Nada zavisi od nas. Klik. Čuči na jedan klik – u nama. Klik. Hoćemo li izabrati pažnju i empatičnost – klik, ili se prepustiti svetu koji nameće svoje interese – klik, odlučujemo samo mi. Klik. Tome nas je poučila vrlo mračna, upozoravajuća predstava „Klik“ Pozorišta „Trukitrek“ sa španske Menorke. Klik. Izvedena je u Novom Sadu, na sceni Pozorišta mladih, u okviru takmičarskog programa 5. “Novosadskih pozorišnih igara”. O budućnosti koju sami biramo kakva će biti, govorio je trukitrekovac Lu Puliči, koji je sa Žozefom Pirisom jedan od performera i koreditelja ove minijaturne, a opasno dobro skrojene predstave…

Šta vi radite kao obična osoba, a šta kao glumac da ne biste završili kao junak vašeg “Klika”, koga su potpuno usisale nove tehnologije?

Nije lako, jer govorimo o opasnoj zavisnosti o tehnologijama. I sam sam vrlo zavisan, i što se tiče posla, i što se tiče svakodnevnog, običnog života, ali moramo biti budni. To je naša dužnost. Tehnologija nije loša stvar, ali je loš način na koji smo vezani za nju. Ona pokušava da manipuliše nama, da se involvira u sve pore našeg života, da upravlja njime, tj. nama – svim važnim sferama našeg života, od zdravlja do kulture, načinom ponašanja i razmišljanja, koje lagano nestaju kako tehnologija napreduje i preuzima vođstvo. Prepoznajem sve to i u svom životu.

Šta konkretno vi možete da uradite bez telefona?

Možemo, npr, da napravimo novu predstavu, a pravimo i filmove. “Trukitrek” radi na dva umetnička koloseka: produciramo filmove i bavimo se pozorištem. Trenutak u kojem kreiramo nešto je vreme bez telefona. On ne traži telefon, naprotiv, traži samo moje vreme, pažnju, koncentraciju, znanje, veštine, da razmišljam, maštam. Trenutak kada ljudski mozak stvara novi svet, u kojem mi nešto govorimo publici, jeste mesto ili vreme u kojem nam telefoni nisu potrebni. Ima, zapravo, mnogo momenata kada nam telefoni nisu potrebni. Evo, npr, ljudi često s telefonom idu u kupatilo – zašto? Zar ne mogu da ga ostave mimo kupatila? Ne znam zašto se bojimo da budemo bez telefona, da ostanemo “sami”? Nedavno sam išao na pecanje, kada su mi to predložili bio sam skeptičan, pecanje – možeš misliti, ali ok, otišao sam i bilo je odlično. Nisam imao telefon na dva sata i bilo je neverovatno kolika se količina misli motala po mojoj glavi, šta mi je sve padalo na pamet, čega sam se setio, o čemu važnom razmišljao. Dva sata sam bio sam sa sobom – fenomenalno!

U predstavi govorite i o tome kako tehnologije ne obuzimaju samo naše misli, nego i naša tela, koja prestaju biti naša… Šta se po tom pitanju može uraditi?

Moramo sebi davati taj luksuz da se oslobodimo tehnologija bar na neko vreme, tokom dana ili u nekom drugom vremenskom periodu, upravo i iz tog razloga što tehnologija obuzima i naša tela, ona se prosto menjaju pod uticajem tehnologija, ne samo zato što sedimo i ne krećemo se, već i zbog toga kako nas tehnologije teraju, inspirišu da koristimo razna sredstva koja menjaju naše telo. Na koncu, menja se i naše razmišljanje o svetu. To što sve više i više trpamo u naše telo menja njegovu strukturu, naše emocije i reakcije. Tako, na neki način, gubimo naša tela, ali i sebe same. A zašto – da bismo duže živeli? Moramo li biti večni? Zbog čega?

Kako birate teme za svoje druge predstave, u ovoj ste obradili ključni problem današnjice, a šta su druge teme?

Dešava se zapravo često da ne biramo mi, već da teme same odaberu nas. One se nametnu, dođu ispred, dese se. Ova u „Kliku“ rodila se tokom kovida, imali smo vremena da razmišljamo o moći, o sistemima koji nameću pravila i kontrolišu dok mi sedimo i ništa ne preduzimamo. Razmišljali smo o tome kako se strah koristi da bi se čovek kontrolisao. Korona je bila velika kontrolna proba nad ljudima, koji su bili ugurani u jednu vrstu paranoičnog straha i bilo je zanimljivo posmatrati kuda je to vodilo, kuda vodi, a svakako danas treba razmišljati i kuda to u budućnosti može da odvede. Kontrola i paranoja se manifestuju na razne načine, nekad naizgled i na male, sitne. Bio sam ovih dana na jednom događaju, rođendanu. Zabolela me glava i svi ljudi oko mene, kad su to čuli, počeli su da mi govore šta treba da uradim, svi su već znali šta je dobro protiv bola, savetovali su me kao da su doktori maltene, izgledalo je da svi mnogo znaju o tome, da su se informisali. Radi se, dakle, o masivnoj i sveobuhvatnoj informisanosti koja vlada na sve teme – a sve proizlazi iz straha, iz potrebe za prevencijom… Za mene je to dosta čudno i zabrinjavajuće. Počinješ da se plašiš kuda to vodi, o tome govorimo.

Politika obilno koristi sve mehanizme straha i kontrole nad ljudima – države nad svojim građanima. Kako je u Španiji, može li se o tome govoriti slobodno u španskom teatru?

U mojoj zemlji, i vašoj zemlji, u svakoj zemlji, političari su samo lutke, marionete, jer postoje viši interesi u svemu. Mi vidimo kako političari manipulišu, ali su i sami izmanipulisani. Sada u Španiji imamo premijera za koga kažu da je fin. On jeste fin u raznim segmentima, ali možete videti i kako on ne može da uradi neke stvari. Isto je i u Italiji, gde takođe malo živimo. Vidimo kako moć preuzimaju oni kojima manipulišu viši interesi, koji su u sukobu s interesima građana. To je manipulacija s nekog drugog, višeg nivoa. Što se tiče tehnologija, naš strah leži u tome da se one, iako su možda i kreirane za dobrobit ljudi, danas koriste protiv čoveka. Sve prednosti tehnologija danas su u opasnoj zoni, u zoni rata. Svaki put kad nova tehnologija biva upotrebljena, koristi se da bi se “kreiralo” neko uništenje, protiv čoveka, protiv humanosti – a trebalo je da poboljša ljudski život.

Iz onoga što govorite proizlazi da su ključne reči današnjice, koje kreiraju tu manipulaciju – interes i strah. A koje su važne reči u pozorištu koje mogu da teže suprotnom od toga, da im kontriraju?

Mogu da govorim samo o sebi, kako je u mom slučaju: kada nešto radimo, kada spremamo neku predstavu, spremamo je za sebe, igramo je sebi, igramo je zbog onoga u šta verujemo, što rezonuje s nama kao ljudima, a onda verujem da rezonuje sa svakim čovekom u publici. U pozorištu je jako važno da govoriš svoju istinu, ono što ti osećaš. Treba da pratiš svoja osećanja, ne osećanja drugih, a onda se to što stvaraš, ako je zasnovano na istinskim načelima u koja veruješ, može transmitovati na publiku, na one koji gledaju tvoju kreaciju.

Snežana Miletić (Novosadske pozorišne igre, foto: Sava Stefanović)