno primio Erdogna – otišao na poklonjenje u Kremlj.

Sličan se sličnom raduje.

(Autonomija / foto: Pixabay)