Između Stanišićevog „dubokog žaljenja“ i sećanja jedinog preživelog streljanja
Feljton · Stanišić i Simatović · 5. deo
Sudije Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u Hagu (Mehanizam je i naslednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, tzv. Haškog tribunala) odbile su molbu bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije Jovice Stanišića za prevremeno puštanje na slobodu. “Njegovi zločini su velike težine”, poručili su. Sa tom odlukom saglasilo se svih sedmoro sudija.
Stanišić je, podsetili su, proglašen krivim za ubistvo kao kršenje zakona ili običaja ratovanja, kao i za ubistvo, deportaciju, nehumana dela (prisilno premeštanje) i progon kao zločine protiv čovečnosti. Osuđen je na 15 godina zatvora. Utvrđeno je da je Stanišić bio član udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba sa velikih područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine putem činjenja zločina.
Stanišić je tražio da bude prevremeno pušten na slobodu nakon što je odslužio dve trećine kazne. Prema navodima Mehanizma, svi osuđenici stiču pravo da podnesu molbu za prevremeno puštanje na slobodu nakon što izdrže dve trećine kazne. Međutim, navedeno je da to nije dovoljan razlog da neko bude pušten na slobodu, već početni uslov.
Stanišić je zahtev za prevremenim puštanjem na slobodu podneo 24. marta 2026. i ukazivao na druge osuđenike kojima je odobreno prevremeno puštanje. Još je naveo da se tokom suđenja i pritvora “ponašao primerno”.
Pročitajte Prvi deo Feljtona: Stanišić i Simatović: Presuda o kojoj se namerno ćuti, jer je dokazala da je Srbija učestvovala u ratu u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj
On kaznu trenutno služi u zatvoru u Saksoniji, u Nemačkoj, gde je premešten 9. jula 2025. Zahtev za prevremeno puštanje podneo je svega osam meseci nakon transfera, odnosno čim je ispunio uslov od dve trećine odslužene kazne. Prema izveštajima iz nemačkog zatvora, njegovo ponašanje bilo je „besprekorno“. Iako je po dolasku bio „vidno potresen“ zbog nepoznatog okruženja, dobro se prilagodio i prihvatio pravila, naveli su iz zatvora. Opisan je kao „ljubazan“ i „učtiv“ prema osoblju, kao neko ko održava kontakte sa drugim zatvorenicima i nastoji da nauči nemački jezik koji se koristi u svakodnevnom životu.
Međutim, isti zatvorski izveštaj beleži i jedan detalj koji je u direktnoj suprotnosti s navodnim „dubokim žaljenjem“ osuđenika: kada u srpskim medijima izađu članci o Stanišiću, on to „ponosno deli“ sa sunarodnicima u zatvoru. Predsednica Mehanizma eksplicitno je uzela u obzir i tu okolnost pri oceni iskrenosti njegovog izvinjenja.
„Duboko žalim“, ali…
Stanišić je tvrdio, kako se navodi u saopštenju Mehanizma, da njegova lična izjava pokazuje da prihvata odgovornost i žali zbog svojih zločina. Naveo je: „Duboko žalim (…) i izvinjavam se zbog svojih zločina“, kao i da „poštuje i prihvata presudu“. Zatvorske vlasti takođe navode da izgleda da je prihvatio presudu i da izražava „duboko žaljenje (…) zbog patnje nanete pogođenim ljudima“.
Predsednica Mehanizma Graciela Gatti Santana smatra da Stanišićevo poređenje sa drugim zatvorenicima nije adekvatno i da se radi o specifičnim okolnostima koje moraju biti razmatrane zasebno.
Ona je navela da prihvata da se Stanišić dobro ponašao u zatvoru, ali naglašava da dobro ponašanje samo po sebi nije dovoljno da dokaže rehabilitaciju osobe osuđene za neke od najtežih međunarodnih zločina.
Predsednica je ocenila da je Stanišićevo izvinjenje uglavnom uopšteno, što izaziva sumnju u njegovu vrednost kao dokaza rehabilitacije. Navela je da se njegova kratka izjava ne bavi suštinski konkretnim zločinima za koje je osuđen, niti njegovom ličnom ulogom u njihovom izvršenju.
Prema njenim rečima, Stanišić umanjuje sopstvenu ulogu tvrdnjom da je samo pokušavao da zaštiti i sačuva srpsku Službu državne bezbednosti od političkih ličnosti i stranaka u Srbiji i da nikada nije stavljao interese svoje nacije i vere iznad drugih nacija i vera.
„Uopštena priroda Lične izjave i jasna nesaglasnost između njegovog prikaza i onoga što je Mehanizam sudski utvrdio pokazuju da nije prihvatio punu odgovornost za svoje zločine“, stav je predsednice ovog suda.
Pročitajte Drugi deo Feljtona: Paukova mreža: Ko su bili devedesetih Jovica Stanišić i Franko Simatović
Tužilaštvo se protivilo Stanišićevom prevremenom puštanju, ukazujući na veliku težinu njegovih zločina, nedovoljne dokaze o rehabilitaciji i odsustvo značajne saradnje sa Tužilaštvom.
Tužilaštvo je takođe tražilo da se uzmu u obzir i okolnosti kao što su bezbednost žrtava i svedoka i mogući uticaj Stanišićevog puštanja na zajednicu u koju bi se vratio. Pomenuto je i da bi njegovo puštanje na slobodu moglo da utiče na žrtve zločina. Udruženja žrtava protivila su se njegovom puštanju. Neka su navela da bi ono predstavljalo „dodatnu traumu“ i da bi moglo da „podrije osećaj da su pravda i pomirenje zaista ostvareni“.
…nije pokazao dovoljno znakova rehabilitacije
U saopštenju Mehanizma se navodi i da je u poslednje vreme povećana medijska pažnja prema Stanišiću zbog njegove navodne umešanosti u organizovanje „ljudskih safarija“ u Sarajevu tokom devedesetih godina. U odluci Mehanizma se navodi i da je njihova Jedinica za zaštitu svedoka eksplicitno navela tu okolnost kao dodatni razlog za zabrinutost. Prema njihovim rečima, eventualno Stanišićevo puštanje na slobodu „verovatno bi izazvalo značajnu pažnju javnosti“, što bi moglo negativno uticati na žrtve i svedoke koji su svedočili u ovom predmetu, od kojih mnogi i danas žive u Srbiji, gde bi se Stanišić vratio.
„Na osnovu informacija kojima raspolažem, ne nalazim naznake da je Stanišićevo zdravstveno stanje toliko ozbiljno da bi nastavak njegovog boravka u zatvoru bio neprimeren ili da bi opravdavalo prevremeno puštanje iz humanitarnih razloga“, navela je predsednica Mehanizma Graciela Gatti Santana.
Svih sedam sudija saglasilo se da Stanišićev zahtev treba odbiti.
Pročitajte Treći deo Feljtona: „Doprinos je ogroman“: Kako su Crvene beretke nastale, ratovale i ubile premijera
„Smatram da Zahtev treba odbiti. Iako Stanišić ispunjava uslove da bude razmatran za prevremeno puštanje, postoje faktori koji govore protiv njegovog prevremenog puštanja, uključujući težinu njegovih zločina i činjenicu da nije pokazao dovoljno znakova rehabilitacije. Osim toga, preda mnom nema dokaza koji potvrđuju postojanje ubedljivih humanitarnih razloga koji bi opravdali da se ova negativna procena zanemari“, navedeno je.
I dok je Jovica Stanišić iz nemačkog zatvora tražio da bude pušten na slobodu, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, na područjima na kojima su počinjeni zločini obuhvaćeni presudom, i dalje žive ljudi koji su preživeli zločine za koje je osuđen.
„Streljali su me arkanovci“
Jedan od njih je i zaštićeni svedok „JF-064“ koji je na suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću 2011. godine opisao kako je u septembru 1995. u selu Trnova nadomak Sanskog Mosta jedini preživeo streljanje 12 bošnjačkih zatočenika.
On je taj tragični događaj ranije već opisao u dve izjave haškim istražiteljima, a potom i u junu 2003. godine, kao zaštićeni svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću.
Kako je 2011. godine izvestila agencija Sense sa njegovog svedočenja, u tekstu pod naslovom „Streljali su me arkanovci“, tog muškarca su u aprilu 1992. godine uhapsili pripadnici Vojske Republike Srpske i u naredne tri i po godine je bio prinudno „angažovan“ na različitim „opasnim poslovima“ na prvoj liniji fronta. Kada je u septembru 1995. Armija Bosne i Hercegovine probila srpske linije, iz Ključa je odveden u Sanski Most i zajedno sa drugim zatočenicima predat u ruke „Tigrova“ Željka Ražnatovića Arkana.
U hotelu „Sanus“ ih je Arkan kratko propitao i prepustio svojim ljudima koji su ih verbalno i fizički zlostavljali. Iste večeri svedok i još 11 bošnjačkih zatočenika vezani su lisicama i kamionom prevezeni u selo Trnova. Iz kamiona su izvođeni po dvoje, a pre nego što je došao red na njega, čuo je više pucnjeva.
Kada je izveden iz kamiona, „arkanovac“ mu je naredio da uđe u garažu, gde su već ležala tela u lokvama krvi. Odmah su odjeknuli pucnji i svedok je pogođen jednim metkom. Ostao je da leži dok su vojnici uvodili i streljali druge zatočenike. U jednom trenutku mu je, kaže, lice zapljusnula krv čoveka kome je prerezan vrat. Pucnjava se nastavila i on je pogođen sa još dva hica. Mada je teško ranjen, nakon odlaska Arkanovih vojnika uspeo je da pobegne sa stratišta.
Masakr u Trnovi navodi se na popisu masovnih ubistava u optužnici protiv Stanišića i Simatovića, a tužiteljica je u kratkom glavnom ispitivanju ukazivala na vezu „arkanovaca“ i optuženih. Na pitanje kako su bili obučeni, svedok je rekao da su imali nove maskirne uniforme i oznake „Srpske dobrovoljačke garde“. Većina ih je, kazao je, na glavi imala crne vunene kape, ali Arkan i njemu bliski vojnici su, po njegovom sećanju, nosili crvene beretke. Svedoku je pokazan i snimak garaže u Trnovi na kojem je među leševima po džemperu prepoznao telo svog prijatelja Mehmeda Šehića.
Pročitajte Četvrti deo Feljtona: Noćne more šefa RDB-a: Zdravstveni problemi ili strategija odugovlačenja?
Na primedbu Stanišićevog branioca da Arkan nije neminovno znao da je 12 bošnjačkih zatočenika odvezeno na streljanje, već da su to „na svoju ruku“ uradili njemu podređeni vojnici, svedok je, međutim, odgovorio da je među „arkanovcima“ vladala disciplina i da bez znanja i naređenja komandanta nisu činili ništa.
Ono što je u vreme ovog svedočenja Tužilaštvo tek nastojalo da dokaže, konačnom presudom iz 2023. godine postalo je deo pravosnažnih sudskih nalaza. Žalbeno veće utvrdilo je da su Stanišić i Simatović, kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, odgovorni i za ubistva i progon koje su u septembru 1995. godine u Sanskom Mostu počinili pripadnici Srpske dobrovoljačke garde (SDG) Željka Ražnatovića Arkana. Veće je, između ostalog, utvrdilo da su obojica bila odgovorna za isplate pripadnicima SDG koji su učestvovali u tim ubistvima i ocenilo da je takvo finansiranje predstavljalo sistemsku podršku sposobnosti Arkanove jedinice da sprovodi organizovano zločinačko delovanje usmereno protiv nesrpskog stanovništva. Među zločinima za koje su Stanišić i Simatović na toj osnovi pravosnažno proglašeni krivim nalaze se i ubistva počinjena 1995. godine u Trnovi i Sanskom Mostu.
“Željo, ti možeš odraditi najljepši dio posla”
Ovako je svedočio „JF-064“:
„Rekli su nam da se vratimo na mjesto gdje smo trebali biti. Ja sam bio prvi koji je krenuo (…). Odjednom smo čuli: ‘Nazad. Moraju se vratiti.’ U tom momentu, kad smo se okrenuli da idemo nazad, ja sam bio posljednji u toj koloni. Kad sam izišao, vidio sam da vezuju ljude u parove, ljude iz moje grupe, i ukrcavali su ih na kamion. Zapravo su svima stavljali lisice, pa su i meni stavili lisice. Bio sam vezan lisicama za čovjeka kojeg nisam poznavao. Ukrcali smo se na kamion. U tom momentu tražili su nekog Želju. ‘Gdje je Željo?’ I on je trebao ići s nama. Kad je taj Željo stigao, vidio sam da nije mogao imati više od 15 ili 16 godina. Bio je jako mlad. Nosio je uniformu kakvu su nosili svi ostali Arkanovi momci. Onda su spustili ceradu, tri vojnika su sjela s nama. I onda su upalili kamion i krenuli smo u smjeru koji nam nije bio poznat.
Vozili smo se tako otprilike pola sata, a onda se kamion zaustavio. Iz kabine smo čuli kako izlaze. Onda su podigli ceradu. I ova tri vojnika su skočila s kamiona, i ubrzo su rekli: ‘Hajde. Silazi, vas dvoje.’ Ta dva su sišla. I ubrzo su se čula dva pucnja. Po zvuku sam mogao zaključiti da pucaju u zatvorenom prostoru.
Ubrzo nakon toga, te iste osobe su se vratile na kamion. Upitao sam jednog od njih tiho šta se desilo s njima. Ali on je samo prislonio prst na usne, primijetio sam to. I ućutao. A onda su rekli: ‘Sljedeći.’ Opet su se čula dva pucnja, ali se nisu vratili na kamion. I moj red je došao. Sišao sam s kamiona zajedno s čovjekom za kojeg sam bio vezan lisicama. Odveli su nas pored kuće koja nije imala krov. Iza nje smo vidjeli manju kuću s garažom. Uveli su nas u garažu. Jedan je počeo skidati naše lisice, a drugi je imao baterijsku lampu. U tom momentu sam rekao: ‘Ljudi, možete li da nas ne ubijete?’ A onda je Arkanov vojnik rekao: ‘Da. Srećan si. Srećan si što si u Arkanovim rukama. Daj nam 5.000 njemačkih maraka po glavi, sjedite u kamion i odvest ćemo vas kućama.’ U tom momentu sam rekao da sam iz Ključa. A drugi čovjek koji je bio vezan uz mene rekao je da ima 200 maraka. On je opsovao na tih 200 maraka i rekao nam da uđemo u tu malu sobu unutar garaže. Onda sam pogledao u pravcu prema kojem je vojnik usmjeravao lampu. Vidio sam tijela kako leže. Vidio sam lokve krvi. Pa sam se okrenuo zajedno s tim čovjekom i ušao unutra. Čim sam ušao, metak me pogodio u lijevo rame i odmah sam pao na pod. Ućutao sam. Onda su doveli još dvojicu muškaraca i čuo sam samo jedan pucanj. Onda je jedan od Arkanovih vojnika počeo psovati ovog čovjeka koji je pao a da na njega nisu ispalili metak. Onda sam čuo vojnika kako puni oružje i otvara rafal na tog čovjeka. Jedan metak je prošao kroz moju lijevu nogu.
Onda su doveli ona dva čovjeka koji su prvi sišli s kamiona i koji su se potom vratili. Čuo sam kako im naređuju da kleknu. Jedan od njih je molio: ‘Nemojte, molim vas.’ A drugi je počeo psovati i rekao: ‘Kleči, bre.’ Onda sam čuo kako se nož vadi iz korica i onda je taj vojnik rekao: ‘Željo, ti možeš odraditi najljepši dio posla.’ Taj mladi Arkanov vojnik zaklao je ta dva čovjeka.
Onda smo mogli čuti kako neko od njih još jeca u toj gomili ljudskih tijela. I onda je jedan od Arkanovih vojnika rekao: ‘Pa, neki su još živi. Čuli smo glas.’ A drugi glas je rekao: ‘Pa samo im pucaj u glavu.’ Svjetlost je pala i na moje lice. Čuo sam pucanj tada, i pogodilo me u bradu, s desne strane, u predjelu brade. Onda su se ukrcali na kamion. A kad sam čuo da odlaze, kad sam čuo kamion kako odlazi, pitao sam da li je iko još živ. Postavljao sam to pitanje više puta, ali nitko nije odgovarao. Budući da mi je lijeva ruka bila utrnuta, stavio sam lijevu ruku na pojas, na pojas od pantalona, i nekako sam uspio ustati. Izišao sam iz te sobe i krenuo prema putu. Mislio sam da neću dugo izdržati. Mislio sam da ću uskoro umrijeti, pa sam htio biti negdje pored puta kako bi me neko pronašao.
S vremena na vrijeme nisam ništa vidio, a onda bih opet mogao vidjeti. I u jednom trenutku osjetio sam veliku žeđ. Pa sam počeo hodati putem, tražeći vodu.“
„Ja sam 60 posto invalid i bit ću to do kraja života“, završio je svedočenje „JF-064“.
(Istraživački tim Autonomije, naslovna fotografija: Spomenik žrtvama ratnih zločina u Sanskom Mostu/Facebook)
STUPS: Panika
