Ili malo ironije – narod koji olako nasedne na populistički mamac pa u glavnom gradu (trebalo bi centru nacionalne pismensti, obrazovanja i prosvećenosti) danima i noćima masovno čeka u redovima da se pokloni crkvenoj relekviji, kažu pojasu navodno Bogorodice, ne treba da brine za svoju podaničku budućnost.

Da odmah napomenem, ovde se ne radi o omalovažavanju i sprdnji sa bilo čijim verskim osećanjima. Naprotiv. Svačiju veru, prosvećenu ili ne – svačije odgonetanje misterije egzistencije, što vera suštinski jeste – treba poštovati. Tako je barem u emancipovanim slobodnim društvima. Poštovanje svačijih osećanja nije samo stvar pristojnosti i kurtoaznog poštivanja drugog i drugačijeg, nego u slučaju poštovanja vere i vernika to ima dublji smisao. On je u sledećem: čovek ne može da živi bez Nade, bez Utopije. A vera, odnosno religija, je po mnogima utopija. Frojd kaže slatka, jer je čoveku pribežište pred heteronomnim životnim osujećenjima. Osim toga – po Frojdu – vera krepi moralni poredak, jer može li se suštinski išta prigovoriti na Deset božijih zapovesti? Utopija(e) je dakle čovekova sudbina i bez nje(njih) – bez Nada utemeljenih u ehatološko-teološkom ili pozitivističko-materijalističkom ateističkom ključu – se ne može. Ako nema spasiteljskih Nada, odnosno vere u eshatološko-teološkom ili pozitivističko-materijalističkom ključu – svako u nešto veruje, nema nevernika – živeće se u distopiji. A život u distopiji, život bez nade, je onečovečenje. Toliko o veri i odnosu prema veri u uljuđenim društvima. Uz napomenu da je za vernike, bilo teološkog ili pozitivističko ateističkog uverenja, najsrećnije rešenje sekularno uređenje društva. Militantnog teizma treba se plašiti kao i miltatnog ateizma, jer su i jedno i drugo paranoja. Živeti u rigidnim teokratskim i ateističkim društvima je nesloboda i depersonalizacija čoveka. Teško društvima u kojima dominiraju militantno izopačene teističke ili ateističke ideologije.

U Beograd je nekako bez velike najave – da ne kažemo iznebuha – uz najviše crkvene i državne počasti na surčinskom aerodromu, uz prisustvo patrijarha SPC Porfirija, predsednika Srbije Vučića i postrojenu gardu – 20. maja iz manastira Vatoped sa Svete Gore (Grčka) donešen plemenitim metalima luksuzno optočen kovčežić (kovot) u kojem se kažu vekovima čuva – po zvaničnoj informaciji – ’Časni pojas Presvete Bogorodice’, kojeg je Bogorodica navodno sama isplela od kamilje dlake kad je primila blagovesti da će roditi sina Isusa. Posle svečane ceremonije dočeka na aerodromu, kovčežić (kojeg je doneo lično iguman Vatopeda Jefrem) uz sve molitvene počasti najpre je smešten u Vaznesenjsku crkvu, gde se okupio veliki broj vernika. Posle je premešten u Hram Svetog Save. Pred ulaz u Hram, u kojem je kovčežić bio izložen, odmah su foromirani ogromni redovi vernika koji su u vidnom zanosu (izveštavale su TV kamere) čekali da se poklone svetinji, verovatno svako iz svojih razloga. Neko zbog verskog nadahnuća, neko verujući da će mu poklonjenje pojasu bogorodice pomoći da reši životne, najčešće zdravstvene, probleme. Neki iz znatiželje, jer je događaj medijski praćen kao nešto nadrealno, kao božija milost prema narodu decenijama ophrvanom svakakvim životnim problemima i teškoćama – stvorenih zaslugom katastrofalne politike koju su i vernici u svojoj naivnosti i političkoj elementarnoj nezrelosti uglavnom ubedljivom većinom podržavali, iako ih je pogubna politika dovela do nacionalne i državne propasti.

Zbog nezapamćenog interesa vernika – starih i mladih, žena i muškaraca – vraćanje pojasa u Vatoped je više puta odlagano, najpre do 19. maja, potom do 1.juna i konačno do 6. juna. Sve vreme pred Hramom su bili kilometarski redovi vernika, bez obzira na vrućine i što se satima i satima čekalo na ulaz.

Prema izveštaju Srpske pravoslavne crkve, više od 1,1 milion vernika se poklonilo relikviji za 17 dana njezinog boravka u Beogradu. Razume se da nisu svi bili iz Beograda, mnogi su zbog toga doputovali ne samo iz unutrašnjosti Srbije, nego i iz susednih zemalja. Sve vreme tog okupljanja SPC i Vučić – ‘simfonija’ crkve i svetovnog autokrate koji vlada Srbijom, s ambicijom da utiče i na sudbinu susedstva – vidno su likovali. U teškom aktuelnom političkom i socijalnom kontekstu Srbije, ‘simfonija’ je osetila trijumf izabranim događajem s kojim se personalno i politički identifikovala, verujući (opravdano) da uglavnom slabo, ne samo verski, prosvećen narod ovu božiju milost vezuje za njezine zasluge, za zasluge Porfirija i Vučića. Što je pred važne predstojeće izbore kad god da budu od velike, ako ne i presudne važnosti za vladajući režim. Lakoverni narod veruje u glamurozne rituale, posebno crkvene, ne praveći razliku između populističko-paganskih obreda (klanjanje izvikanim svetiteljima, fetišima, starozavetnom zlatnom teletu…) od izvornih biblijskih poruka, posebno Jevanđelja. ’Simfonija’ na vlasti to vešto koristi, samo od čijih para?

Dolazak relikvije iz Vatopeda (stvarne ili izvikane kakvih je prepuno u svim verskim zajednicama) u Beograd je – takvo je objašnjenje – besplatan i rezultat je je l’da ’bratskih dogovora’ patrijarha srpskog Porfirija i igumana manastira Vatoped arhimandrita Jefrema (koji je, inače, ranije bio sudski procesuiran u Grčkoj zbog određenih imovinskih sporova). Država Srbija kažu nije ništa platila za dolazak relikvije u Beograd, nego je samo pružala tehničku i logističku podršku tom događaju. Koliko se može verovati aktuelnoj vlasti i vladajućoj ’simfoniji’, prosudite sami. Tek, izvesni teolog Miloš Stojković, direktor biblioteke u Jagodini, na TV Pink je izjavio da je za dolazak relikvije u Beograd manastiru Vatoped donirano više od milion evra, a da su za to zaslužni otac i brat Aleksandra Vučića, Anđelko i Andrej, koji – kako je naveo – na Svetoj Gori i manastiru Vatoped uživaju ogromno poštovanje. Nakon što je ova izjava izazvala burne reakcije javnosti – postavilo se pitanje trošenja budžetskih sredstava građana – usledili su brzi demanti i Vučića, i Crkve (koja je navode Stojkovića nazvala neosnovanim, nepravednim i sramotnim) i manastira Vatoped, da bi se potom teolog Stojković, privrženik Vučića i SNS, pravdao da su mu reči ’izvučene iz konteksta’ (iako postoje snimci da nisu). Privrženik ’simfonije’ se uplašio reakcije onih, uz koje je entuzijastično stajao. Bilo kako bilo, prosudite da li verovati ’simfoničarima’ na vlasti ili dokazanom njihovom vatrenom privrženiku.

Šta nakon svega reći za crkveno-državni događaj koji je izazvao veliku pažnju javnosti?

Ne treba puno mudrosti da se zaključi, da je reč o pokušaju stabilizacije vlasti i revitalizacije višestruko narušenog ugleda i vlasti, i crkve. Kod verski slabo prosvećenog naroda koji višedecenijski živi u tegobama, krizi i neizvesnosti, demagozima i populistima to sa izvikanom relikvijom lako polazi za rukom. Sad trljaju ruke, a lakoverni narod nakratko živi u iluzijama da je obavio svetu stvar koja će mu pomoći da lakše živi sa svojim egzistencijalnim strepnjama i realnim problemima. Hoće li, brzo će videti.

I još nešto vezano za ovaj režimsko-crkveni spektakl za naivne. Sedamnaest dana medijske slike i izveštaji ispred i unutar Hrama Svetog Save u drugi plan su potisnuli pažnju javnosti sa državnog skandala vezanog za brutalno ubistvo na Senjaku za koje se pored kriminalaca vezuje i jedan od najviših policijskih funkcionera, direktor policijske uprave Beograda. Vlast na sve načine pokušava da skandal relativizuje, da koliko god može smanji štetu po sebe i svoje članove upletene u njega.

*

Narod koji olako naseda na populističke mamce vlastodržaca ne treba da brine za svoje dalje podaništvo i sledstveno tome, na trpljenje rđavog života. A kad smo već kod populističkih mamaca, slično je i sa Memorandumom o Kosovu i Metohiji koji su obznanili Studenti u blokadi koji je l’da hoće da menjaju sistem, a ne samo vlastodršce. Da li je sa tim (od desničara podmetutim im?) Memorandumom moguće menjati sistem? Vlast možda i jeste, ali sistem nije. Memorandumske zablude i stvorile su (i stvaraju) ovakve po narod i državu pogubne sisteme.

(Autonomija/foto: Vojin Ivkov)