Dragi dnevniče, pišem tebi jer sajt kojem inače pišem nešto nije baš dostupan ovih dana. Znam, reći ćeš da bih mogla da najzad počnem da koristim facebook i twitter, ali ni oni ovih dana nisu baš na dobrom glasu. Dostupni jesu, ali nisu bezbedni. Odnosno, ONI jesu bezbedni, ali ti nisi bezbedan na njima. Ne ti, nego ja, odnosno ne ni ja pošto nisam na njima nego oni koji jesu, ako razumeš šta hoću da kažem. Ne razumeš? Pa, može ti se desiti da zamrkneš u virtualnom svetu, a osvaneš u stvarnom zatvoru. Odnosno, ne ti nego ja. Odnosno ne ni ja nego oni koji napišu nešto što bi neko mogao da protumači kao širenje panike, a ti nikad ne znaš, odnosno ja ne znam, odnosno oni koji to napišu nikad ne znaju šta bi neko (znaš ti dobro ko, ne teraj me da baš sve pišem, lepo ti kažem da nije uputno) mogao da pomisli kad pročita to nešto.

Zato, dragi dnevniče, pišem samo tebi.

Danas sam postala svesna na šta me podseća ova atmosfera koja nam se nameće. Znaš onaj osećaj kad te iznenada preplavi panika kad izađeš iz kuće, a ne možeš da se setiš da li si isključio ringlu? Dobro, znam, ti si dnevnik i nemaš ni kuću ni ringlu, ali mi ljudi sebe povremeno dovedemo u takvu situaciju. Da li sam isključio ringlu, peglu ili šta već, da li sam zaključao vrata, da li sam ugasio cigaretu ili je ostala na ivici lavaboa…? I samo ti se stegne stomak i ne znaš šta da radiš. Ako se vratiš kući da proveriš, zakasnićeš na posao ili već tamo gde si pošao, a ako ubediš sebe da tvojoj kući ne preti opasnost (što nije lako jer čovek nikad ne zna zasigurno da li je obavio neku automatsku radnju) možda ćeš propustiti priliku da sprečiš požar. Da se vratiš ili da nastaviš kuda si pošao? Da preventivno zoveš vatrogasce? Jes’, pa da te uzmu na zub ako je lažna dojava i da ne dođu neki sledeći put kad ti požar zaista zahvati stan.

I tako od jutra do mraka, a povremeno te ta usplahirena misao trgne i iz najdubljeg sna. Iju, da mi nije ostala uključena ringla?! Šta ako bude biblijski potop?! Hoće li išta ostati od Srbije?! Ima li urote moćnika protiv vlade?! Da li međunarodna zajednica vodi najprljaviju kampanju?! I ti ne znaš šta da uradiš. Ne ti, dragi dnevniče, nego ja, odnosno ne ni ja nego ljudi uopšte. Ne ni ljudi uopšte nego ljudi konkretno, odnosno – mi (ne ti!). Kako da proveriš, koga da pitaš, čiju pomoć da tražiš? Kako da saznaš da li je ringla isključena ili ti je kuća već u plamenu?

A ako i probaš da sebe ubediš da ti je kuća bezbedna ili da je ionako prekasno da bilo šta preduzmeš pa ti je bolje da se posvetiš onom što razumeš i na šta možeš da utičeš (da proveriš da li su spremni čamci za potop ili da li je neka akademska titula verodostojna), oni vrisnu: ti se baviš glupostima, a ringla ti je ostala uključena!

Stalno je ostala uključena ringla! Stalno gori neki Hilandar. A, kao što nas je podučio negdašnji ministar policije, u noći kad gori Hilandar, nije pristojno pitati ga za to što je u mladosti obijao trafike. Usred poplava ti pitaš za odbranu, usred odbrane ministra policije ti pitaš za cenzuru, usred cenzure ti pitaš zašto je predsednik Srbije poslao svog savetnika na svečano polaganje zakletve novog ukrajinskog predsednika, umesto da, kao što su učinile ostale države, pošalje sebe ili ministra inostranih poslova ili ambasadora u Ukrajini ili nekog drugog (osim, naravno, tašte kojoj je taj isti savetnik preventivno, a nezakonito izdao diplomatski pasoš). I usred ukrajinske krize ti pitaš hoćemo li najzad početi da se izvlačimo iz naše. (Ne pitaš ti, naravno, nego ja, odnosno ne ni ja nego neko, onako uopšteno – nemoj da ispadne da širimo paniku.)

(Peščanik)