Predstava “Dora ili Ko će da prošiva prsluke?”, interdisciplinarne umetnice i kazališne rediteljke Andreje Kargačin, nastala je u kontekstu studentskih i građanskih protesta u Srbiji. Polazište čine pisma koja razmenjuju autorka i njena drugarica iz detinjstva Dora A., aktivistkinja protiv koje se vodi sudski postupak zbog navodnog pokušaja rušenja ustavnog poretka.

Optužnica se zasniva na prisluškivanom razgovoru grupe studenata i aktivista uoči velikog protesta 15. marta 2025. Naslov predstave preuzet je iz transkripta tog razgovora: “Ko će da prošiva prsluke?” – što je jedina koherentna i cela rečenica koju je Dora izgovorila tokom tog sastanka. Ona se danas nalazi u političkom egzilu.

U opisu predstave, koja je premijerno izvedena krajem prošle godine u Bitef teatru, stoji: “Zanima nas na koji način umetnost i prijateljstvo mogu da prevaziđu Dorinu situaciju, da isprave ono što je pogrešno i da ‘sruše’ ustavni poredak.” Sa Andrejom Kargačin razgovarali smo nakon jednog od igranja u Bitef teatru.

U kom trenutku je bilo jasno da će pisma koja ste Dora i vi razmenjivale biti materijal za predstavu?

To je jedan od najbizarnijih događaja u mom životu. Bila sam lani na Wiener Festwochenu (WF), festivalu u Beču, kao studentkinja na jednokratnom Erasmus programu. Bili smo na radionicama, a onda sam na hodniku presrela intendanta Mila Raua, čiji je govor na otvaranju 58. Bitefa doveo opstanak tog festivala u pitanje.

U tom trenutku trebalo je da u Bitef teatru radim sasvim drugi projekat, ali je on bio pred otkazivanjem zbog manjka sredstava, a jedan od razloga koji je do tog manjka doveo bio je Rauov govor. Napisala sam mu pismo i pozvala ga da ono što je započeo tim aktivističkim govorom dovrši tako što će da nam pruži finansijska i infrastrukturna sredstva da se bavimo svojim poslom.

On je krenuo da se brani, pa se razvila javna debata u kojoj je rekao: “Nisam znao da će moje reči da budu tako skupe.” Ta njegova rečenica u meni je izazvala bes i revolt, jer sam pomislila: “Odakle ti pravo tako nešto da kažeš, ti beli evropski čoveče? Moja drugarica je već mesecima u egzilu zato što je rekla: Ko će da prošiva prsluke?”

Selektori tadašnjeg Bitef festivala pozvali su me da radim projekat za njih, a pozvali su i WF da uđe u koprodukciju. Rau pristaje na koprodukciju i pita me šta hoću da radim. Kažem da hoću da radim predstavu o Dori, iako tada još nisam razgovarala sa njom. Zbog bezbednosti sam odlučila da joj napišem pismo. Nisam mislila da će da pristane na to. Blefirala sam i pred WF-om i pred Bitefom jer sam se plašila da je pitam da podeli tako ogromnu stvar sa nekim. Ipak, bila sam radoznala.

Kad sam dobila njeno prvo pismo, to mi je promenilo život. Dok sam ga čitala, shvatila sam da sam potpuno sekundarna i da moram kako znam i umem da se dočepam što veće platforme da to njeno pismo vidi svetlost dana. Odatle je sve počelo. Nastavile smo da se dopisujemo i ta prepiska je na različite i potpuno neverovatne načine uticala na razvoj ove predstave, ali i na naše prijateljstvo.

Plavi zec

Vaša prepiska podseća na pisma koja su tokom 90-ih Filip David i Mirko Kovač razmenjivali na relaciji Beograd – Rovinj. I tada su pisma bila način da se održe prijateljstvo i dijalog u teškim vremenima.

Postoji nešto u tom mediju kad ti, pokušavajući da objasniš svom udaljenom prijatelju kako izgleda tvoj život, svoj život ponovo sastavljaš, bar na to kratko vreme. Prevodiš život u nešto što možeš da verbalizuješ i to je užasno vredno i za onog ko čita i za onog ko piše. Instant komunikacija na koju smo svi navučeni ima velike manjkavosti jer neke stvari koje smo Dora i ja jedna drugoj napisale u tim pismima, nikad ne bismo razmenile na WhatsAppu ili Instagramu. Postoji nešto magično u tom mediju.

Kako je Dora prihvatila ideju da ta magija postane i predstava?

Bila sam spremna da prepiska ostane privatna jer mi je pre svega prioritet bio da se ona oseća kao da joj ovaj projekat donosi nešto u životu, a ne da joj odnosi. Nisam želela da se oseća neprijatno ni u jednom trenutku. Ponekad je čak bilo i problematično koliko sam insistirala na tome. Ona je dve godine mlađa od mene, što je smešna razlika, ali pošto je znam ceo život, imala sam osećaj kao da je ona neko dete koje ja treba da zaštitim, što je užasno patronizujuće. Ona je odrasla osoba koja je mnogo više preživela nego ja, ali i to je nešto što sam morala da prevaziđem.

Morala sam da shvatim da ona sama ume da postavi granice i da, ako se oseća spremnom za nešto, ja to treba da prihvatim i treba da joj predočim stvari za koje mogu da pomislim da bi joj mogle biti neprijatne pa će ona sama da odluči. To je bio slučaj i sa njenim pojavljivanjem na kraju predstave. Ona je odrasla žena, zna šta može i zna šta hoće, moram da je pustim da se izrazi. Ova predstava nije prostor za mene, nego je zapravo više prostor za nju.

Njenim pojavljivanjem na Zoomu i čitanjem pisama omogućili ste da se njen glas čuje i onda kada fizički ne može da bude prisutna. Umetnost može mnogo, ali ne može da nadomesti nečije odsustvo.

Mene je to prvo zainteresovalo. Prvi impuls je bila je reakcija koju sam imala na opaske Mila Raua o njegovim skupim rečima, a onda sam, razmišljajući o Dori, shvatila da me jako zanima ta situacija u kojoj ona ne može fizički da se pojavi. Pozorište je fizičko i ta situacija mi je delovala nemoguće, ali me zainteresovala jer sam shvatila da otvara prostor za magiju. Ako nešto ne može da se desi, a ja idem sa idejom da će se to desiti, premda još ne znam kako, onda mora da se desi nešto magično.

Zajedno smo razmišljali o tome šta znači biti prisutan u nekom prostoru i koji sve načini prisutnosti postoje, ne samo fizički. Tako smo dolazili do raznih rešenja, a predstava je, po meni, niz tih pokušaja da pronađemo načine na koje Dora može da bude prisutna. To je i jedno od centralnih pitanja predstave. Šta možemo, a šta ne možemo da uradimo? Postoji ta neka kapitulacija na početku: ja ne mogu da je dovedem a da joj ne ugrozim bezbednost ili da ne prekršim zakon. To je nemoguće.

Sa druge strane, dešavaju se stvari koje možeš da anticipiraš, ali ne možeš da razumeš dok ih ne doživiš. Kada se preko Zooma uključi i razgovara sa nekim iz publike ko joj je blizak, koga možda nije videla mesecima, mi zapravo prisustvujemo porodičnim i prijateljskim susretima. U tim trenucima shvatam da ne mogu da je dovedem, ali da smo ipak negde dotakli stvarni život, a to je u pozorištu užasno teško i retko, kao neki plavi zec.

A to je i motivacija da se ide dalje?

Svaki put kad dođem da igramo ovu predstavu, dođem rezignirana i besna što je ovo i dalje realnost, a kad se sve završi, izađem sa nekim novim optimizmom koji mi pomogne da izguram bar još jedan dan. Nećemo dopustiti da nas zgaze. Ima nas još uvek. To mi je uvek utisak, jer nekad zaboravim koliko nas je.

Neću da igram za diktatora

Da li ste razmišljale da pisma objavite kao knjigu, kao što je bio slučaj sa pismima Filipa Davida i Mirka Kovača?

Jako bih to volela jer smo nastavile da pišemo i nakon predstave. Nisam se time ozbiljnije bavila jer ne znam odakle da krenem, koga da pitam i ko bi uopšte hteo tako nešto da objavi. Činjenica da je Bitef pristao da producira ovakvu predstavu i dalje mi je neverovatna. To je bilo skoro pa nemoguće. Ideja da se nešto slično sada desi u vidu knjige… Stvarno ne znam odakle da krenem.

U predstavi otvarate pitanje revolucionarnog nasilja, ali i granice između izgovorene reči i dela. Postoji li opravdano nasilje?

To mi je jedno od najvažnijih pisama, ono u kojem pozivam na nasilje, odnosno otvoreno i ilustrativno govorim šta bih uradila kad bih imala priliku. To je za mene jedna od ključnih scena, jer se tu postavljaju ključna pitanja. Mi smo na sceni. Sve što kažem ne govori prava ja, već scenska ja. To je neka druga osoba koja prestaje da postoji čim predstava završi. Mogu da pozovem ili da uradim bilo šta – to je scena, nije stvaran život. Te su reči, koliko god eksplicitne bile, situacione.

Sa druge strane, stvarno postoji pitanje revolucionarnog nasilja i toga da li je ono opravdano ili nije? Kada je opravdano? Da li je isto reći i uraditi, da li je isto reći na sceni ili u spoljnom svetu, koja je razlika? Ja sam to izgovorila javno. Da li to zaista mislim, nikad neću saznati jer nemam način da to sprovedem u delo.

Na kraju, šta kvalifikuje Doru da bude teroristkinja, kako je optužuju, a mene ne? Zašto je ona gora od mene? Ja sam izgovorila mnogo gore stvari nego ona. Hoće li neko da me uhapsi? Neverovatno je koliki je prostor za igranje sa tim ko je šta izgovorio, na koji način, gde i kako, koji nam je pružen njenom optužnicom.

U predstavi vidimo na Zoomu nasmejanu Doru koja se šminka i priprema za uključenje, dok publika ostaje u mraku. Stiče se utisak kao da je ona, uprkos egzilu, slobodnija od mnogih koji je gledaju. Da li je to bio deo vaše namere?

Ne mogu da pretpostavim koliko je katarzično gledati Doru iz publike jer nisam bila u toj situaciji, ali ono što je stvarno važno jeste da se, kad se Dora pojavi, u tom trenutku niko i ništa se ne vidi osim velike Dore na zidu. Koliko god da je situacija u kojoj se ona i njeni saborci nalaze potpuno neverovatna, oni su ljudi koji mogu da budu u miru sa sobom zato što stoje iza onoga što su radili i imali su hrabrosti da budu vlasnici svog života. To je ono što većina nas nema. Svaki put kad se plašiš šta će neko da kaže ili kakve će posledice uslediti i prećutiš, ugrizeš se za jezik, više nisi vlasnik svog života. Malo je ljudi koji su u stanju da izguraju to do kraja.

Da li je ova predstava trebala igrati prvo u Novom Sadu s obzirom na kontekst i na to da su Dora i ostali iz Novog Sada?

To je najteže pitanje od svih. Postoji diplomatski odgovor na njega: kad pozorište dobije ponudu koja nam je tehnički i na svaki drugi način adekvatna, rado ćemo doći. Ali stojim iza odgovora da ni na koji način neću pomoći da se to desi zato što je Novi Sad grad koji je trebalo drugačije da reaguje u trenutku kada je Dora prolazila kroz sve što je prolazila. Jednostavan odgovor na pitanje kada će predstava “Dora” doći u Novi Sad jeste i odgovor na pitanje gde je bila ta energija kada je trebalo stati uz Doru kao osobu.

Čast izuzecima. Bilo je ljudi koji su se žrtvovali, satima stajali ispred suda, koji svakodnevno rade na tome i koji su uz Doru i ostale optužene. Ti ljudi znaju ko su i ne govorim o njima, već o javnosti koja bi sada jako volela da vidi nešto egzotično, nešto što dolazi iz Beča.

Novi Sad uvek ima taj odnos prema Beču kao da je, makar mentalno, i dalje kolonija. Ne znam. Mislim da je situacija u Novom Sadu gora nego u Beogradu. Tamo se ništa ne sme reći ni uraditi, kulturne institucije su okupirane i trenutno ne vidim mnogo svetla, osim ljudi koji se bune. Stvarno je pitanje u kojoj meri je ova zemlja zaslužila mlade ljude koje ima.

Tabloidi su vas mnogo prozivali. Kao da ste se kvalifikovali za to svojim igranjem u predstavi Zlatka Pakovića o Srebrenici, što je za mnoge neoprostivo?

Ja sam tu bila angažovana kao izvođačica. Niti sam ja najgori deo tih prozivki, niti osećam bilo kakvu odgovornost za recepciju. Radim svoje stvari tako da se na njih fokusiram. Mislim da će ovde morati da se napravi ozbiljan medijski i kulturni reset. Ko će da ga napravi ne znam, ali neka je bog u pomoći onome ko se na to odluči. Da li i na koji način ću da nastavim da živim u ovoj zemlji pitanje je sa kojim se svaki dan borim. Ja jesam plesačica, ali neću da igram za diktatora i to je moja odluka.

(Portal Novosti/foto: privatna arhiva)