Nebo je plavo, voda je mokra, a opozicija u Srbiji rascepkana i nedorasla istorijskom trenutku. Pa radije bistri koliko anđeoskih „kolona“ staje na vrh izborne igle. I sve to upadljivo podseća na jedan antropološki fenomen – „kult tereta“ (ili „kargo kult“) u Melaneziji.

Naime, tokom Drugog svetskog rata, nekoliko sićušnih ostrva u Tihom okeanu postala su poprište žestokih bitaka između japanskih i američkih trupa. Domoroci koji nikada ranije nisu videli vojnike u uniformama, džipove i toki-vokije, zadivljeno su gledali ove fantastične prizore pred svojim slamnatim kolibama. Uz to, ogromne „ptice“ kružile su nebom izbacujući pakete ili teret koji se (nošen velikim komadima tkanine) polako i gotovo magično spuštao na zemlju. A taj avionski tovar ili paketi sa padobrana bili su puni konzervi hrane. Bila je to slika i prilika Raja ili božanske intervencije – hrana je doslovno padala sa neba! Vojnici su delili ovu hranu sa lokalcima, a nikada ih niko nije video da istu love ili sakupljaju. Očigledno su nešto radili kako treba? Dođavola, kako su uspevali da namame te goleme teretne ptice?

Kada se rat završio, vojske su otišle i avioni prestali da dolaze. Ostrvljani su tada kreirali novi kult – spomenuti kult tereta. Počeli su da spaljuju rastinje na vrhovima brda i da očišćene površine okružuju kamenjem. Gradili su avione u prirodnoj veličini od slame i postavljali ih na improvizovane piste. Od slame su pravili i visoke radio-tornjeve, rezbarili slušalice od kokosovih oraha, spravljali drvene puške za „stražu“, oponašali pokrete vojnika koje su gledali tokom rata, palili vatre kako bi imitirali signalna svetla, čak i tetovirali po koži oznake nalik onima na uniformama vojnika. Dakle, pravili su nešto nalik aerodromu i verno ponavljali svaki vidljivi detalj rituala koji je nekada, činilo se, prizivao avione ili ogromne ptice koje su isporučivale toliko hrane. Pa ipak, avioni nisu sleteli. Sagradili su još jednu i bolju pistu, pažljivije izveli ceo ritual i – opet ništa. I tako u nedogled.

I sad, pre nego što ponašanje Melanežana otpišemo kao naivno i „primitivno“, primera „kulta tereta“ ima tušta i tma i kod modernog čoveka. Dakle, imitacije forme i rituala umesto kapiranja suštine, uz očekivanje da rezultat magično stigne. Na primer, u korporativnoj kulturi (a posebno famoznom „IT sektoru“) gde se ritualno imitiraju kompanije poput Gugla ili Epla. Pa se kancelarije nakrcaju vrećama za sedenje, džabe hranom, stolicama za masažu i stonim fudbalima, dok direktori furaju crne majice ili dukserice sa kapuljačom, uz očekivanje da će se nekako pojaviti „inovacija“ i poslovni uspeh. Ili, koliko je pisaca početnika nastojalo da imitira npr. Hemingveja i slične – pa puštaju bradu, nose šešir, i crnu sveščicu u koju nešto škrabaju po kafanama uz hektolitre alkohola usput.

A inspiracija i bestseler od romana nikako da slete. Slično je i sa naučnicima (o „kargo kult nauci“ pisao je sjajni Ričard Fajnman) koji imitiraju formu naučnog rada (vokabular, metodologiju, naučne konferencije i besomučno objavljivanje) ali bez suštine onoga što čini nauku (istinsko otkrivanje, te rigorozna samokritika). U tzv. „velnes industriji“, oponašamo navike ili „rutine“ slavnih, uspešnih i zgodnih ljudi pa kupujemo njihove proizvode, dodatke ishrani i jeftine savete, kupamo se u ledenoj vodi, trčimo maratone itd. – nadajući se da ćemo i sami postati uspešni i zdravi. I zemlje u razvoju (i Srbija sa njima) neretko usvoje ustave i zakone prepisane od zapadnih demokratija, nadajući se da će procvetati. Rituali i institucije su tu kao običan toranj od slame, dok suštinski mehanizmi (vladavina prava, podela vlasti, sloboda medija) koji dovode do napretka – ne postoje.

A o Srbiji i njenoj opoziciji se ovde radi. I teško je ne pomisliti na spomenute tornjeve od slame i prateće rituale urođenika. Pred svaki izborni ciklus, opozicija radi jednu te istu stvar u nedogled, očekujući teret sa neba. Imamo zajedničku konferenciju za štampu, novu skraćenicu i hešteg za mreže, foto-poziranje na stepeništu, obećanje jedinstva i ukrupnjavanja, poziv na istorijski trenutak i poslednju šansu, i – veliko ništa. Slede rascepi, međusobne optužbe i tiho vraćanje na staro. Postoji gotovo cikličan obrazac koji glasi: fragmetacija, kriza, okupljanje, izborni/protestni uspeh (ili bojkot), unutrašnji sukobi, raspad, i nova fragmentacija. Pa u krug, još jednog te istog. Prisetimo se, imali smo Savez za Srbiju (2018-2020), Ujedinjene za Srbiju (2021-2022), Srbiju protiv nasilja (2023-2024), kao i razne Patriotski blok i Građanski blok 381, te Suvereniste, Monarhiste, Moramo, i još koješta nasuprot tvrdom partijskom Monolitu na vlasti.

A ovaj ciklus je sada, pred istinski odsudne izbore, doveden do gotovo apsurda. Nakon čak dve godine studentskih blokada, protesta i probuđenog entuzijazma građana, opozicija režimu je razjedinjenija nego ikad (ili ujedinjena jedino sitnosopstveničkim interesima?). Od prvobitne saradnje ključnih aktera (SSP, DS, NPS, SRCE, PSG, ZLF) koji su đuture možda i imali neku šansu, iz cele gužve prvo izlaze (i staju uz studente) DS, pa ZLF, pa PSG. A zatim se i ono malo preostaloga – cepa na pola (Đilasa-Ponoša i Mikija-Ćutu). DSS tradicionalno solira i suflira režimu.

Cela ritualna kriva (formiranje, sujeta, cepanje) završena je i pre nego što je glasač uopšte stigao da zapamti ime „koalicije“. Da li je onda odijum studenata i značajnog dela građana prema opoziciji (osim botova na Tviteru) toliko nerazumljiv, i plod jedino režimske propagande i mašinerije? Ili postoji odgovornost i opozicionih partija i lidera im? Jer, da su kolone dobre, i Vučić bi ih imao.

Najzad, ne radi se ni samo o hroničnoj fragmentaciji ili balkanizaciji, već i politici koja – istim sredstvima želi drugačiji rezultat. U pitanju je čitav repertoar obreda koje opozicione stranke izvode sa istom verom kao urođenici u svoje tornjeve od slame. I koji odavno nemaju veze sa onim što bi trebalo da proizvedu, a to je izborna pobeda. Razlika između ostrvljana i naših stranačkih lidera jeste u tome što domoroci zaista nisu razumeli mehanizam iza aviona – za njih je logistički lanac bio nevidljiv, magičan i izvan domašaja objašnjenja.

Naši lideri, međutim, taj mehanizam razumeju savršeno dobro. Svako od njih ume da tačno i mehanički izrecituje dijagnozu: rasparčanost, sujeta liderstva, nepoverenje, kratkoročno pregovaranje, nedostatak terenske organizacije. Pa ipak, iznova grade istu pistu, samo pod novim imenom: Savez, Platforma, Ujedinjeni, Blok, Pokret, Srbija ili (najnovije) Evropa. A ovaj vokabular sinonima za jedinstvo je ono čemu pribegavamo kada suštinu nismo promenili, pa nam preostaje jedino da menjamo etiketu na slamnatoj fasadi.

Naravno, lako je cipelariti opoziciju antropološkom analogijom, i tako skliznuti u jeftinu poentu. Nije reč o tome da je opozicija naivna, „primitivna“ ili neozbiljna, i što već svakodnevno plasira režim. Prava priča je hladnija, racionalno-izborna i teže rešiva. Jer cena stvarnog rešenja jeste: ustupiti vođstvo, izgubiti identitet i mandat, te poverovati rivalu ili sumnjivom partneru. I ona se plaća odmah, lično i vidljivo. A dobitak, u vidu poraza režima ili promene vlasti, deli se kolektivno, odloženo i nikada nije izvestan. I to je racionalna kalkulacija koju poduzimaju oni opozicionari koji izlaze na izbore u rizičnu i nakaradnu borbu za cenzus.

S druge strane, Studentski pokret nije ni pokušao da sagradi pistu na stari način. I zato plenumi umesto lidera. Kul, seksi i privlačna, a ne dosadna kampanja. Istinsko jedinstvo i solidarnost umesto zađevica i sujeta. On nema hijerarhiju i stranačku istoriju izdaja i preletanja, nema kult vođe ili liderski ego, i ne shvata politiku kao vlast. Dok ima popularnost, auru mladosti i „novih lica“, i zato je toliko atraktivan. A stvari su postale istorijske. Ko to ne kapira, nema šta da radi u politici više. Pitanje za 25. oktobar zato nije samo da li će avion najzad sleteti, već i da li će iko konačno prestati da gradi piste od slame.

(Danas, foto: Autonomija)