Direktorka beogradske Galerije Haos napisala je tekst o strahu u prošlom vikend izdanju lista Danas. O rečenicama koje su joj zvučale poznato – jer ih je čula devedesetih, i jer su počele opet da kruže. I umesto da se zabrinemo kao društvo što neko među nama oseća strah, brutalni odgovor je stigao iz udarnog termina TV Pink

Postoji jedna priča o Slovacima iz Vojvodine koja se retko pripoveda, a vredna je pamćenja.

Godine 1999, kada je mobilizacija bila u toku, vojvođanski Slovaci su se odazvali pozivu. Masovno, savesno, bez pogovora. Otišli su na Kosovo i Metohiju i branili državnu teritoriju jedne zemlje u kojoj su bili manjina, u kojoj njihov jezik nije bio na prvom mestu i u kojoj su živeli s jednim pogledom uvek blago usmerenim ka izlazu – ne iz straha, već iz mudrosti jednog malog naroda koji zna kakav je položaj manjine. Odazvali su se više nego mnogi sa partijskim knjižicama svih boja, sa „nacionalnim pedigreom“ i patriotskom retorikom mučeništva iz udobne fotelje.

I šta su dobili zauzvrat? Nacionalističke ispade, sumnjičenja, etiketiranja i sramne parole po zidovima njihovih kuća. Neko u Beogradu, iz medija ili političkih pokreta, je jednostavno odlučio da njihov identitet zapravo jeste problem i da poreklo govori više od dela.

Nažalost, ovo nije nova priča. Ali kontekst sa porodicom Božović dokazuje da je priča koja ne prestaje.

Strah koji je dobio potvrdu

Direktorka beogradske Galerije Haos Borka Božović napisala je tekst o strahu u prošlom vikend izdanju lista Danas. O rečenicama koje su joj zvučale poznato – jer ih je čula devedesetih, i jer su počele opet da kruže. Nije pisala o politici – pisala je o sećanju, o tome kako određeni miris epohe nikad sasvim ne odlazi iz prostorija.

I umesto da se zabrinemo kao društvo što neko među nama oseća strah, brutalni odgovor je stigao iz udarnog termina TV Pink. Ni manje ni više nego sa nacionalne frekvencije i u prisustvu ministra unutrašnjih poslova.

Porodica je prozvana po poreklu, etiketirana neprimerenim kovanicama, označena. Sve je ostalo na nivou insinuacije jer sistem koji etiketira ne mora da naređuje. Dovoljno je da označi.

Sve to dešava se kao odraz trenutno loših odnosa između Beograda i Podgorice, što je kulminiralo incidentom na aerodromu u Tivtu, napetom diplomatijom i retoričkom eskalacijom po pravovernim medijima.

I čim su bilateralni odnosi zahladili, Crnogorci u Beogradu su prestali biti dobri sugrađani i naši prijatelji i preko noći su postali „Milogorci“. U stvari, postali su taoci jedne svađe i neispunjenih regionalnih ambicija u kojoj su oni u potpunosti nevini.

To je suština problema. I to nije samo problem porodice Božović.

Adresar umesto institucije

Srbija nema spoljnu politiku. To je dijagnoza, a ne nikakva insinuacija.

Mi imamo protokol sa nizom rukovanja na aerodromima i divnim fotografijama ispred zastava. Ali sve to je diplomatski šarm koji traje onoliko dugo koliko traje i lična naklonost jednog lidera prema drugom. Institucija spoljne politike – ona koja živi nezavisno od raspoloženja, koja štiti i kada je odnos hladan, koja postoji i kada nema samita – jednostavno ne postoji.

Kada je Beograd bio dobar sa Podgoricom, Crnogorci u Srbiji su bili dobri sugrađani. Sada su neprijatelji. Slično je bilo i sa doktorkom Arijen Stojanović Ivković – proterana je iz Srbije jer je podržala proteste. U državi bez institucija, i to je dovoljno.

Slovaci su bili lojalni ovoj državi, bez ikakvih povlastica. I nisu dobili ništa zauzvrat. Čak ni ordenje ili spomen-medalje koji su deljeni čak i za skakutanje po mostovima – što je često bio eufemizam za dezerterstvo.

I bez obzira koliko uspešna bila, lična spoljna politika nije spoljna politika. To je samo politikanstvo bez nacionalnih interesa, bez kontinuiteta i bez zaštite za one koji nisu u fokusu trenutne naklonosti. A kada ta naklonost počne da deli građane prema tekućem diplomatskom senzibilitetu – kazna se ne izriče za dela, već za poreklo.

A poreklo niko ne može da promeni.

Reciprocitet koji pogađa nevine

Ne postoji reciprocitet istorije i zasluga – postoji samo reciprocitet nacionalizma, gluposti i sramote. Ova hajka na porodicu Božović jeste upravo to: sramotni reciprocitet koji se ne vraća na pravo mesto, već pogađa one koji s originalom nemaju ništa.

Beograd je uvek bio nešto više od srpske varoši. Bio je Pijemont za slobodoljubive narode Balkana – i oni su mu uzvraćali ljubav. Nije im niko tražio poreklo na ulazu. Nisu morali da se odreknu sebe da bi bili deo ovog grada.

Borka Božović je decenijama pravila ovaj grad lepšim. NJen sin je hodao ovim ulicama i tražio pravdu – zajedno sa stotinama hiljada onih koji se ni po čemu ne razlikuju od njega. NJena porodica je ovde. Ovo je njen dom.

I sada joj se govori da taj dom ima uslov.

Živeti svoja ubeđenja

Zoran Đinđić je živeo svoja ubeđenja. To je bila njegova odlika – ne slaganje svih s njim, već konzistencija između izgovorenog i življenog. On nije sakrivao stavove iza populizma ni podešavao narativ prema glasačima. Živeo je ono što je mislio i to platio životom.

Pitanje nije šta bi Đinđić rekao o porodici Božović. Pitanje je zašto nam sistem koji bi odgovorio na tu hajku institucijama – tužilaštvom, komisijom za zaštitu manjina, javnom sramotom ministra koji sedi u studiju i etiketira porodice – jednostavno ne postoji.

Umesto institucija, imamo raspoloženja.

Umesto nacionalnih interesa, imamo adresar nepodobnih.

Umesto slobode, imamo sezonski aranžman.

Živeli smo to

Slovaci koji su otišli na Kosovo i Metohiju 1999. nisu pitali za razlog niti da li će im zemlja koja ih mobilizuje ikad reći hvala. Otišli su jer je to bila njihova zemlja – makar je deo vlasti o njima tako razmišljao samo kad je bio u potrebi.

To je najstarija nepravda ovog sistema: odanost se traži neprestano, a reciprocitet se daje selektivno.

Borka Božović i njena porodica nisu uradili ništa. Nisu oni promenili diplomatski ton između Beograda i Podgorice. Niti su oni odlučili da aerodrom u Tivtu bude scena incidenta. Ali jesu postali zgodan sigurnosni ventil za sumanuti politički pritisak koji ne može da pronađe pravi odušak.

I zbog toga me je sramota.

Sramota me kao građanina što živim u društvu koje porodice etiketira po poreklu. Sramota me što ministar unutrašnjih poslova ima vremena za televizijski studio, ali ne i za zaštitu porodica kojima preti progon. Sramota me što je Borka Božović morala da napiše tekst o strahu – i što je, umesto odgovora države, dobila potvrdu da je strah bio opravdan.

Kolektivna krivica po poreklu ima ime – zvala se proterivanje, progon ili etničko čišćenje. Ta krivica nije uvek počinjala barikadama i kamionima – počinjala je i u studijima sa nacionalnim frekvencijama, ministrima koji ćute ili ne govore dovoljno jasno, i rečenicama koje zvuče kao upozorenje, a u stvari su pretnja.

Mi to znamo. Živeli smo to.

I upravo zato što znamo – naša ćutnja više nije nevinost. Ona je izbor.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji

(Antena M, foto: NDNV)