Imaš otprilike 13 godina kada ti se prvi put, u tvoj i dalje nedovoljno razvijen prednji mozak tinejdžera, usukaju stihovi, u desetercu opevani:

„Care Lazo, čestito koleno,

kome ćeš se privoleti carstvu?

Ili voliš carstvu nebeskome?

Ili voliš carstvu zemaljskome?^[1]

Za one koji ne znaju, a verujem da ih je malo, posle par versi car više nije živ, svoj sušti smisao podario je carstvu nebeskome, a srpskome narodu svetu zemlju, krvlju natopljenu.

I tako kreće prvi čin spore, skoro pa nevidljive, višegodišnje indoktrinacije koju ni godine suočavanja sa stvarnošću ne uspevaju sasvim da speru. Svaka tvoja godina života obeležena jednim: pre, pa tokom, pa onda ona umetnuta o najvećem junaku za kog ne znamo ni da li je postojao, pa posle. Ubrizgavaju ti odmerenu količinu svake nedelje, bocu po bocu, Lazara po Lazara, gavrana po gavrana. Nakon otprilike pet godina infuzije patriotizma, pošalju te na test da provere nivo Marka u krvi, i spreman si, možeš da zakoračiš u svet znajući tačno kako je izgledao onaj pre 637 godina. Imaš sreće ako znaš i poneku anegdotu. Kako je Sava Mrkalj završio u ludnici, koliko je Kopitar imao para, kako ženu treba “biti i hraniti”.

Sada si spreman da se ženiš, da ti majicu cepaju po rođenju prvorođenog, da barjak nosiš, da glasaš. I koga briga šta se stvarno desilo, sve je ionako samo san koji je Lazar usnio.

Desilo se 744 sakrivenih na 20 kilometara od Beograda, desilo više od 13.000 stradalih i nestalih, desilo se da se silovalo, palilo, ubijalo. Desilo se da smo odgovorni da smo tu istu zemlju natopili krvlju. Ponovo.

Gospodin Stefanović Karadžić, nažalost, to nije stigao da prepiše. Ostavljam prostor da grešim, ali duboko verujem da i ne bi.

To nas nisu učili. Nisu nas učili da su tela prevozili u mesarskim hladnjačama, da su ih bacali u jezera iz kojih i dalje isplivavaju, nisu nas učili da su lagali, da su nespretnom fusnotom pokušali sebe da sačuvaju “nema tela, nema zločina”. A znate ko? Isti oni protiv kojih su naši roditelji satima mrznuli na Terazijama, trubili, lupali o šerpe, oni kojima su vikali “odlazi”, “gotov je”. Borba koju sad romantizujemo, čije parole nepresušno imitiramo, kojima se divimo, čemu se nadamo. Borba protiv onih koji bi na vas takve sad bili ponosni.

To su i hteli, zaostavštinu, istoriju, besmrtnost, Mi im je sada dajemo. U tim italica ćiriličnim stihovima jedino Milošević se prepoznaje. I uspeo je. Njegova generacija ga je svrgla, ali pokolenja je uspešno intravenozno halucinirao. Godina po godinu, ciklus po ciklus, Lazar do Marka. I evo ga, živ je.

Hajde da ponovimo lekciju: Srbija je država za koju se borimo. 16 je mrtvih, 0 odgovornih.

Ono što ostaje nejasno je kako li nam krv skorela u mitu miriše jače od one, i dalje korumpiranim cementom pokrivene, one koja se ne spira sa asfalta Železničke stanice u Novom Sadu. Valjda nas ni to nisu učili. Izgubilo se među ciklusima.

(Autonomija)

^[1] Propast carstva srpskoga, epska pesma koju je zapisao Vuk Karadžić.