Šira javnost u Srbiji i regionu imala je priliku da“pobliže” upozna pripadnike Jedinice za specijalne operacije (JSO, Crvene beretke) u novembru 2001. godine, kada su organizovali pobunu. Jovica Stanišić i Franko Simatović, očevi ove jedinice, tada više nisu zvanično bili na funkcijama, mada nikada nije dokazano da li su oni ostali u “neformalnim” vezama sa Miloradom Ulemekom Legijom, njegovim naslednicima i tom jedinicom.
Pobuna je izbila u bazi JSO na Štolcu, u Kuli. “Crvene beretke”, tada pod zvaničnim nazivom Jedinica za antiteroristička dejstva (JATD) u novu bazu, koja je do tada bila oronuli prihvatni centar za izbeglice, uselila se tokom 1996. i 1997. godine i postala strah i trepet za lokalno stanovništvo (na primer, u maju 2001. godine Legija je zapalio diskoteku “Tvrđava” u tom gradiću).
Nedeljnik “Vreme” je 2003. godine pisao da je Obaveštajna uprava Resora državne bezbednosti (RDB) pod komandom Stanišića posle završetka rata u Bosni i Hercegovini sačinila spisak od 170 najuspešnijih direktora društvenih i privatnih firmi u SR Jugoslaviji koje raspolažu najvećim kapitalom: „Cilj je da se preko ovih direktora – milom ili silom – obezbede sredstva za finansiranje specijalne jedinice (Crvenih beretki) i njihovih specijalnih operacija“. Rečeno – učinjeno.
Padom Miloševićevog režima i koketiranjem Legije i JSO sa novim vlastima uspostavljeno je krhko poverenje. Ali, onda je došlo do pobune. “Crvene beretke” blokirale su autoput u punoj opremi: u uniformama, sa maskama preko lica, sa dugim i kratkim naoružanjem, vozilima tipa “hamer”… Do Beograda su stigli iz svoga centra u Kuli. Navodno, pobunili su se jer su nove vlasti bile prekršile dogovor postignut tokom demonstracija od 5. oktobra 2000. kada su, opet navodno, obećali Legiji i “beretkama” da ih neće krivično goniti niti izručivati u Hag.
Tokom pobune, u samom centru, na Štolcu, novinari su u jednom trenutku dobili priliku da uđu i u spomen-sobu JSO. Kolege koje su tada izveštavale sa lica mesta i danas pričaju da su se osećali veoma neprijatno, da ih je podilazila jeza od svega što su videli, kao i da je ta spomen-soba ujedno i priznanje gde su sve “Crvene beretke” bile na ratištima, od Hrvatske, Bosne i Hercegovine do Kosova. “Tu je bilo dokaza za najmanje nekoliko stotina godina robije”, ispričao je jedan od izveštača sa lica mesta.
Iz vremena pobune ostaje u sećanju i politička podrška koju je JSO dobio od Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije i njegove Demokratske stranke Srbije. Koštunica je tada rekao nešto u stilu da JSO ima pravo da blokira autoput u uniformama i pod punim naoružanjem, jer i lekari protestuju u belim mantilima. Uostalom, zašto da parafraziramo kad imamo i citat:
“Znate, radi se o ljudima koji po meni nisu, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju jeste takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme od onih koje imaju. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. Mislim da su stvari rešavane ranije ovoga ne bi bilo.”
Pokojni beogradski advokat Srđa Popović protiv Koštunice je podneo i krivičnu prijavu s ciljem da se utvrdi politička pozadina atentata na Zorana Đinđića, ali po toj prijavi se nikada nije postupalo. No, to je neka druga priča.
Jedinica je nastala proleća 1991. u selu Golubić kraj Knina. Na sastanku sa predsednicima opština iz Srbije, Slobodan Milošević je 16. marta 1991. godine nagovestio njeno formiranje: „… Vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše Republike, a bogami i interese srpskog naroda izvan Srbije“.
Izvršenje naredbe o stvaranju Jedinice povereno je jednom od najpouzdanijih i najsposobnijih Miloševićevih saradnika – načelniku Resora državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću, a ovaj je terenski rad prepustio svom glavnom operativcu Franku Simatoviću Frenkiju, koji je za to koristio usluge Kapetana Dragana (Vasiljkovića). Činili su je pripadnici krajiške milicije i dobrovoljci iz Srbije. Bila je prva “paravojna” formaciju pod kontrolom RDB-a, formalno pod kontrolom “MUP-a Krajine”. Stariji će je se setiti pod nazivom “Knindže”. U to vreme je kratko izlazio čak i crtani strip pod nazivom “Knindže – vitezovi Kninske krajine”, čiji su glavni junaci bili Sava, Radojica, Milica i mali Grujica.
Tada je, pod komandom Kapetana Dragana, crvena beretka postala znak njihovog identiteta. Inače, sasvim slučajno, poklonio ih je lično Kapetan Dragan, po sopstvenom priznanju, tada u nedostatku bilo čega drugog što bi bilo uniformno za sve prve pripadnike jedinice.
Pročitajte Prvi deo Feljtona: Stanišić i Simatović: Presuda o kojoj se namerno ćuti, jer je dokazala da je Srbija učestvovala u ratu u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj
RDB nije stala samo na “Crvenim beretkama” u osnivanju navodnih paravojnih formacija, koje su sve odreda bile pod kontrolom Službe i Jovice Stanišića: Arkanova Srpska dobrovoljačka garda (“Tigrovi”), kao i “Škorpioni” Slobodana Medića Boce. Sve one su tobože bile u sastavu krajiške ili vojske i policije Republike Srpske. Sve u skladu sa zvaničnom politikom Slobodana Miloševića: “Srbija nije u ratu”, što su mnogi haški optuženici kasnije koristili kao jedno od osnovnih načela svoje odbrane. Na primeru Stanišića i Simatovića pokazaće se – uzalud. Sve one su, u stvari, bile pod kontrolom RDB-a.
U pripremi terena za rat uloga ovih “paravojski” bila je radikalizacija prilika u pojedinim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Postoje svedočenja da je lokalno stanovništvo pripadnike ovih jedinica zvalo „ljudi sa strane“. Ti “ljudi sa strane” stajali su iza niza svesno i planski ispovociranih sukoba i masovnog progona stanovništva nesrpske nacionalnosti.
No, nisu cilj bili samo nesrbi, već i sami Srbi. Odnosno, kontrola vlasti samoprokolamovane Republike Srpske Krajine, koja je zauzimala trećinu hrvatske teritorije, i Republike Srpske. Brojni su primeri iz tog perioda kada su Stanišić i Simatović – što lično, što preko emisara – sprovodili volju svoga šefa Miloševića.
U skladu sa devizom “nekom rat, nekom brat”, ove “paravojne” formacije služile su u velikoj meri i ratnom profiterstvu: na “terenu” je od njih zavisilo ko može basnoslovno zaraditi na švercu nafte, hrane, cigareta, oružja… Arkanovci su se, na primer, povlačili sa ratišta vukući za sobom kolone šlepera sa pokradenom industrijom i robom iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Posledice tih privilegija osetile su se i u Srbiji, nakon povlačenja Beretki, Tigrova, Škorpiona i ostalih, po okončanju ratova. Ispostavilo se da ih je režim koristio i za najteže političke zločine u Srbiji – ubistva, atentate, otmice. Između ostalog, i za ubistvo Ivana Stambolića, nekadašnjeg predsednika Srbije, političkog oca Slobodana Miloševića, kao i za atentat na visoke funkcionere opozicionog Srpskog pokreta obnove, na Ibarskoj magistrali. Drugim rečima, RDB je tokom devedesetih godina prošlog veka bila temeljno kriminalizovana. Do dana današnjeg nije reformisana.
U bazi u Kuli, 4. maja 1997. godine, održana je proslava godišnjice osnivanja “Crvenih beretki”, kojoj je prisustvovao i sam Slobodan Milošević, a prigodan govor održao je Franko Simatović. U njemu je sažeo istorijat te jedinice, što će kasnije biti korišteno u procesu pred Haškim tribunalom. Očito, Simatović ga je smatrao slavodobitnim, ali je kasnije haškim sudijama poslužio kao jedan od ključnih dokaznih predmeta. Uostalom, nije on jedini koji je devedesetih godina mislio da će stvari zauvek ostati upravo onakve kakve su tada bile.
Evo tog govora:
„Gospodine predsedniče, zahvaljujemo što ste prihvatili poziv da prisustvujete obeleževanju godišnjice formiranja Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti. Ona je konstituisana 4. maja 1991. u periodu raspada prethodne Jugoslavije i od nastanka je neprestano delovala u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celokupnom etničkom prostoru. Njena borbena dejstva bila su antiteroristička, usmerena na sprečavanje ratnih zločina, masovne odmazde i genocida.
Od prvog postojanja i osnivanja Jedinica je prošla kroz herojsku epopeju, a njen put je bio jedan od najtežih u istoriji naše borbe. Zbog poznatih međunarodnih oklonosti bili smo primorani da radimo potpuno tajno. I pored ratnih uslova u borbi sa hrvatskim i muslimanskim trupama, brojnim prisustvom međunarodnih snaga Ujedinjenih nacija – kasnije IFOR-a, odnosno SFOR-a – i brojnih aparata stranih obaveštajnih službi, jedinica nije otkrivena.
Doprinos Jedinice za specijalne operacije je ogroman. U borbenim dejstvima je poginulo 47, a ranjeno 270 boraca na 50 lokacija. Ponosni smo na stručnu obučenost jedinice, koja je na najvećim svetskim standardima, a jedinica do sada nije doživela poraz. Od njenih uspeha najnovijeg datuma, podsetiću na angažovanje oko oslobađanja 400 talaca UNPROFOR-a u Republici Srpskoj, što je imalo vrlo pozitivan odjek u međunarodnoj zajednici i doprinelo jačanju pozicije naše zemlje. Jedna od najuspešnijih akcija na našoj teritoriji bila je hvatanje terorističke grupe Zbora narodne garde uhvaćene na području Apatina 1993.
Gospodine predsedniče, dozvolite da vas kratko informišemo o istorijatu Jedinice, njenom borbenom putu, sadašnjem stanju i funkciji. Prilikom formiranja, njeno jezgro činili su pripadnici naše službe, Milicije Republike Srpske Krajine i dobrovoljci iz Srbije. Druga obaveštajna uprava ratne službe, koja je takođe stvorena tada, imala je u svojoj organizaciji poseban tim za ofanzivnu i logističku podršku Jedinice za specijalne operacije.
Od 12. oktobra 1991. Jedinica u borbama sa hrvatskim oružanim policijskim snagama u zonama Benkovac, Stari Gospić, Plitvice, Glina, Kostajnica i drugima, dala je važnu podršku oslobađanju svih oblasti Republike Srpske Krajine. U ovim borbama je bilo angažovano oko 5000 boraca, čije su akcije koordinirali komanda Jedinice i obaveštajni tim Druge uprave.
Maja 1991. formirana je avio-helikopterska eskadrila, koja je sa improvizovanih letilišta Medno Polje, Petrovac, Velika Popina, Srb i Udbina prenela tone specijalnih pošiljki, opreme, ljudstva, tehnike i izvršila brojne složene zadatke u uslovima ratnih operacija.
Septembra 1991. deo Jedinice prelazi u Srbiju gde je izvršeno njeno restruktuiranje, organizovana kvaltetna profesionalna obuka. Ove dve jedinice bile su uključene u operacije u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu.
U tom periodu formirano je i 26 kampova za obuku posebnih delova jedinica milicije Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. U Republici Srpskoj Krajini u Golubiću, Dinari, Obrovcu, Gračacu, Plitvicama, Šamaricama, Petrovoj Gori, Ličkom Osiku, Benkovcu, Ležimiru, Iloku, Vukovaru, a u RS u Banjaluci, Doboju, Šamcu, Brčkom, Bijeljini, Trebinju, Višegradu, Ozrenu i Mrkonjić Gradu.
Jedinice srpske (nerazumljivo) ušle su u šest velikih, združenih operacija u istočnoj Slavoniji, koridoru kod Brčkog, u Drinskoj, Sarajevskoj i Maglajskoj operaciji.
U zapadnoj Bosni Jedinica je činila okosnicu armije Fikreta Abdića sa oko 15.000 boraca koji su oslobodili veći deo Cazinske krajine. Takođe 1992. na teritoriji Bosne i Hercegovine pristupili su izgradnji i obezbeđenju mreže malih aerodrome, kao i formiranju borbene eskadrile. Sa aerodroma u Bratuncu, Sokocu, Rogatici i drugim, izvršeno je oko hiljadu borbenih, izviđačkih, transportnih i humanitarnih letova. Sredinom proleća prošle godine povukla se iz onih krajeva sa kompletnom opremom i tehnikom, helikopterima i avionima. U celom tom periodu njeno delovanje ostaje neotkriveno i pored sofisticirane opreme NATO, kao i intenzivnog istraživanja više stranih obaveštajnih službi.
Značajne su i humantirane aktivnosti jedinice u sveukupnom periodu (nerazumljivo), između ostalog, promovisan je Fond kapetana Dragana, koji zapošljava 150 ranjenika i sanira preko 2500 dece poginulih boraca, a i posreduje u zapošljavanju oko 6000 socijalno ugroženih lica, najčešće delom (nerazumljivo)…
Posle prestanka rata na prostoru prethodne Jugoslavije, Jedinica za specijalne operacije je demobilizovana i njen broj je, naravno, prilagođen sadašnjim uslovima i obavezama. Novom organizacijom, koja je stupila na snagu u Službi od maja prošle godine, jedinica je smanjena na 593 izvršioca, od kojih je efektivno popunjeno oko 78 odsto sastava. Trenutni rezervni sastav jačine čete sastavljen od bivših boraca koji su osposobljeni da redovno održavaju na visokom nivou borbene gotovosti. U sastavu Jedinice za specijalne operacije su sastavi (nerazumljivo) od bataljona, četa i vodova, kao i helikopterska eskadrila. Pored toga, u sastavu jedinice postoje taktičke službe koje daju logističku, sanitetsku i kontraobaveštajnu podršku.
Centar u kome se nalazimo nosi ime Radoslava Kostića, istaknutog pripadnika ove jedinice. Služba je preuzela ovaj objekat februara 1995. u dosta ruiniranom stanju, a prethodno je od 1991. služio kao prihvatni centar za izbeglice. Imaćete priliku da vidite da smo uspeli da izgradimo savremeni centar sa poligonima za obuku, strelištem, heliodromom, ambulantom, hangarima i drugim. Zbog funkcionalnih potreba planirali smo izgradnju više taktičkih objekata, a neke smo već stavili u pogon.
Gospodine predsedniče, Jedinica za specijalne operacije i (nerazumljivo) sredstva upotrebljavaju se za (nerazumljivo) dejstva za borbu protiv terorizma i drugih vidova ugrožavanja bezbednosti zemlje. Ona predstavlja značajan doprinos otklanjanju svih potencijalnih pretnji nacionalnoj i državnoj bezbednosti, koja je mobilna i profesionalno sposobna da brzo i efikasno deluje u bilo kom delu zemlje i izvan nje. Hvala.“
I nastavila je JSO zajedno sa ostalim “paravojnim” formacijama da deluje “efikasno” i na Kosovu 1998. i 1999. Potom su je nove vlasti koristile i u suzbijanju pobune Albanaca na jugu Srbije, početkom dvehiljaditih. Sledila je onda ona “pobuna” s jeseni 2001. godine, i od tada su se “beretke” spremale za državni udar.
Pročitajte Drugi deo Feljtona: Paukova mreža: Ko su bili devedesetih Jovica Stanišić i Franko Simatović
A kada je 12. marta 2003. godine, u 12:25 Zvezdan Jovanović zvani Zmija, jedan od komandanata “Crvenih beretki” ubio Zorana Đinđića, u bazi u Kuli proglašen je “karantin”. Mada je u Srbiji proglašeno vanredno stanje, JSO je danima iščekivao bilo kakav zadatak. Nikad ga nisu dobili. Pod optužbom za čitav niz teških krivičnih dela, 22. marta 2003, uhapšen je veći deo komandnog sastava i nekoliko pripadnika Jedinice. Sama formacija raspuštena je u tišini tri dana kasnije. Oni za koje se nije utvrdilo da su ukaljali obraz, premešteni su u druge formacije, poput žandarmerije.
Činilo se da je time zatvorena jedna mračna stranica srpske istorije. Ispostavilo se – nije. Legija je u zatvoru počeo da piše knjige, a tokom aktuelnih protesta u Srbiji i jedna i druga strana kao da se takmiči u tome ko će “Crvenim beretkama” iskazati veće poštovanje.
Nastaviće se…
Istraživački tim Autonomije (naslovna foto: Veterani „Crvenih beretki“ u Ćacilendu nasrću na građane i novinare, screenshot: YT)
STUPS: Dvostruki standardi