Prebiram ovih dana po starim fajlovima, biram kolumne i eseje za knjigu u kojoj će se naći tekstovi o odnosima Srbije i Crne Gore, i u folderu “Antena M” naletim na tekst pisan u julu 2021. godine koji nikada nije objavljen. Zašto tu kolumnu nisam poslao uredniku pojma nemam, ne sećam se, nekom čudnom omaškom je ostao da čami u kompjuterskoj memoriji, umesto da bude obnarodovan. Tekst je pisan povodom razočaranih velikosrba koji Crnu Goru više ne doživljavaju kao srpsku Spartu, već su tu titulu dodelili Republici Srpskoj.

Budući da su naši inženjeri ljudskih duša u svađi s vremenom i istorijom na krv i nož, budući da teže petrifikaciji, tapkanju u mestu, pa ponavljaju jedne te iste floskule, tekst je i danas aktuelan. Da stvar bude još gora, bio je aktuelan i pre nego što je napisan, jer su ovu konstataciju o RS kao novoj srpskoj Sparti razni komesari srpstva izgovarali i pre deset, i pre osam, i pre četiri, i pre dve godine. A verovatno će i nastaviti da je opetuju. Za razliku od starih Grka koji su govorili kako je samo promena postojana, naši borci protiv vremena drže se gesla “Ništa se ne menja, ništa ne teče”. Uostalom, evo tog zaboravljenog teksta, čija aktuelnost, na moju žalost, ne prolazi.

Demon vaskolikog srpstva

Činovnici firme “Srpski svet” strukturisane kao društvo sa neograničenom neodgovornošću duboko su razočarani Crnom Gorom. Toliko ih je pogodila Rezolucija o genocidu u Srebrenici da su rešili da Crnoj Gori oduzmu titulu srpske Sparte i dodele je nekoj drugoj srpskoj zemlji. Izvesni kolumnista Vučelićevih “Večernjih novosti” (čije ime nema potrebe navoditi jer ionako govori u ime Legiona), teško pogođen nacionalnom depresijom, veli da je “Crna Gora tu titulu izgubila devedesetih godina”, verovatno još kad su na Cetinju pevane antiratne pesme tipa “Sa Cetinja vila kliče, oprosti nam Dubrovniče”, dok su pravi Srbi Bosnu pretvarali u – kako precizno reče veliki pesnik Miodrag Stanisavljević – “lični vrt smrti”. Zato kolumnista, kao glasnogovornik demona vaskolikog srpstva, proglašava Republiku Srpsku za “novu srpsku Spartu”, jer njeni stanovnici “znaju ko su i šta su”, pa ih zato ističe kao svetli primer celokupnoj naciji.

Žitelji stare srpske Sparte osuđuju genocid, a žitelji nove srpske Sparte su ga počinili – jasno je na čijoj su strani simpatije koleških asesora “Srpskog sveta”. Pisar to i ne krije, već objašnjava šta je izvor uzoritosti novih Spartanaca: “Da su spartanci, pokazivali su vekovima i, poslednji put, požrtvovanom borbom za svoju Republiku Srpsku”. U žargonu velikosrpskog nacionalizma, te – što bi rekao Bogdan Bogdanović – supkulture, sintagma požrtvovana borba ima sasvim specifičan smisao.

Požrtvovana borba protiv nenaoružanih civila

Kad preinačiš deo JNA u Vojsku Republike Srpske i preuzmeš svo naoružanje, uz vojnu, finansijsku i logističku podršku iz Srbije, pa kreneš u masovno istrebljivanje i proterivanje nenaoružanih civila, kad otvaraš konc-logore i praviš masovne gorbnice, kad svakodnevno streljaš civile na Višegradskom mostu i bacaš ih u Drinu, kad godinama držiš Sarajevo pod opsadom i ubijaš granatama i snajperima nedužne ljude i decu, kad masovno siluješ i pljačkaš, kad za samo nekoliko dana streljaš preko 8.000 civila u Srebrenici – to se onda zove požrtvovana borba. Kako bi onda trebalo nazvati nacističke pohode u Drugom svetskom ratu? Kakva je to tek požrtvovana borba bila!

Koleški asesor “Srpskog sveta” ima opravdanje za sva spartanska zlodela počinjena u BiH: “Krajnji cilj njihove nacionalne borbe nije bila nekakva ‘nezavisnost’ nego ujedinjenje sa maticom Srbijom, i to stotinama godina unazad, u najtežim uslovima”. Uzvišeni cilj opravdava nečasna sredstva, zarad stvaranja Velike Srbije nije šteta pobiti stotinak hiljada nedužnih ljudskih bića, pogotovo inoveraca, nije strašno ni ako polovina Srba izgine (što reče ratna zločinka Biljana Plavšić), nijedna žrtva nije prevelika za fiks-ideju nacionalnog ujedinjenja. Ljudi su bezvredna, potrošna roba, a državotvorna ideja je večna. Šta fali ako Milan Lukić spali žive ljude u višegradskoj lomači? Nebeski cilj opravdava svaku gadost, zločin i nepočinstvo. U odnosu na Veliku Srbiju, drevna božanstva kojima su prinošene ljudske žrtve su divna, humana bića, takoreći majke Tereze.

Zapisnici Haškog tribunala prepuni su svedočanstava o narečenoj požrtvovanoj borbi za svesrpsko ujedinjenje iza koje su ostali samo zgarišta, leševi, masovne grobnice, nesreća, pustoš i smrt. A šta su radili politički predstavnici naroda dok je vojska nove srpske Sparte satirala sve pred sobom, odnedavno možemo detaljno da čitamo u “Transkriptima genocida”, zahvaljujući Memorijalnom centru Srebrenica-Potočari. Tim Emira Suljagića sakupio je i postavio online stenograme sa predratnih i ratnih sednica Narodne skupštine Republike Srpske, u kojima se može pronaći trista čuda.

Nebeski narod u skupštinskim klupama

Na primer, govornici u Skupštini mrtvi ozbiljni zbore o Srbima kao nebeskom narodu, takoreći višoj rasi kojoj svi ostali ima da se pokoravaju. Poslanik Milan Novaković u januaru 1993. kaže da “srpski nebeski narod zaslužuje nekog drugog lorda koji pokazuje bar nešto manje mržnje prema Srbima”. Na sednici održanoj u aprilu iste godine izvesni gospodin Radusinović tvrdi da “Srbi jesu patetičan narod, nebeski narod”, ali i da su “izuzetno povjestan i dostojanstven narod, zato što ima veliku istoriju, koje neće da se odreče”. U maju Rajko Dukić pravi oštru razliku između Srba i raznih “skorojevićkih naroda”: “I dok su skorojevići prolazili dolazili ovim prostorima, stvarali države i nacije, definisali i realizovali svoj vjerski i nacionalni interes, mi smo se proglašavali nebeskim narodom i pjevali uz gusle epske pjesme i dičili se najstarijom državom na Balkanu i ponosili se neraskidivim vječnim prijateljstvom sa velikim državama i narodima”.

Vladika zahumsko-hercegovački Atanasije, kao ekspert za nebeska pitanja, u avgustu 1995. godine potvrđuje: “Jesmo nebeski narod, stojimo za pravdu i to će nam Bog priznati i priznaće nam istorija”. Na kraju, u decembru iste godine poslanik Dragan Đurić u naletu samokritičnosti iskazuje spremnost za pogibiju, uprkos tome što je odveć privezan za zemaljske pojave: “Ja zaista nisam neki nebeski Srbin, ali spreman sam da poginem za tu ideju srpske države”.

Nebesko pravo na genocid

Sve navedene reči nisu izgovorene na sastancima lokalne podružnice Kju kluks klana, već na zvaničnim sednicama jednog zakonodavnog tela, a izgovarali su ih ljudi fakultetski obrazovani, doktori nauka, elita jednog društva. Kad sopstveni narod proglasiš nebeskim, to znači da njemu pripadaju mnogo veća prava nego drugim, običnim, ovozemaljskim nacijama. Odatle do uverenja da članovi srpske zajednice imaju pravo na imovinu i živote pripadnika drugih nacija nije dalek put. To je osnova za ubijanje, proterivanje, etničko čišćenje, mučenje, za svaku zamislivu vrstu nehumanog postupanja prema onima koje označiš kao neprijatelje. Jer nebeskom narodu pripadaju nebeska prava.

Do kakvih razmera mahnitosti dovodi dogma o etničkoj supremaciji pokazuje i govor Radovana Karadžića, predsednika Republike Srpske i ratnog zločinca, na svečanoj sednici Skupštine održanoj 9. januara 1994. godine. Veli veliki majstor genocida: “Srbija je svetsko čudo. Srbija je primer zemljama i narodima. Srbija je Božije delo. Srbija je kamen stanac o koga se spotiču imperije i svetski poreci i besporeci. Kolika god da je, Srbija je velika.” Ako je Srbija “Božije delo”, a Srbi nebeski narod – jasno je da su Srbija i Srbi vredniji od svih drugih država i naroda. Odatle Karadžić izvodi pravo na pokolj koji vrši po Bosni nad Bošnjacima i ostalim “nižim nacijama” kojima često ne priznaje ni pravo da se smatraju posebnim narodom.

U nastavku govora veli zlikovac: “Naš cilj je sjedinjenje sa Srbijom, nećemo to da krijemo. To je naše pravo, koje je ravno pravu ptica da lete ili cveća da miriše i razmeće se bojama”. Ujedinjenje sa Srbijom predstavljeno je kao prirodno pravo, nešto biološko, urođeno, što je iznad svih ovozemaljskih zakona i pravnih regulativa. Karadžić i njegovi poslanici ne govore o pripadnicima srpskog naroda kao o ljudima koji su isti kao i svi drugi, kao o ravnopravnom delu čovečanstva, već kao o nadljudima, nadmoćnoj rasi koju je Bog stvorio da čini šta god hoće, neograničena profanim ljudskim zakonima.

Bog dobre prilike

Šta se krije iza iracionalne predstave o nebeskom narodu, kakva je mračna i krvava pozadina te rasističke ideje, šta se skriva iza priče o proširenju teritorija opisao je pomenuti Miodrag Stanisavljević u pesmi “Bog dobre prilike”, objavljenoj u knjizi “Jadi srpske duše” sredinom devedesetih godina:

Mi smo narod najstariji! rekao je Mazalo.

Mi smo okot plavetnila! rekao je Natpop.

Pesnici, dotrpeznici, zunzali su o nacionalnom osećanju.

I sve je doista obuzelo jedno osećanje

isto posle toliko vekova:

Osećanje dobre prilike, osećanje dobre prilike,

krećemo u zoru, krećemo u zoru,

biće lako, biće lako,

slabo su naoružani, slabo su naoružani.

Našem orahu treba prostora za senku, rekao je Polkovodac.

Naši su orasi krošnjeviti! rekao je učeni kepec.

Njihove kuće poružnjuju brda!

Njihova muzika rasteruje zečeve i ribe!

Oni peku glinu, muče svetu zemlju!

Tako su govorili pametari, ali glavno je ostalo neizrečeno:

Prilika je sjajna, prilika je sjajna,

slabo su naoružani, slabo su naoružani,

krećemo u zoru, krećemo u zoru,

iznenadićemo ih, iznenadićemo ih.

Bog dobre prilike, bog klanja i pljačke, bog grabeža i smrti – tako se zove božanstvo kojem se klanjaju naši vajni pravoslavci koji utvaraju da su nebesnici, a zapravo su poklonici jednog opskurnog nacional-satanističkog kulta. Srećom, oni se ne obaziru mnogo na činjenice, niti im pada na pamet da pogledaju u ogledalo i tamo opaze zakrvavljeno čudovište, za Boga i savest ne znaju, pa se mirno pozivaju na Hrista kad god im zatreba nebeska podrška. A onda se čude što nebo ostaje nemo, što na njihove molitve niko ne odgovara.

(Antena M/foto: Autonomija)