Šta je predstavljalo ono orgijanje SRS-ovaca i dverovaca kada je Majkl Davenport želeo da predstavi izveštaj Evropske komisije Odboru za evropske integracije Skupštine Srbije? Pa, stvar je pomalo kompleksna i ne može se samo protumačiti kao primitivni ispad “šešeljoida” ili pak “patriotski” čin onog dela našeg političkog establišmenta koji prezire EU, pa samim tim i težnju Srbije ka evropskim integracijama – smatra izdajom nacionalnih interesa.

Ako se prisetimo istorije Šešelja i njegovih pulena, od kojih su neki i na vlasti danas, doduše sada kao SNS-ovci, i njihovih ispada u Skupštini, onda treba da znamo da dotični sa svojom kamarilom nikada ništa ne radi bez razloga. Bilo da napada poslanike drugih partija, čupa kablove mikrofona, psuje i preti – sve je to imalo neku svrhu i nije bio samo šou-program za narod uvek gladan senzacija i čudesa iz Skupštine.

Dobro, naravno da je tu oduvek bilo i političkog marketinga, jer je Šešelj stalno bio u političkoj kampanji, a ovu lekciju je najbolje savladao njegov omiljeni učenik i sada predvodnik meke radikalske struje koja sebe naziva SNS, a koja je ujedno i na vlasti. Kružila je priča, tamo još devedesetih godina prošlog veka, da je Šešelj iskritikovao nekog poslanika SRS-a, jer je izazvao incident koji nisu zabeležile kamere, a ono što ne snime kamere to i ne postoji – kako nas uče majstori nove polit-marketinške škole.

Dakle, u poslednjem incidentu u Skupštini , u kome je Davenport provociran i vređan od strane skupštinskih “mangupa”, nije bilo nikakve spontane reakcije ogorčenih poslanika već je to organizovana i dirigovana akcija iz ko zna kojeg centra moći – najverovatnije baš iz ovog što je trenutno na vlasti. Da je vlasti bilo stalo da spreči incident, to bi ona sigurno i uradila, i ne bi dozvolila da EU zvaničnika maltertira grupa skupštinskih geliptera, ali sa obzirom na mlaku reakciju vladajuće garniture jasno je da iza ovoga stoji nešto više od običnog divljaštva. Verovatno su Vučić i Šešelj igrali odavno poznatu igru “dobrog i lošeg policajca”, na koju se, čini se, primaju i evropski zvaničnici.

Setite se, na primer, kada je Vučić više sati čitao svoj famozni “ekspoze” – da li je tada Šešelj sa svojim radikalima napustio Skupštinu? Pa naravno da nije već je strpljivo odslušao vladarev sololokvij dobacivši mu samo jednu sitnu primedbu, da baš ne bude da se nije bunio, a koju je neprikosnoveni premijer lakonski odbacio. A kako sam već napomenuo, ne radi to Šešelj po prvi put…

Pa nije bilo zahvalnijeg opozicionara devedesetih godina prošlog veka, jer je dotični prilazio Slobodanu Miloševiću kada je god to bilo potrebno, pa i progonio druge poslanike ako bi mu to Sloba zatražio, kao što to i danas radi, ali po instrukcijama svog učenika Aleksandra Vučića.

Ako nije na nekom konkretnom zadatku u kojem ima jasne koordinate, cilj i žrtvu svojih akcija, a koje su, opet, instruisane od određenog centra moći, onda Šešelj odrađuje jednu svoju “opštu” misiju koju provodi već mnogo godina, a to je: deinstaliranje i obezvređivanje rada Skupštine! Doduše, nije Šešelj sa svojom kamarilom jedini igrač koji koristi svaku priliku da od Skupštine napravi cirkus, ali je svakako jedan od najefikasnijih i najupornijih izvođača ove opskurne rabote.

Ovde je već višedecenijska praksa da se parlament omalovažava, diskredituje, ismejava i pravi neozbiljnim od strane vlasti kako bi ista nesmetano provodila svoje interese i izbegla ozbiljne kritike od strane samog parlamenta. U Srbiji je Skupština još uvek “kasarna” u kojoj egzerciraju stranački vojnici bez ikakve lične svesti i potrebe da samostalno misle i opravdaju ulogu nezavisnog narodnog poslanika.

Današnji vlastodršci nastavljaju sa ovom neslavnom praksom i sa velikim entuzijazmom, obesmišljavanje parlamenta dovode do savršenstva, pokušavajući da nam nametnu stav kako je parlament samo brbljaonica dokonih političara ili je pak to jedan politički rijaliti-šou gde su poslanici na “misiji” preživljavanja u skupštinskoj areni. Sve tu imamo kako bi se upotpunila ova slika jeftino-ratničke zabave: i gladijatore, i lavove, i hijene, i naratore, i žrtve, a padne ponekad i pravo pesničenje ili neki sličan incident sa fizičkim obračunom. I sve to može ili se pak toleriše dok u Skupštinu ne bane neprikosnoveni vođa…

E, onda tu više nema mrdanja. Onda se razni šešeljoidi u potpunosti preobraze i postanu pametni i fini kao onaj “besni” što ga je Isus izlečio, pa onda ovaj postao i njegov sledbenik. A kad vođa ode, nakon čitanja ekspozea ili neke slične rabote, onda ponovo skače Šešelj u krvi ovim opasuljenim poslanicima i oni se pretvaraju u skupštinske lude i jurodive ljude. I onda slede već toliko puta viđene scene od kojih svakoj osobi kojoj je iole stalo do nekih moralnih skrupula ili osnovnog ljudskog dostojanstva – naprosto bude muka. Ovo skupštinsko ludilo se prenelo i ne medijsku scenu (ili je odnos uzajaman, to jeste obostran) tako da viđamo njihove (skupštinsko-poslaničke) klonove u vidu urednika raznih novina, portala ili pak tv programa kako vredno produkuju idiotizam, prostakluk, besmisao – kao jeftinu zabavu za mase. Politika estrade, koja je započeta tamo negde ranih devedesetih godina prošlog veka, danas doživljava svoju punu afirmaciju, a Šešelj i razni šešeljoidi su samo eksponenti njenog provođenja.

Šešelj je i živi spomenik ove političke akulture kojoj smo svedoci skoro trideset godina i koja nastavlja da razara i poslednje ostatke našeg dostojanstva. Da, Šešelja i šešoljoida će biti dok god postoje društvene predpostavke koje ih i omogućuju – da parafraziram Adorna.

A da ovakvi likovi nisu samo restlovi neslavne prošlosti govore nam i poslednji predsednički izbori u SAD gde je pobedio njihov šešeljoid, a kojeg je, samo da podsetim, podržao i sam Šešelj sa svojom kamarilom kada su onomad nosili majice sa Trampovim likom i natpisom: Vote for Trump. Ako mislite, nakon svega, da je ovaj svet poludeo, onda vam moram reći da ste potpuno u pravu. Ostaje samo pitanje: a šta ćemo uraditi povodom toga?!

(Autonomija)