1660-ti dani rata.

U Ukrajinu se putuje autobusom ili kombijem. Rusi su pojačali napade na transportnu infrastrukturu Ukrajine. Za nekoliko nedelja napadnuto je više desetina vozova Ukrajinske železnice, koji spajaju istok i zapad zemlje. Na vozove, koji su u ratu i miru hiljadama bili glavno i najpouzdanije prevozno sredstvo, više ne može da se osloni.

Iz Novog Sada hvatam porodični kombi prevoz. Ukrajinski Krstići, malo-malo staju u nekom selu. Mađarska, Ukrajina. Sir, slanina, zimnica, paketi. Prijateljski toplo i polako kroz Karpate. Beregovo, Dolina, Strij. Rat je stigao i do najmanjih planinskih sela, memorijalna mesta istaknuta su u centru portretima poginulih boraca. Pored svakog foto panoa cveće i gore sveće…

***

U hotelu vam pokažu sobu, dole otvore sklonište i zamole da snimite i uključite aplikaciju za vazdušnu uzbunu. Austrougarska neuništiva vekovna građa Galicije, podrumi najbolja zaštita i od Putinove balistike. Bez obzira da li ste došli poslom ili da obiđete prijatelje, uz sve što radite morate da uračunate faktor vazdušne uzbune i vreme provedeno u skloništima.

Iako ni jedno mesto u Ukrajini nije sigurno, na zapadu države ipak su alerti ređi.

Sedimo u društvu sa kolegama i prijateljima, pričamo. O svemu, samo ne o ratu. On je svugde okolo. Lebdi u vazduhu. Prošli put kad smo se videli, razgovarali smo o mogućim varijantama završetka rata. Ukrajinci su sada spremni na dugoročnu oružanu borbu.

Ne oseti se strah, bol. Najviše se trudim da ne izletim sa nekim neumerenim sažaljenjem. Znam kako je bilo 90-ih u bivšoj Jugoslaviji… Mada, u Srbiji je to ipak bilo drugačije. Koliko čujem od poznanika iz Rusije, država agresor sada više liči na Srbiju 90-tih. Rusko društvo je hipnotisano narativima smrti, lobotomizovano mitovima o pobedi, zastrašeno vođom bez koga se ne može. Uvek je neko treći odgovoran za vlastita nedela. „Krvnička Amerika i nacistička Evropa u smrt šalje Ukrajince! Za-što?“

***

Lavov se potpuno promenio od 90-tih. Jedino su ostali pojedini stari socijalistički tramvaji iz Čehoslovačke, kao (donedavno) u Beogradu, koji neumorno kruže, ali sa Tap&Go automatima i potpuno digitalizovanom organizacijom gradskog prevoza. Table sa preciznim rasporedom i vremenom čekanja linija. Aplikacije za taksi sa licitacijama najjeftinije vožnje, marke kola, ponuđenim putanjama.

Državna administracija je uređena sa automatima i brojevima. Službenici su ljubazni, nema više totalitarnog deranja znaštikosamja. Definitivna prednost je država u telefonu, aplikacija „Djija“ (ukrajinska skraćenica za „Država i ja“) koja je uvedena dolaskom na vlast Zelenskog i njegove mlade ekipe, a usavršena u ratu iz potrebe i nužde miliona raseljenih, sa kojima morate pouzdano i brzo da komunicirate. Srbija pod ćacijima i u miru (ako je) ne može ni da sanja tako nešto.

Kako smo se provodili i častili cele kafane za paklo Vegete i Badelov konjak u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj i brisali noge u bivši Sovjetski Savez. Priče starih frajera – sada zvuče neverovatno i više nema ko da ih sluša.

Plate u Ukrajini su niske, duplo manje nego prosečne u Srbiji. Cene su daleko pristupačnije. Država i socijalna stabilnost se drži na međunarodnoj podršci i saveznicima, uostalom kao i odbrana zemlje.

Preko sredstava javnog informisanja non-stop se sakupljaju sredstva za dronove. Svaka firma volontira za izbeglice, branitelje i armiju. Danonoćno se ručno pletu kilometri maskirne mreže…

***

Fakultet žurnalistike Lavovskog nacionalnog univerziteta vrvi od studenata. Nasmejana omladina, s pogledom oštrih obrva onih kojima je uskraćena bezbrižna mladost. Dekan Marjan Lozinski kaže da je ogromno interesovanje za novinarstvo. U otporu ruskoj ratnoj propagandi, ukrajinski info-front važan je koliko i prve linije u rovovima. Lavov je i dalje glavni logistički hab Ukrajine, a Fakultet žurnalistike upisuju iz svih delova zemlje.

Na ulazu na fakultet – memorijal poginulim alumnistima. Među deset portreta je i naš kolega i drug Jevhen Gulevič.

Posetio sam ga na Memorijalnom kompleksu heroja Ukrajine palih u ratu protiv Rusije na Ličakivskom groblju u Lavovu. Hiljade ukrajinskih zastava i zastava jedinica ili dobrovoljaca koji dolaze iz drugih zemalja, poput Gruzije.

Na grobovima portreti uglavnom muškaraca, veliki broj mladih.

Prizor koji ledi krv. Tišina, grakanje vrana, lepeću zastave. Posetioci, pretežno devojke i žene, pričaju sa svojim najbližima. Pričaju sa grobovima..

I ja palim sveću i razgovaram sa Žekom. Jevhen Gulevič (1975–2022) je ukrajinski filozof, prevodilac, filolog i kulturolog. Vojnik i mlađi narednik u 46. vazdušno-mobilnoj brigadi Oružanih snaga Ukrajine. U rat se dobrovoljno prijavio na početku ruske agresije. Posthumno je odlikovan Ordenom za hrabrost i proglašen počasnim građaninom Kaluša, odakle je poreklom. Poginuo na novu godinu, ne dočekavši 2023. od metka ruskog snajperiste u blizini Bahmuta, Donjecka oblast.

(Nastavlja se.)

(Autonomija)