Da je, kojim slučajem, građanima okupljenima 23. maja 2026. godine u Beogradu palo na pamet da se igraju nasilnog preuzimanja vlasti, scenario bi bio sasvim drugačiji. U oba smera. Masa od stotinjak hiljada okupljenih ne bi čekala da se završi protest Ti i ja – Slavija, koji je de facto bio predozborni skup. Organizovaoga je i realizovao Studentski pokret, kao najjača opoziciona opcija (snaga) u Srbiji danas. Ni Studentskom pokretu, ni građanima koji ih, sudeći po svemu viđenom, radosno, nekalkulantski i odvažno podržavaju, nije potreban nasilni prevrat. Ono što zahtevaju jeste raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Sasvim legalno i legitimno budući da je aktuelni režim, prema svim parametrima, izgubio legitimitet.

Najveći predizborni protest u novijoj istoriji Srbije pokazao je, između ostalog, nekoliko veoma bitnih činjenica – da podrška Studentskom pokretu raste uprkos čitavom arsenalu represije i manipulativnih tehnika sa ciljem dezintegracije, kojima su bili izloženi poslednjih godinu i po dana. Potom, da otpor autoritarnom režimu u Srbiji više ne može da bude ugušen, naprotiv- postaje nešto poput slobodarskog imperativa većine koja će se manifestovati na prvim sledećim izborima. Najzad i ne manje važno, nateran da se brani isključivo primenom sile, spinova, lukavstva i dezinformacijama, režim je doveden do ivice opstanka, a ovaj proces potpomognut je i njihovom sklonošću ka koruptivnim i protivzakonskim radnjama. S jedne strane, dakle, postoji otpor građana koji raste, s druge režim koji implodira zahvaljujući sopstvenoj lošoj proceni mere građanskog trpljenja.

Glavna poruka jučerašnjeg dana je da će borba studenata i građana Srbije biti veličanstvena i dostojanstvena, baš kao i sam skup na Slaviji, ali govori i o tome da su studenti i građani svesni da će ta borba do poslednjeg momenta (što pretpostavlja i odbranu izborne volje) biti neodstupna i da kao takva jeste teret generacije koja je u prethodnih osamnaest meseci bila gažena i prebijana, što od policije, što od batinaša kriminalne prošlosti i sadašnjosti. 

Ova, u nedemokratskim društvima, ne tako retka sinteza, međutim, pokazuje samo jedno – da državni ideološki aparat više ne funkcioniše, odnosno, ne daje očekivane rezultate. Uprkos neverovatnoj koncentraciji i primeni režimske političke moći u oblasti informisanja, kulture i obrazovanja – rezultati su po taj isti režim krajnje frustrirajući. Stoga se autoritarni režim okrenuo poslednjem izboru, državnom represivnom aparatu – policiji, tužilaštvu i sudovima.

O tome je na skupu govorila i tužiteljka Bojana Savović: “Država u kojoj se zakoni ne primenjuju ili se primenjuju selektivno prestaje da bude država i postaje mafijaška organizacija. Ovo što mi danas živimo, svaki dan, bombe, iznude, mafijaški obračuni, to nije država, to je anarhija”. Napominjući da joj funkcija koju danas obavlja ne dozvoljava da ćuti pred nepravdom, nastavila je: “Pravo na proteste je naše Ustavom zagarantovano pravo i država je dužna da na njega odgovori zaštitom, a ne silom i bezakonjem. Sila primenjena prema ljudima koji su lišeni slobode ili koji ne pružaju nikakav otpor – jeste zločin. Nijedna uniforma ne sme biti iznad zakona”

Niti u maniru direktora policije, koji je u izjavi vezanoj za protest na Slaviji, između ostalog, saopštio javnosti i onakav broj okupljenih građana: “Što se tiče brojki koje su za vas verovatno i interesantne, na ovom javnom okupljanju mi smo dali procenu da je prisutno oko 34.300 građana. Moramo reći da pratimo dolazak na javno okupljanje od jutros, od prepodnevnih sati, imajući u vidu da je iz velikog broja mesta u Republici Srbiji krenuo određen broj građana i da su procene koje dajemo vrlo precizne i objektivne” (izvor: RTV)

Izgleda da su mnogo precizniju i metodološki obrazloženiju procenu dali iz Arhiva javnih skupova. Oni su, dan nakon protesta, saopštili je da je na Slaviji bilo između 180.000 i 190.000 ljudi: „Na protestu Ti i ja, Slavija okupilo se između 180.000 i 190.000 ljudi. Procena Arhiva javnih skupova zasnovana je na izmerenoj površini skupa od 107.000 m² i koeficijentu prosečne gustine od ≈1,7 osobe po m². To je bio drugi najveći protest u Srbiji od pada Miloševića“.

Ipak, mimo ove igre brojevima, možda su najprecizniju sliku dali iz Evropske demokratske partije (EDP) u svom saopštenju: “Danas su se u Beogradu hiljade ljudi okupile na protestu koji su organizovali studenti protiv vladavine Aleksandra Vučića, zahtevajući pravdu, odgovornost i kraj nesavesnosti. Vučić može da gleda na trg kroz prozor; ali bi trebalo da prepozna i šta gleda u njega: zemlja umorna od netransparentnosti, zastrašivanja i jeftinog kvazi-demokratskog teatra. Studenti su otvorili put, građani su ga ispunili. Srbija zaslužuje transparentnost, vladavinu prava i evropsku budućnost. EDP stoji uz njih”.

Taj pogled morao bi režimskim demijurzima autoritarnosti u Srbiji i njihovim pomagačima da donese i možda najvažniji uvid – svi oni građani na Slaviji (i ne samo oni) spremni su da, posle četrnaest godina, brane svoje Ustavom garantovano pravo na izbore ali, ukoliko bude bilo potrebno, i na odbranu svojih glasova za slobodnu i dostojanstvenu zemlju. Jer, nakon svega, nakon ukupnog pređenog puta u iskustvu represije, povratak u bespomoćnost i potlačenost – više nisu opcija.

(Antena M, foto: Beta)