Ovo je mogao biti grafit na nekom bečkom zidu, između stare zgrade univerziteta, neke od biblioteka i zgrade u kojoj je Branko Radičević izdahnuo na rukama Ane i Mine Karadžić; ovu drugu je voleo, a možda i ona njega. A danas izvesno važi, jer Vuk voli Milu, jer je Mila hrabra i pametna i talentovana kao što je bila i njegova kćerka Mina. Bila mu je negovateljica, sekretarka i računovođa, sem što je bila slikarka, pesnikinja, urednica, korektorka i kućna pomoćnica u kući u kojoj su deca često rano umirala. Otac je hteo da je uda za Njegoša – malo je prevideo njegov monaški status, a bio je protiv njenog izbora, univerzitetskog profesora, jer nije bio bogat; isti otac, fati, na Mininom maternjem nemačkom, podstrekivao je „Vrdničku vilu“ Milicu Stojadinović-Srpkinju, da sakuplja i bezobrazne pesme: Fruška gora, leti – a na šta ćeš drugo misliti kad završiš poslove u vinogradu? Mina je kod kuće u Beču mogla da bira do mile volje, od Daničića do Radičevića (najlepši posle Njegoša), plavookog poljskog Jevrejina, lažnog ukrajinskog grofa i mnogih drugih Slovena. Ona je radije sa fatijem u Trst, u lov na prenumerante, pa kad su strasti uglavnom prošle i kandidati završili u koristoljubivim brakovima, izabrala je skromnog i pedantnog profesora… koji je ubrzo umro.

No dosta o Mini, Mila je u pitanju. Zašto, dakle, Vuk voli Milu? Prvo, što je morala bežati. Drugo, što mora u drugom svetu da se snađe, nauči jezike, nađe učitelje i prijatelje, izgradi svoj put, iskoristi svoje domorodačko znanje, poveže ga sa svetom i obrnuto. Težak zadatak za Milu, neizvestan uspeh. Vuk je imao sreću, zvanu Kopitar, koga je sunarodnik France Prešern mnogo mrzeo. Treće, što odande prati revoluciju i što ga/ju mnogo mrze u tzv. domovini. Palanka je uvek u glavi, ne na terenu. To je kontekstualni deo. A što se teksta tiče, Vuk je skupljao posredno i neposredno, ono što su palančani smatrali bezobraznim objavili su vek i po posle Vukovog rada, i to krajnje selektivno što se publike tiče – i tada su ga još cenzurisali! Skupljao je koliko od pevača toliko od slepica, koje je konačno u istoriju književnosti uveo Vladan Nedić, dok je, još pre tridesetak godina, Matija oni Bećković napisao da slepice nisu znale o čemu pevaju… Drugim rečima, Vuk nije odgovoran za kosovski mit. Njegov Rječnik leksikološko je remek delo, uglavnom Kopitarovo, i antropološko remek-delo, koje je Kopitar, državni cenzor, pomagao i potpaljivao. U drugom državnom izdanju, za razliku od prvobitnog samizdata i nekih pola veka docnije, bezobrazni delovi izbačeni su: domovinska palanačka pamet! Prvo izdanje Rječnika je rableovsko-prosvetiteljska himna slobodi, humoru, protiv praznoverja i protiv crkve, jezik nižih, živih, potlačenih. Milan Budimir, moj učitelj, nazvao je njegovo delo Vukova revolucija. Za njegovo razumsko i prosvetiteljsko delo, Mila čita ili joj ostaje da čita njegove istorijske spise i pisma: u tim tekstovima je mnogo dekonstrukcije svega što bi moglo postati mit, uključujući kosovski. Filologija i politički aktivizam (sa posledicama) nisu suprotstavljeni. Takav Vuk sigurno bi voleo Milu, što oštriju to bolju, okrenutu sadašnjosti, narodu, neprivilegovanima, vidljivim žrtvama, daleko od crkve i carstva nebeskog. Tačno takav bio je i on. Anonimni kritičar – student bogoslovije i suprotnost svega što je Mila, brani Crkvu, koja nije prihvatila Daničićev (Stari Zavet) i Vukov (Novi Zavet) prevod Biblije – ustanovu, koja se usprotivila narodnom duhu i jeziku… Čime dotični student (u Danasu, pre nekoliko dana) izjednačuje zatucanost sa patriotizmom. Da, Vuk bi izvesno bio na strani Mile.

Mila Pajić je svojim kratkim esejem, objavljenim u Autonomiji, ocrtala mogućne sumnje i otpor svoje generacije školskom programu koji je za kratko vreme oterao obrazovanje u zadnji jarak države-palanke. Divim joj se, jer u mojoj generaciji u prezrenom socijalističkom režimu nismo bili udarani šajkačom sa zvezdom po glavi: čitali smo Politikin Zabavnik, pun Diznijevih stripova, pa Kekec, koji je uveo belgijsko-francuski strip; u Klasičnoj gimnaziji pisali smo seminar o Bibliji ceo semestar, na predmetu umetnost/istorija umetnosti. Uz klasične tekstove, neko nam je podmetnuo i predvojničku obuku, koja je služila za zavitlavanje i odmor između hemije i istorije. Partizani su bivali u visokoj kulturi i nisu gnjavili decu u školi, već više kod kuće. Tako smo pre šezdeset godina iz gimnazije izašli spremni na sve, neki bogme i na ’68. Tek posle su deca sa televizije slušala rokere što pevaju Titu, a pojavili su se i Mirko i Slavko. Njih je spasavao pank. Ono što je Mila doživela u školi ipak je najgore, bilo bi čudo da se ne pobuni, i ona i njeni, oni koje država ludog diktatora zbog toga proganja…

I još nešto o ćirilici. Najlepše i najljupkije što sam o njoj ikada čula bile su reči Milana Budimira kad je sovjetska sonda stigla do planete Venere: „Ćirilica je stigla do zvezde Danice.“ Ko je ne bi voleo, jedno od stotina pisama nastalih ili došavših da ih krekeću žabe oko malog mora, kako je to od milja opisao Platon: od Gilgameša do Gibraltara, klinasto, hijeroglifsko, demotsko, feničansko, mikensko, Linear A i B, grčko, arapsko, latinica, glagoljica, ćirilica i još mnoga druga, pomešana, posvađana, beskonačno brbljiva, sva ta pisma zovu nas da ih pročitamo, prenesemo, promenimo, otkrijemo, opišemo. Šampolion, Ventris i Čedvik, Grotefend, Rolinson, kud bi stigli da su bili samo rodoljubi i ne drugoljubi? Sve dok vesela mala ćirilica ima deo Vukovog duha i ne tretira se kao propala kraljica, voleću je i vežbati. Zato što onih drugih, jednoljuba, uvek ima dovoljno i previše.

I zato sam, kao što bi i Vuk bio, za Milu Pajić koja piše.

(Peščanik.net, foto: Autonomija)