1660-ti dani rata.

Pitaju me u Ukrajini: Kako Zelenski u Srbiji? Nikako, sve strane su uglavnom kritikovale tu posetu. Nacionalisti – da je Vučić prodao Srbiju, opozicija – da Zelenski podržava evropskog stabilokratu i putinofila. Pitam ih kako je u Ukrajini komentarisan zagrljaj sa Vučićem. U početku kao minus Zelenskom, odlazak pred noge rusofilu i diktatoru, da bi kasnije shvatili kontekst da je to u stvari –  šamar Putinu na Zapadnom Balkanu. Različiti politički konteksti su čudo, osnovni izvor nesporazuma.

Pitaju me kolege iz Ukrajine: Da li studenti u Srbiji stvarno pobeđuju? Da, ranije ili kasnije. Kažem, to nije „5. oktobar“ sa Miloševićem ili „narandžasta revolucija“ u Ukrajini. Mladi u Srbiji imaju svoju priču, okrenutu unutra. Možemo je nazvati konzervativnom, tradicionalnom, hermetičkom. Studenti Srbije nemaju Rusiju da im maše balistikom i nuklearnim bombama iznad glava i zato ne obraćaju pažnju na ruske, niti na crvene zastave sa Isusom na protestima. Nije im to važno. Ni EU. Neiskusni su, što ide sa godinama, uostalom i omladinci Otpora su 2000. godine mislili da su sami srušili Miloševića. Međutim, srpski studenti su organizaciona avangarda u haotičnoj Srbiji. Ozbiljni su i došli su cik-cak do svakog cilja koji su definisali.

Studenti i srednjoškolci Ukrajine su svesni svoje političke snage. Prošle godine u julu su u sred rata podigli ustanak, izvršili pritisak na Zelenskog i za nekoliko dana promenili ukajinske Mrdićeve zakone, koje je parlament Vrhovna rada Ukrajine po hitnom postupku usvojila, a zatim poništila kako izvršna vlast ne bi kontrolisala ključne antikorupcijske institucije. Ukrajinski omladinci, velikim delom maloletnici, sa kartonskim transparentima, duhovitim parolama i opscenim porukama još jednom su dokazali da su više od tri decenije i posle tri ukrajinske revolucije glavna politička sila u državi.

***

U Lavovu je Međunarodni sajam knjiga – Lviv BookForum 2026, najzapaženiji gost je bivši britanski premijer Boris Džonson, koji je predstavio ukrajinsko izdanje svojih memoara „Unleashed“ (2024). Inače, veoma popularan među Ukrajincima jer ih je strastveno, kako to Džonson zna, podržavao i dolazio u Kijev na početku agresije, kada je bilo najgore.

Samo tokom leta 2026. godine Rusija je u Ukrajini ciljano uništila više od 13 miliona knjiga – skoro 40 odsto godišnjeg tiraža knjiga i brošura (u odnosu na produkciju iz prošle godine). Stradala su skladišta izdavača i distributera, štamparije i književni pazar u Kijevu. U napadima je velikim delom uništena produkcija izdavačke kuće Vivat koja je objavila Džonsonove memoare, uprkos svemu promcija je održana. Genocid, urbicid, kulturocid.

U Lavovskoj nacionalnoj umetničkoj galeriji razgovaram sa direktorom Tarasom Voznjakom, kulturologom i politikologom. Voznjak je osnivač i glavni urednik jednog od najstarijih časopisa za kulturu i geopolitiku „JI“ („Ї“). On je jedan od pionira koji je pokrenuo dijalog među intelektualcima nove evropske osnove Francuska-Nemačka-Poljska-Ukrajina. Na međunarodnim konferencijama još 90-ih je ukazivao na reči Zbignjeva Bžežinskog da će, parafraziram, zbog Ukrajine Rusija pokrenuti rat.

Zanimljivo je Voznjakovo zapažanje da u galeriji, u sred rata imaju stopostotno povećanje posetilaca. Od toga je veliki udeo novih. Prema nekim njihovim istraživanjima, to su ljudi iz istočne Ukrajine, koji su posle totalne agresije bili primorani da se presele u zapadne delove. Prvih godina rata su bili okrenuti egzistenciji, smeštaju, poslu, deci, školi. Sada je red došao na kulturu i umetnost.

Migracije će promeniti zapadnu Ukrajinu, one su jedino večne, dodaje lakonski Voznjak.

Zahvaljujem mu na poklonu knjizi svojih političkih eseja. Kako će se sve ovo završiti, samo njega diskretno pitam. Od Kine zavisi, kaže kratko.

***

Rusija je od septembra počela celodnevni teror Kijeva. Uzbuna više puta dnevno, iscrpljivanje ljudi koji noći provode u skloništima, danju rade i pokušavaju da žive svoje živote. Ukrajina nema dovoljno rezervi za obaranje balističkih raketa. Početak uzbune vremenski nije dovoljan da bi se za nekoliko minuta izašlo iz stana i spustilo u sklonište.

Zato su strašni i krvavi prizori iz Ukrajine. Rusi već dugo ne napreduju na frontu, čak i gube neke teritorije. Teror je njihov metod iz Čečenije i Sirije, direktni napadi na civilnu infrastrukturu, kako bi slomili duh prestonice, duh Ukrajinaca.

SAD nisu spremne za ozbiljne isporuke protivraketne odbrane, prete uskraćivanjem obaveštajne logistike, Starlink interneta i podataka o raketnim napadima, ukoliko Zelenski ne pristane na haotične mirovne planove Trampa. Čitaj Putina.

Ukrajinci su ogorčeni. Besni i trpe glavnog saveznika, bez koga jednostavno (za sada) ne mogu u ovom ratu. Sa strepnjom čekaju zimu.

***

Razaranje Ukrajine je strašno i trebaće decenije za oporavak, kad sve stane. Biznis sa istoka se takođe preselio u zapadne delove zemlje. O tome nema reportaža i medijskih priloga, da ne bi postali lake ruske mete. Uglavnom su to mala i srednja preduzeća, koja podižu Ukrajinu i smanjuju njen udeo zavisnosti od spoljne pomoći.

Jedan od starijih privrednika mi kaže, u ovoj nesreći Rusi su se loše proračunali u vezi ogromnih bivših ukrajinskih sovjetskih preduzeća gubitaša, koje su bombardovali zbog ekonomskih ili vojnih razloga. Teška industrija, budžetske rupe i veliki zagađivači su to. Političari teško idu na gašenje takvih preduzeća, jer su deo socijalnog mira i političkih potkusurivanja. Takvih uglavnom više nema, „sovjetske privrede su nas otarasili sami Rusi“, dodaje privrednik.

***

Posetio sam instalaciju mog prijatelja, lavovskog umetnika Volodimira Kostirka. Njihovo udruženje DIM42 skvotiralo je prostor jedne od najstarijih zgrada u samom centru grada, kako ga ugostiteljski lobi ne bi pretvorio u još jedan od bezbroj restorana. Da, restorani, kafići su jako dobri za imidž i turizam Lemberga, međutim za arhitekturu, kulturu i savremenu umetnost masovni turizam je teror.

Bez obzira na rat, ugostiteljstvo funkcioniše, ali bez ranijih rojeva stranih turista. Vlodko predlaže da iskoristimo vreme pre policijskog časa, pre ponoći, i skoknemo u kafić koji su osnovali harkovski anarhisti. Njihov humanitarni aktivizam počeo je narodnim kuhinjama i spremanjem obroka za hiljade izbeglica koje su na početku rata prolazile kroz Lavov. Sada podržavaju alternativnu rok scenu. Muzika se sluša sa kaseta, a za šankom je frontmenka metal benda „Pušča“.

Unutra skoro da nema mesta. Gosti su sa obe strane uske ulice. Uzeo sam brend lavovske pivare – „Putin hujlo“ („Putin je šupak“).

***

Rok muzika ne umire, kao što ne umire ni jedan od prvih ukrajinskih rok bendova s kraja osamdesetih godina – „Mertvij pivenj“ (Mrtvi petao). Na ukrajinskoj rok sceni, oni su veterani, u stilu King Crimson, ali sa tradicijom jakih tekstova iz savremene i klasične ukrajinske disidentske literature. Posle godina pauze, „Mertvi pivnji“ su oživeli, vratili su se sa novim mladim vokalistom Jurijem Rokeckim.

Lider benda, Roman Čajka, kolega i drugar iz etra više lavovskih radio stanica 90-ih i početka 2000-ih, kaže da je vreme za kambek. Grupa organizuje turneje, sakuplja sredstva za dronove i Oružane snage Ukrajine. Album otvara udarna pesma na stihove poznatog savremenog ukrajinskog pesnika pod psevdonimom Jurij Pozajak, inače danas karijernog ukrajinskog diplomate koji je jedno vreme bio vršilac dužnosti ambasadora Ukrajine u Srbiji – Jurija Lisenka.

***

Sa privrednikom Jurijem Nazarukom diskutujemo koliko je važno da se u ratu očuva ukrajinska savremena kultura.

Iz ormara, Jurij vadi studijske trake s početka 90-tih ukrajinske rok grupe „Plač Jeremiji“. Demo snimak kultne pesme „Vona“ (Ona) u duhu Kobejna i „Nirvane“. Izgorele kutije, umazane od blata. Mirišemo, smrad paljevine i prljavštine. Jurko kaže da su svi ti demo snimci grupe „Plač Jeremiji“ ostali skoro neoštećeni u kući nadomak Kijeva u kojoj je živeo frontmen grupe Taras Čubaj. Tokom prvih dana agresije na Ukrajinu, kuću su okupirali Putinovi omiljeni plaćenici čečenski kadirovci, koji su palili vatru parketom i ručnom rezbarijom. Nisu se setili da unište trake, nisu hteli da im smrdi plastika. Nisu znali ni ko je, ni šta je to.

Mlada „Ona“ je čudom preživela i stoji kod Nazaruka na stolu. Pesma je o devojci i istovrmeno Ukrajini.

***

Iz Ukrajine u Srbiju se putuje dva dana. Nepouzdani polasci i transferi autobusa. Silne kontrole i čekanje na granici satima. Ukrajina proverava vojne obveznike, Mađarska – krijumčarenje oružja i šverc.

Od Budimpešte – vozom. Ako je železnica metafora za jednu državu, onda je ona u Srbiji – ubica, a u Mađarskoj – propadanje. Nekada slavna, brza, tačna i čista Železnica Mađarske, danas oronuli haotični saobraćajni servis, bez konduktera i odgovornih za red. Mađarske vozne karte liče na čuvene srpske račune za struju. Gomila brojeva, bez jasne informacije.

Ako je mađarska železnica – Orban, srpska je definitivno Vučić. Lažni sjaj, sa krvavim rukama. 

(Kraj)

(Autonomija)