Sada, kada je na njihovim licima toliko vidljiv strah od gubljenja vlasti, privilegija, razotkrivanja biografskih simulakruma i lišavanja statusa „malih bogova“, jedino što im preostaje, osim eskalacije nasilja, jeste još bestijalnija i još upornija primena tehnike psihološkog ratovanja. I oni to čine.

S druge strane, poruka studenata u blokadi „(Ne) bojte se, i dalje smo tu“ neka je vrsta odgovora ovoj taktici iscrpljivanja protivnika. U ovom slučaju, protivnici su svi oni građani koji nakon četrnaest godina ne žele više da se uveravaju u demagoške, represivne i toksične metode aktuelne vlasti.

A ona, aktuelna vlast, koja je prisvojila, kako državni aparat tako i prava na patriotska osećanja, osujećujući grčeviti pokušaj da se ostaci ruiniraog društva i opustošene zemlje spasu – nosilac je, naručilac i izvođač tehnika psihološko-propagandnih operacija.

Nedeljni protest, koji je ujedno i priprema još jednog velikog skupa na Slaviji, pokazao je brojnošću i energijom dve bitne stvari. Prva je da se građani zaista ne boje, a druga – da jednostavno veruju studentima. Uprkos tehnikama iscrpljivanja. Kao olinjali i već viđeni simptomi obolele Srbije, bukači iz ilustracije anomije zvane ćacilend, uz pseudo-patriotske pesme (a iz nekog razloga omiljena im je Srpkinja je mene majka rodila), zaličili su na mračni anahronizam.

I obrnuto, govor studenta ispred Pravnog fakulteta bio je u funkciji jednostavnog sumiranja poruke Studenti pobeđuju, esencijalnog slogana njihove dosadašnje borbe: „Plaše se da izađu na crtu mladosti ove zemlje. Plaše se, jer znaju da dolazi vreme odgovornosti i promena i da ćemo Srbiju vratiti u ruke građana.

Nekada su izbori bili raspisivani na svaki njihov pomen, a danas izmišljaju razloge da izbora ne bude. Na dosadašnjim lokalnim izborima pokazalo se da su građani željni promene i da je promena vlasti u ovoj državi neminovna.

U tim opštinama zabeležena je rekordna izlaznost, najveći broj srečenih nepravilnosti, kao i najslabiji rezultat vladajućeg režima u proteklih četrnaest godina“. Student je rekao i da je u proteklih mesec dana njihov slogan Studenti pobeđuju zaživeo u javnosti, da su pokrenuli akciju lepljenja nalepnica širom Srbije i da šire pobedničku poruku na svaki mogući način. Uz konstataciju da vladajući režim danas kopira svaki njihov korak, zaključio je da upravo ta propagandna imitacija govori „koliko ih boli“ studentski slogan i „koliko ih boli istina“.

Istog dana skupove su održale i zajednice srpske dijaspore, u znak podrške srpskim studentima koji, kako su formulisali, hoće demokratiju, vladavinu prava i vanredne izbore, u osam minuta do dvanaest po lokalnom vremenu, na pet kontinenata. U obraćanju dijaspori, studenti su poručili „onima koji se pitaju ima li smisla, jasno odgovori: ima smisla!

Možda je njihov glas upravo jedan od onih sto koji otvaraju biračko mesto, odlučuje mandat i menja istoriju! Vreme je za organizaciju“.

Za to vreme, čelnici autokratskog režima i njihovi poslušnici imaju nesumnjivi cilj – umoriti i paralisati protivnika, izazivanjem osećaj nemoći i besa i, koliko god je moguće više odlagati izbore, čime se protivnik (u ovom slučaju, većina građana Srbije) drži u neizvesnosti, s poželjnom projekcijom trošenja energije i resursa. Strategija iscrpljivanja najčešće uključuje slabljenje volje, mentalne stabilnosti i morala protivničke strane a osnovni cilj je upravljanje percepcijom i utiscima javnosti u željenom pravcu.

Osnovna ideja režima je, dakle, stvaranje utiska da je najžešći talas pobune prošao, da se energija studenata i građana rasula i da u ovom trenutku vidimo samo ostatke pokreta koji je izgubio svoju realnu snagu. Drugim rečima, poruka sopstvenim pristalicama je da je režim povratio kontrolu i da nemaju razloga da se plaše budućnosti.

Nakon sijaset do sada (neuspešno) primenjenih taktika, ovo je očigledno poslednja karta na koju autoritarna vlast igra. U ovom proizvođenju željene realnosti, cilj nije prevashodno sadržan u tome kako se ove poruke reflektuju na protivnika, već kako se reflektuju na same pristalice režima i one građane koji se nalaze negde između dva suprotstavljena bloka.

Ako izuzmemo očigledno odstupanje od normalnosti, odgovor na ovu očajničku taktiku dvostruke refleksije (refleksija režima na okolinu trebalo bi, naime, da se reflektuje na njih same), ipak bi morao da uključi nekoliko stvari: prepoznavanje manipulacije (radi se o „ratu utiscima“, a ne realnim događanjima); kritičko promišljanje i proveravanje informacija (radi se o propagandi, a često i o potpuno izmišljenim „informacijama“) i, konačno, održavanje emocionalne stabilnosti (ne reagovati iracionalno, jer to i jeste cilj ovakvih taktika).

U svakom slučaju, studenti su se do sada pokazali kao pažljivi analitičari ove „logike“ režima. I zato su i ovog puta reagovali pravom porukom: i dalje smo tu!

(Antena M, foto: Beta)