Srbija je najpre stala mirno pred kovčegom Ratka Mladića. Zatim je njegovo lice počelo da osvaja zidove. Istoga dana kada je počasni vod ispalio tri plotuna nad grobom čoveka pravosnažno osuđenog za genocid, Vlada Srbije predložila je raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje vanrednih izbora.

To mogu biti tri odvojena događaja: pogreb, murali i izbori. Nema dokaza da su Mladićeva smrt, datum sahrane i izborni kalendar bili deo jednog unapred napisanog plana. Ali autoritarna vlast ne mora da proizvede događaj da bi ga pretvorila u politički instrument. Ona samo mora da prepozna njegovu upotrebnu vrednost.

A upotrebna vrednost Ratka Mladića u ovoj izbornoj kampanji biće ogromna.

Privatna sahrana u organizaciji države

Vlast tvrdi da Mladić nije imao državni pogreb. Formalno, možda i nije. Funkcionalno, teško je pronaći ono što je nedostajalo da bi to postao.

Telo je u Srbiju dopremljeno avionom Vlade Srbije. Kovčeg su nosili pripadnici Vojske Srbije. U objektu Vojske održana je komemoracija, a na sahrani su bili vojni orkestar, počasni vod, zastave i plotuni. Prisustvovalo je šest ministara Vlade Srbije, predsednik Vlade Republike Srpske, predsednik Narodne skupštine Republike Srpske i čitav niz ljudi iz državnog, bezbednosnog i stranačkog aparata. Vlada je, dakle, govorila da je pogreb privatan, dok je država obezbeđivala gotovo sve elemente državnog ceremonijala. (AP, Reuters)

To je poznata tehnika ovog režima: institucije učestvuju, ali odgovornost ne postoji. Država je prisutna materijalno, simbolički i kadrovski, ali se povlači čim treba imenovati političku odluku. Avion je državni, vojnici su državni, ministri su državni, prostor je državni, ali pogreb navodno nije.

U tome se nalazi suština sadašnje faze autoritarizma u Srbiji. Vlast više ne mora otvoreno da ukida zakone. Dovoljno je da ih isprazni od značenja. Ne mora da kaže da presude međunarodnog suda ne postoje. Dovoljno je da pravosnažno osuđenog ratnog zločinca sahrani kao nacionalnog heroja.

Mladić je pred sudom bio pojedinac odgovoran za konkretne zločine. Na sahrani je pretvoren u simbol nacije kojoj se, prema toj konstrukciji, sudilo zato što je srpska. Njegova individualna krivica rastvorena je u kolektivnom identitetu, pa je svako podsećanje na presudu postalo napad na narod.

To je jedan od osnovnih mehanizama fašizacije: vojska se poistovećuje sa nacijom, nacija sa žrtvom, a ratni komandant sa njenim spasiocem. Kada se te tri stvari spoje, činjenice prestaju da imaju političku snagu. Ostaje mit.

Murali kao predizborni plakati

Od Mladićeve smrti, a naročito u danima oko pogreba, pojavljuju se novi murali i natpisi u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, Obrenovcu i drugim mestima, dok slične počasti niču i u Republici Srpskoj. Neki su očigledno pripremani unapred: veliki formati, skice, boje, skele, odabrane površine i višesatni rad. U Novom Sadu se, istovremeno, u gradskoj skupštini na predlog naprednjaka glasalo za minut ćutanja Ratku Mladiću.

Ne postoji javno dostupan dokaz da je sve murale naručio jedan centar, niti da su plaćeni iz državnog budžeta. To treba jasno reći. Ali odsustvo pisanog naređenja nije dokaz odsustva sistema.

Autoritarne mreže ne funkcionišu samo po komandi. One funkcionišu po očekivanju. Lokalne stranačke grupe, navijačke organizacije, veteranska udruženja i desničarski pokreti ne moraju da dobiju naređenje za svaki pojedinačni potez. Dovoljno je da znaju koja poruka donosi zaštitu, javni prostor i političku nagradu, a koja donosi policiju, prekršajnu prijavu ili razbijenu glavu.

Zato murali nisu samo spontani izraz žalosti. Oni su vizuelna okupacija političkog prostora.

Njihova svrha nije da sačuvaju uspomenu na mrtvog generala. Njihova svrha je da živima objasne ko sme da pripada naciji. Mladićev lik na zidu nije istorijska slika nego granični kamen: sa jedne strane nalaze se „patriote“, a sa druge izdajnici, strani plaćenici, studenti, nevladine organizacije, opozicija i svi koji insistiraju da sudska presuda ostane činjenica.

Murali su, u tom smislu, prvi plakati nove izborne kampanje. Na njima nema izbornog broja zato što je broj nepotreban. Poruka je već jasna: vlast je Srbija, Srbija je ugrožena, a svako ko se vlasti suprotstavlja radi protiv Srbije.

Promena teme izbora

Da su izbori raspisani pre nekoliko nedelja, njihova tema bili bi pad nadstrešnice u Novom Sadu, šesnaest mrtvih ljudi, korupcija, odgovornost, studentski protesti, nasilje nad demonstrantima, zarobljeno pravosuđe i mediji pretvoreni u službu jednog čoveka.

Posle Mladićevog pogreba vlast dobija priliku da promeni pitanje.

Više se ne glasa o tome ko je odgovoran za urušavanje države, nego ko je spreman da brani naciju. Ne pita se zašto institucije ne rade, nego ko napada srpske heroje. Ne govori se o korupciji, nego o Hagu, Zapadu, Srebrenici, Republici Srpskoj, Kosovu i „obojenoj revoluciji“.

Premijer Đuro Macut predlog vanrednih izbora već je obrazložio potrebom da se politika „vrati sa ulica u institucije“. Ta formulacija otkriva stvarnu namenu izbora. Građanski protest nije predstavljen kao demokratska politika, nego kao nelegitimni poremećaj. Izbori zato nisu ponuđeni da bi se vlast smenila, nego da bi se otpor vlasti proglasio suvišnim nakon glasanja. (RTV, Reuters)

Aleksandar Vučić namerava da napusti predsedničku funkciju i u kampanju uđe kao kandidat za predsednika Vlade. Ako taj plan uspe, neće doći do promene vlasti, nego do promene njenog ustavnog kostima. Moć će slediti Vučića iz Predsedništva u Nemanjinu 11, dok će na mesto predsednika Republike biti postavljena ličnost čija će osnovna funkcija biti da potvrđuje odluke novog premijera.

To neće biti povratak parlamentarnom sistemu. Biće to njegova konačna personalizacija.

Zašto je došao ruski ambasador

Među stranim ambasadorima čije je prisustvo zabeleženo na pogrebu pojavio se samo ambasador Rusije Aleksandar Bocan-Harčenko. Sa njim su bile delegacije povezane sa Rusijom, uključujući predstavnike „Noćnih vukova“ i organizacija krajnje desnice. (Radio Slobodna Evropa)

To nije bio običan diplomatski protokol. Ostali ambasadori razumeli su da prisustvo takvom ceremonijalu znači legitimisanje revizije sudski utvrđenih činjenica. Ruski ambasador je došao upravo zato što je to razumeo.

Moskva ne mora da izdaje nalog za podizanje Mladićevih murala. Dovoljno je što decenijama obezbeđuje politički jezik u kojem ti murali postaju mogući: Rusija i Srbija su večite žrtve Zapada; međunarodni sudovi su oružje pobednika; ratni zločini su izmišljeni ili preuveličani; svaki protest je „Majdan“; svaki kritičar vlasti je strani agent; a nacionalni preporod moguć je samo kroz vođu, disciplinu i obračun sa unutrašnjim neprijateljem.

Zbog toga između Beograda i Moskve ne mora postojati odnos neposredne komande. Dovoljna je podudarnost interesa.

Srpskoj vlasti Rusija je potrebna kao izvor mitologije i spoljnopolitička rezerva svaki put kada pritisak Evropske unije postane neprijatan. Rusiji je Srbija potrebna kao dokaz da evropski poredak nije dovršen, da se granice i ratovi devedesetih mogu ponovo otvoriti i da Moskva još poseduje političku polugu usred Balkana.

Moskvi nije potrebna snažna Srbija kao partner. Potrebna joj je nedovršena Srbija kao poluga.

Zato ruski ambasador nije došao samo da oda počast Mladiću. Došao je da potvrdi zajednički narativ: da je Zapad neprijatelj, da je presuđeni komandant mučenik i da se opstanak nacije vezuje za odbacivanje međunarodnih institucija. Rusija Srbiji nudi političku religiju opsade, dok Evropska unija i dalje daje najveći deo tržišta, investicija i novca. Formula režima zato ostaje ista: evropski novac, ruska mitologija i domaća represija.

Izbori kao plebiscit o pripadnosti

Srbija već jeste izborna autokratija: izbori postoje, ali politički teren nije ravnopravan; mediji, državna sredstva i institucije stoje na raspolaganju vlasti, dok se opozicija, novinari i građanski pokreti izlažu pritiscima. Tako Srbiju od 2014. klasifikuje i V-Dem, dok Evropska komisija beleži rast političkog pritiska na pravosuđe, marginalizaciju parlamenta, represiju nad civilnim društvom i drastičnu medijsku neravnotežu. (V-Dem, Democracy Report 2026, Evropska komisija)

Ovi izbori, međutim, označavaju nešto više od još jednog kruga u kontrolisanoj izbornoj utakmici. Oni se pripremaju kao plebiscit o nacionalnoj pripadnosti.

Mehanizam je jednostavan. Najpre se Mladić pretvara iz osuđenika u heroja. Zatim se svaka kritika njegovog državnog ispraćaja proglašava napadom na Srbiju. Potom se studenti, opozicija i kritički mediji povezuju sa onima koji „napadaju Srbiju“. Na kraju se biraču ne postavlja pitanje da li živi dobro i da li država funkcioniše, već da li je sa svojim narodom ili protiv njega.

To je tačka u kojoj autoritarizam prelazi u fašizaciju. Ne zato što su ukinute sve stranke ili zato što je Srbija postala kopija Italije iz 1922. ili Nemačke iz 1933. godine. Fašizam se ne vraća u istorijskom kostimu. Vraća se kao politička metoda: mit o nacionalnom poniženju, obećanje preporoda, kult vođe, sakralizacija vojske, rehabilitacija nasilja, proizvodnja unutrašnjih neprijatelja i masovna mobilizacija protiv izmišljene zavere.

Ratko Mladić je za tu operaciju savršen simbol. On istovremeno ujedinjuje rat, naciju, žrtvu, vojsku, Rusiju i sukob sa Zapadom. Njegov lik omogućava vlasti da se iz optužene strane u aferama i tragedijama pretvori u navodnog branioca naroda.

Šta dolazi posle izbora

Najverovatniji postizborni scenario, ukoliko izborni uslovi ostanu ovakvi, jeste da vlast osvoji ili sastavi parlamentarnu većinu, da Vučić pređe na mesto predsednika Vlade i da rezultat proglasi ne samo pobedom nad opozicijom nego oslobađanjem od zahteva za odgovornost.

Tada se može očekivati tvrđa faza režima: snažniji pritisak na studentski pokret, kritičke medije, univerzitete i civilno društvo; dalje sužavanje prostora za protest; intenzivnija upotreba policije i pravosuđa protiv protivnika vlasti; kao i još otvorenije povezivanje političke lojalnosti sa nacionalnom podobnošću. Evropske integracije neće nužno biti formalno napuštene, jer je evropski novac potreban. Ali će biti dodatno ispražnjene od sadržaja.

Ako rezultat bude tesan ili osporen, ne treba očekivati mirnu institucionalnu smenu kao automatski ishod. Verovatniji su pritisci, prekrajanje većine, kupovina i zastrašivanje poslanika, osporavanje protesta kao strane zavere i pokušaj da se kriza reši dodatnom represijom. Rusija bi u takvom razvoju događaja služila kao spoljašnji potvrđivač priče o „obojenoj revoluciji“ i odbrani legalno izabrane vlasti od Zapada.

Zato predstojeći izbori neće razrešiti političku krizu Srbije. Oni će je samo premestiti u opasniju fazu.

Pravo pitanje neće biti ko će sastaviti sledeću vladu, nego da li će posle nje u Srbiji još postojati politička mogućnost da se zločin nazove zločinom, sudska presuda činjenicom, sused susedom, a građanin građaninom.

Ako se vlast obnovi na političkom kultu pravosnažno osuđenog ratnog zločinca, Ratko Mladić neće biti jedini rehabilitovan. Biće rehabilitovana politika koja ga je proizvela, godinama štitila i sada sahranila kao sopstveni simbol.

Tada Srbija više neće stajati mirno samo pred njim.

(Autonomija, foot: Beta)