Nismo mi ni bosanski, ni hrvatski, ni kosovski, ni crnogorski, ni srbijanski Srbi. Tako nas dele neprijatelji, da nas razjedine i zatru. Mi smo isključivo samo Srbi, grmio je egzaltirano u Mrkonjić Gradu, sa bine, okupljenim podanicima radikalski manipulant Aleksandar Vučić. Koliko njima, još više se obraćao građanima Srbije i RS koji su dernek licemernih nacionalista u Mrkonjić Gradu gledali preko televizijskih ekrana.

Tamo su 4. avgusta političke vođe Srbije i paradržave RS – entiteta BiH kojeg tamošnji ali i svi srpski nacionalisti tretiraju kao za svagda nepovratnu državu u državi kojoj je „matica“ (nadaju se i ujediniteljica) Srbija, a ne BiH – organizovali obeležavanje „Dana sećanja na stradale i prognane Srbe“ tokom hrvatske vojnoredarstvene operacije „Oluja“. Dan sećanja ustanovljen je dogovorom Vučića i Dodika 2014.g. Nacionalističkim uzurpatorima vlasti i moći Vučiću i Dodiku u politikantskom sluđivanju naroda saslužuju njima slični čelnici Srpske pravoslavne crkve. I to traje godinama, čime se nacionalistička manipulacija i mistifikacija nesporno tragičnog rešenja srpskog pitanja u Hrvatskoj produžava u nedogled. Najveću cenu su platili Srbi u Hrvatskoj, ali je plaća i Srbija jer ostaje zarobljena lažima i licemerjem. Nije spremna za vapijeće potrebnu kritičku samorefleksiju i nasušno potrebnu katarzu.

Da je tokom „Oluje“ i nakon nje bilo stradanja Srba u Hrvatskoj – u paradržavi Republici Srpskoj Krajini (RSK) – nikom razumnom i moralnom nije sporno. Zločina nad Srbima bilo je i prilikom bombardovanja izbegličkih kolona izvan Hrvatske, na Petrovačkoj cesti, u BiH. Nije sporno ni to da je masovni egzodus Srba iz tzv. RSK svojevrsna tragedija (srpski i hrvatski nacionalisti licitiraju sa različitim brojkama, jedni ih preuveličavaju, drugi umanjuju, nacionalistička posla). Nije dakle sporno da se obeležava tragedija Srba u Hrvatskoj, koja je kulminirala „Olujom“. To je civilizacijski dug prema onima koji tu tragediju nisu preživeli, kao i prema onima koji su je preživeli ali su silno propatili.

Pa u čemu je onda problem sa obeležavanjem „Dana sećanja na stradale i prognane Srbe“ u Hrvatskoj tokom i nakon „Oluje“?

Sporno je mnogo toga. Najpre što je koncept obeležavanja tih po Srbe traumatičnih i bolnih dana politikantski osmišljen. Suštinski nije posvećen žrtvama – pobijenim nesrećnicima i patnji preživelih srećnika – nego se nesporne žrtve licemerno zloupotrebljavaju za širenje zlopamćenja i mržnje u cilju jačanja ličnog bajagi patriotskog kulta, čemu streme političari i crkveni prvaci (patrijarh SPC) koji se obraćaju na komemoracijama.

Kako se tako šta može tvrditi?

Tako što govornici na tim politikantskim dernecima ne govore punu istinu o onome, čemu tobože komemoriraju. Reč jednu ne kažu o predistoriji ne samo „Oluje“ (i nekoliko meseci ranije „Bljeska“ u zapadnoj Slavoniji). Reč jednu ne kažu o odgovornosti srpske (pojednostavljeno je reći samo Miloševićeve) politike za zla i nesreće ne samo u Hrvatskoj, nego i u BiH, na Kosovu, tokom ratova 90-tih. Samo se pritvorno kuka o srpskom martirstvu, srpskim žrtvama i nepravdama. O patnjama drugih naroda i njihovim žrtvama reč jedna se ne kaže. A kad se o drugim narodima govori, onda su Hrvati ustaše koje nastavljaju politiku Pavelićeve NDH, Bošnjaci su balije koje iskonski mrze Srbe a Albanci su je l’da šiptari koji ne odustaju od nauima da naprave veliku Albaniju na račun srpskih etničkih i istorijskih teritorija. Sve oko nas su je l’da antisrpski đavoli, a mi Srbi smo na pravdi boga žrtve koje dušmanima lako praštamo zločine. Na licemernim nacionalističkim bajagi komemorativnim dernecima o tome se trabunja.

Ima još nešto sumanuto o čemu je u Mrkonjić Gradu trabunjao notorni šešeljevac Vučić. Rezolutno je poručivao da nema bosanskih, hrvatskih, kosovskih, srbijanskih i inih Srba. Svi smo je l’da samo Srbi i ništa drugo. Niko normalan ne tvrdi da Srbi koji žive u različitim regionalnim i državnim entitetima nisu Srbi, da nisu etnički jedinstven narod. Ali niko normalan i razuman neće reći da razuđeni srpski korpus koji živi na različitim prostorima i državnim entitetima nema neku svoju etnološko-kulturološku osobenost i prepoznatljivost. Negirati njuhovu kulturološku subjektivnost i zavičajnost – koja upravo svojim različitostima ukupnu srpsku kulturološku subjektivnost čini bogatijom i vitalnijom – je svetogrđe, nasilje nad bogatstvom srpskog identiteta.

Nacionalistički prostaci o tome pojma nemaju. Oni bi sve Srbe da svedu na Prokrustovu postelju po meri šovinističke radikalštine – na jedan narod, jednu (čistu!) krv, jednu veru, jednu partiju, jedng vođu, jedno pismo (isključivo ćirilica), jedan dijalekt (ekavica)… Dok je trajao rat u BiH srpski nacionalisti su za vekovnu BiH govorili „takozvana BiH“, za armiju BiH „takozvana armija takozvane BiH“. U ludilu prostaka koji su sramotili Srbe – pored toga što su gradovima koje su kontrolisale Mladićeve snage menjana imena ukidanjem prefiksa „bosanski“ dodavanjem „srpski“ ili kompletne promene vekovnih imena bosanskih gradova – išlo se dotle, da se zagovaralo nametanje Srbima isključivo ćirilice i prelazak sa ijekavice (negde i još postojeće ikavice) isključivo na ekavicu. Iako se to ludilo na sreću nije u potpunosti realizovalo, evo i sad – u trećoj deceniji XXI veka – ministar kulture Srbije notorni Nikola Selaković je uveo pravilo da se otkup knjiga za biblioteke Srbije može vršiti samo ako su štampane na ćirilici. Šta je to ako nije zločinstvo nad srpskom kulturom?

Uprkos katastrofalnih posledica suicidne nacionalističke politike, razuđeni srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije sa svim svojim zavičajnim i regionalnim vekovnim obeležjima – koja se ne mogu dekretima i političkim nalozima prostaka poništiti – izložen je mnogo više priscima svojih nacionalističkih paranoika nego od strane drugih naroda sa kojima živi. Preostali Srbi u Hrvatskoj govore ijekavski kao i oni u BiH, imaju svoje zavičajne običaje i vekovne tradicije, svoj etnički subjektivitet (šteta što u ključnim periodima po njihovu sudbinu nisu imali i politički subjektivitet, te da ne pristanu da budu sredstvo za sumanute velikodržavne nacionalističke planove iz Beograda, čime su sebe doveli u strašnu gubitničku i patničku poziciju).

U čemu je problem ako se za Srbe koji žive u Hrvatskon kolokvijalno kaže hrvatski Srbi, za one iz BiH bosanski, hercegovački Srbi, za one sa Kosova kosovski Srbi? Zar su manje Srbi ako se navede njihova zavičajnost? Samo sumanutim umovima to smeta. Zato uprkos ludilu šovinističkih umova – Dodik je prvi govorio da nema bosanskih Srba, da postoje samo Srbi, da nema čak ni Bosne – koji bi da kaštiguju srpsku kulturu i svedu je na meru primitivaca (to su već dobrano uradili). Da, postoje kolokvijalno govoreći hrvatski, bosanski, hercegovački, kosovski, crnogoski i ini Srbi. Oni koji se ježe na životne činjenice su ne samo sramota, nego i upropastitelji srpstva.

Lažni mirotvorac (šešeljevac mirotvorac, gde to ima?) koji pritvorno govori kako poštuje BiH ali voli RS – koji je u dane baš oko genocida u Srebrenici ’95. u Narodnoj skupštini Srbije govorio da će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno sto Muslimana – nije našao za shodno da kao predsednik Srbije najpre ode u zvaničnu posetu BiH, u Sarajevo, da tamo poštujući državne protokole potvrdi da njegovo poštovanje BiH nije lažno, pa da nakon toga ode u Banjaluku i obavi to što je planirao u svrhu svoje predzborne kampanje pred izbore u Srbiji. Od 2. do 4. avgusta boravio je u RS demagoški obećavajući tamošnjem sluđenom narodu tmušta i tma materijalne pomoći i tovare srbovanja, a jedan dan nije posvetio poštovanju BiH i poseti Sarajevu. Licemer ostaje licemer koji evo obećava da će ni manje, ni više, nego promeniti tok reke Ibar, e nebi li tako „šiptare“ priveo pameti. Teško ne Albancima, nego teško Srbima sa takvim opakim čovekom na čelu.

(Autonomija, foto: Pixabay)