Radoslav Adamović iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije, Sremac iz Krčedina, obrađuje oko 80 hektara zemlje. Od te zemlje duže od dva veka živi njegova porodica na njoj su njegovi preci vredno radili, proizvodili hranu, podizali generacije i sopstvenim rukama sticali sve što imaju. Ipak, Adamović danas maltene više može da zaradi od svog Jutjub kanala nego od poljoprivrede.

U novom nastavku serijala „Žetva istine“ sa Adamovićem razgovaramo o ovogodišnjoj žetvi i, kako kaže, „tragičnoj“ otkupnoj ceni pšenice, posledicama suše, sve skupljoj proizvodnji, monopolskom ponašanju otkupljivača i neisplativosti navodnjavanja na usitnjenim posedima.

Govori i o budućnosti sela, licemernim pozivima mladima da se vrate poljoprivredi i opasnosti da za deset godina proizvodnja hrane ostane u rukama nekoliko velikih kompanija i tajkuna. Za građane koji sliku o stanju u poljoprivredi dobijaju isključivo sa televizije ima jasnu poruku: bolje se informišite, jer od domaće proizvodnje hrane zavise svi, čak i oni koji danas toga nisu svesni.

Koje tri mere smatrate najvažnijim za opstanak domaće poljoprivrede?

-Tri najvažnije mere za neki spas poljoprivrednika bi bile stvaranje nekog finalnog proizvoda (smanjenje izvoza sirovina) u bilo kojoj oblasti ratarske proizvodnje drugo sprečavanje monopolskog ponašanja otkupljivača, i treće što bi bilo bitno je da se organizuje bolje izvoz naših proizvoda.

Kako komentarišete ovogodišnju otkupnu cenu pšenice?

-Cena pšenice je tragična i tu ne bih ništa komentarisao.

Koji su najveći problemi sa kojima se ratari suočavaju poslednjih godina?

-Nedostatak padavina, očajne cene naših proizvoda i skok cena inputa.

Da li bi ulaganje u sisteme za navodnjavanje moglo da ublaži posledice klimatskih promena i šta sprečava njihovu širu primenu?

-Ulaganje u navodnjavanje bi dalo neke rezultate gde bi se koristila voda iz rečnih tokova jezera i tako dalje, a iz nekih bunara to bi bilo besmisleno i preskupo za proizvode koji koštaju 20 RSD. Širu primenu uglavnom sprečavaju usitnjeni posedi gde je potrebno onda puno bunara kopati. Raditi na takvom tipu navodnjavanja je neisplativo.

Kako zamišljate srpsku poljoprivredu za deset godina ako se ništa ne promeni?

-Ako se nastavi ovakav trend u poljoprivredi za 10 godina će ostati samo ove ogromne firme, tajkuni i poneki entuzijasta koji radi u firmi i iz hobija se bavi poljoprivredom.

A kako bi ona mogla da izgleda kada bi se usvojile mere koje predlažu poljoprivrednici?

-Došlo bi do ipak male relaksacije situacije i došlo bi do neke zarade. Tako bi se produžila agonija u najboljem slučaju, pošto problem sa poljoprivredom nije samo kod nas, u celom svetu postoje slični problemi za poljoprivrednika. Ovako može da se zaključi da ovi banditi što su na vlasti nam čine uslugu pošto nam prekraćuju muke.

Šta biste poručili građanima koji nisu direktno vezani za poljoprivredu, a ipak zavise od nje svakog dana, a da toga nisu ni svesni?

-Poručio bih im da se bolje informišu o realnoj situaciji, da ne slušaju gluposti koje priča Ministarstvo i ova sekta na vlasti. Vrlo brzo, kada nestane hrane i kad ne budemo imali para da uvezemo hranu biće im jasno da ne mogu da jedu ove puteve koje im predsednik od svoje plate pravi.

Da li mislite da država namerno uništava male proizvođače, a sa druge strane moli mlade da se vraćaju na selo?

-Siguran sam da nemaju dobre namere i da su ti svi pozivi na povratak na selu mladih licemerni. Cilj mi je da se u svakom selu bave dva tri čoveka poljoprivredom kako bi to mnogo lakše sve kontrolisali.

(Pazovačke.rs/foto: Autonomija)