Budite neko pre nego što postanete nešto, savetovao je odavno Duško Radović. Ali, kao i većinu dobrih saveta i ovaj je lakše odslušati nego poslušati. Pogotovo što vam baš i nije neophodno da budete neko da biste postali – nešto. A naročito ne morate da budete neko u profesiji i široj zajednici da biste postali nešto u državi. Dovoljno je samo da budete neko u partiji ili neko u srodstvu ili neko u bratstvu… pa da postanete – bog i batina. Batina naročito.

A kad tako postanete nešto, normalno je da ne volite da vas podsećaju kakav neko ste bili pre nego što ste postali to nešto. Evo, predsednik države, koji se nedavno učlanio u bibioteku (i to pred kamerama), ostao je zapanjen što, umesto da pisci kad ga sretnu padaju pod saobraćaj kao u Radovanu Trećem, sebi daju za pravo da se javno ograde od njega. Sva sreća pa je predsednika neistomišljenik pogodio samo u ponos – premijera Novog Zelanda je pogodio u nos. I to gumenim penisom – jer ”siluje državni suverenitet” Transpacifičkim trgovinskim sporazum.

No, za razliku od novozelandskog premijera koji se, mada stvarno pogođen, nije našao toliko pogođenim, naša vlast se uvek nađe pogođenom što uopšte ima neistomišljenke. I što neistomišljenici neće da rade ono što bi vlast volela da oni rade, nego rade ono što je i ova vlast radila dok nije postala nešto. Kritikuju. I to iz fotelja i kafića umesto da rade na terenu. Jer sadašnja vlast nije kritikovala iz fotelja i kafića?! I jer je sadašnja vlast umesto kritike radila na terenu?! Doduše, ona i jeste radila na terenu, ne baš uvek našem i ne baš uvek konstruktivno, mada sad ne voli da se to pominje i osuđuje.

Ali, sve i kad opozicija hoće da radi na terenu, naročito u Vojvodini gde je u vlasti, vlast joj ne dopušta. Jer valjda nema razloga da pokrajinski premijer otvara fabrike i najavljuje zapošljavanja kad to umesto njega može i republički premijer. Kao što može i ministar rada i socijale da obilazi socijalne ustanove po Vojvodini i da im obećava lekare koji će ih obilaziti van svog radnog vremena i bez novčane nadoknade. (Pa, ako korisnici socijalne pomoći moraju da rade besplatno, što ne bi morali i lekari – i oni primaju pare od države, zar ne?)

Na terenu radi i gradonačelnik Beograda. Za razliku od drugih, on radi samo na svom terenu i ne zalazi u tuđe atare, mada, kad ga slušate, često deluje kao da nije baš na svom terenu. Evo, nedavno se pohvalio da je Beograd proglašen najperspektivnijim gradom za ulaganja ”jer niko pre nije realizovao Prokop i Beograd na vodi”. Čime je gradonačelnik pokazao da od tolikog rada zaista ne stiže ni glavu da digne. Jer, kad bi je digao, sigurno bi primetio i da Prokop još nije realizovan, mada jeste više puta svečano otvaran, a da su od Beograda na vodi realizovani samo brojni putokazi koji vas obaveštavaju koliko kilometara, ali ne i koliko godina, ima do ”Belgrade Waterfront”.

A ako ovi putokazi nisu namenjeni turistima, kao što i nisu, jer na odredištu nema ničeg osim blata, možda su namenjeni onima koji bi da poslušaju vlast pa da zaista ustanu iz toplih fotelja i počnu rad na terenu? Nešto kao upozorenje? Samo pratite putokaze i – dočekaće vas kaljuga?

(Peščanik)