Ako je osamdesetih godina prošlog stoljeća postojalo lice koje je personificiralo “urbanu Jugoslaviju”, bio je to lice Dubravke Duce Marković. Kao kultna voditeljica Hita meseca, jugoslavenske verzije Top of the Popsa, naša sugovornica nije samo najavljivala pjesme, ona je diktirala ritam od Vardara pa do Triglava.

Dok su se generacije zaljubljivale u nju, ona je u Drugu beogradsku gimnaziju išla s Bajagom, ljubovala s Giletom iz Električnog orgazma i u Trpnju prisustvovala rađanju novovalne scene. U jednom trenutku našla se u centru jednog od najvećih televizijskih skandala bivše države – onom vezanom za Eurosong u Zagrebu 1990., kada su se preko njezinih leđa prelamali generacijski sukobi i politika. Od Eurocata i hodanja na štiklama u Lisinskom, preko antiratnih protesta, pa sve do današnje uloge čuvarice sjećanja na jedno slobodnije vrijeme, Duca Marković ostala je svoja.

Vrijeme je kvalifikacija za Eurosong, pa da otpočnemo s time. Već ste prepričavali svojevrsni skandal s Eurosonga u Zagrebu 1990. Prema verziji vaših starijih kolega, vi i Rene Medvešek ste maknuti jer su, navodno, gledaoci bili nezadovoljni i tražili su da se prokušani par – Helga Vlahović i Oliver Mlakar – vrati. Vi, čini se, imate ponešto drukčiju verziju?

S ove vremenske distance od preko 35 godina čini mi se da je tada rukovodstvo televizije s Goranom Radmanom na čelu htelo napraviti show bolji od svih drugih dotada. Napravljena je, dakle, audicija na kojoj se pojavilo 16-17 voditeljki i sedam-osam voditelja, koje je sve testirao Ivan Hetrich i koji su svi prolazili govorne vežbe. Helga Vlahović i Oliver Mlakar tu nisu učestvovali, oni su vežbali negde drugde.

Iako je javno mnenje smatralo da će oni to i voditi, mlađa televizijska ekipa htela je napraviti nešto drugačije, nešto novo, sa mlađim i novim licima. Sve je rađeno po pravilima Evrovizije, pa su u tom smislu čak došli i Frank Naef i Marie-Claire Vionnet u Zagreb kao evrovizijski supervizori, da provere da sve ide kako treba. U svakom slučaju, prema tim pravilima trebao je postojati rezervni voditeljski par.

Ovde samo da dodam da, ako ćemo pravo, pravi voditelj je bila ona čuvena maskota, ljubičasti mačak zvani Eurocat (nacrtao ga je Joško Marušić, op. a.), koji je najavljivao sve te numere, a voditelji su tu više postojali zbog sistema glasanja i sl. U svim tim testiranjima na kraju smo za taj rezervni par izabrani Rene Medvešek i ja. Nas dvoje smo tri meseca svaki dan imali probe u Lisinskom, Pavao Pavličić je zamislio da se nas dvoje kao nešto zaljubljujemo, sve je to trebalo biti neko osveženje za televiziju.

Kako je izgledao jedan vaš radni dan u ta tri mjeseca?

Po mene bi ujutro došao Rene u hotel International i nas bismo dvoje otišli u Lisinski, tamo smo razrađivali tekst, vežbali i sl. Nakon ručka krenula bi vežba hodanja na štiklama – dotad nisam nosila štikle, pa mi se to tada činilo nečim najstrašnijim u životu. Osećala sam se k’o konj u manježu. Nakon toga bih u hotelu imala dva sata engleskog – vodio ga je tadašnji lektor iz Irske Martin Doolan. Bilo im je važno da sve bude na najvišem nivou, pošto je to užasno skup projekat. Pazite, jedna Tajči je imala časove engleskog jezika.

Radman mi je rekao da je Radio Velika Gorica cele noći vodio kampanju protiv mene, da je Helga Vlahović tamo izjavila da ne može Srpkinja da vodi Evroviziju u Zagrebu. U međuvremenu me je mama obavestila da je čula da je šef-dirigent odbio da diriguje ako ja budem voditeljica, a stigla je i dojava da ću dobiti metak u čelo ako se pojavim na stejdžu

Kako je došlo do preokreta, kako ste vi došli u prvi plan?

Što je bilo Goranu Radmanu da je u jednoj emisiji nekih desetak dana pre same Evrovizije objavio da show vodimo Rene Medvešek i ja, a ne Helga Vlahović i Oliver Mlakar, ja to stvarno ne znam. Hala Lisinski je bila pregrađena skoro do pola zbog velike bine i obično bi na probama unutra bilo vrlo malo stvarne publike. Međutim, tog ključnog dana dvorana se doista napunila i kad je Oliver izjavio da su se Helga i on nakon Radmanove izjave uvredili i da se njih dvoje povlače iz projekta i neće da vode Evroviziju, iz cele se dvorane prolomio gromoglasan aplauz.

Pogledam Radmana i on mi samo pokaže rukom prema sceni i kaže “show must go on”. Mi nastavljamo s našim vežbama i nakon što smo to završili, na vrata nahrupljuju brojni fotoreporteri, celi onaj proscenij odjednom počinje da škljoca. Uto stiže i obezbeđenje i ono nas otprati na press konferenciju na kojoj se svađaju Radman i Mlakar, a sve garnirano sitnim provokacijama usmerenima prema Reneu. Onda je jedan norveški novinar upitao je li to presica za takmičenje pevača ili se tu takmiče voditelji. Tu je onda presica i završena, nakon čega ulaze hostese i svima dele moju i Reneovu sliku.

Nakon svega odlazimo u BP Club, koji je služio kao oficijelni klub Evrovizije, da se to obeleži kako bog zapoveda. Dan kasnije, Rene i ja odradimo tonsku i scensku probu, da bi nam Radman u bifeu dvorane rekao da će na kraju ipak politika biti ta koja će odlučiti tko će da vodi Evroviziju. Dvoje koordinatora iz Evrovizije celo vreme govore da je tu na delu međugeneracijski sukob. Radman mi takođe kaže da je cele noći Radio Velika Gorica vodio kampanju protiv mene, da je tamo Helga mom kolegi Mariju Mihaljeviću, koji je vodio emisiju, izjavljivala da ne može jedna Srpkinja da vodi Evroviziju u Zagrebu i sl.

U međuvremenu sam se telefonski čula i s mamom koja me je obavestila da je čula da je šef-dirigent odbio da diriguje ako ja budem vodila Evroviziju, onda je još i stigla ta dojava da ću dobiti metak u čelo ako se pojavim na stejdžu. Ja se na sve to raspadnem, jer sam ionako bila pod pritiskom. Naime, nedelju dana kasnije trebala sam se udati. Radman mi ponudi da se vratim u Beograd i da uzmem tri hiljade maraka za honorar, što smo Rene i ja, naravno, i napravili, ali se ja ipak nisam vratila u Beograd. Nakon toga su me preselili u Esplanadu, i tad sam dobila još i šofera i obezbeđenje.

Na kraju dana Radman se izvinio Helgi i Oliveru i njih dvoje se vraćaju da budu voditelji. Rene mi je na rastanku kupio knjigu “Cooking in Everyday” i mnogi su mi se potpisali u toj knjizi – od Ante Markovića do Marie-Claire. Nedelju dana kasnije sam se udala, nikome ništa nisam govorila o ovde opisanim događajima, otišla sam u London i, ustvari, krenula u najlepši deo svog života, jer sam vodila Igre bez granica, što znači da bih dve nedelje bila u Španiji, pa u Italiji, pa u Francuskoj itd.

Samo je Đinđić dao podršku

Dvije godine kasnije ste imali problema zbog svog političkog stava. O čemu je tu riječ?

Kad kreću ovi naši ratovi i kad počinje sukob u Bosni, u Beogradu se svake subote u Studentskom kulturnom centru (SKC) organizuju sesije s ljudima raznih profesija koji su antiratno raspoloženi. Dolaze tu i izbeglice i jedino tu uspevamo da dobijemo prave informacije o tome šta se stvarno dešava. Zvanični mediji, naravno, spinuju. Moj stav je bio otpočetka antiratni, ako ništa onda zato što u Sarajevu imam tetku, teču i dva bratića.

Ceo život sam imala kuću u Trpnju na Pelješcu, meni je jedinstveni prostor te zemlje predstavljao prirodno stanje. Ta nas je energija držala, a i trebala nam je, pogotovo kad smo došli pod sankcije. Ja sam, recimo, ostala bez svog posla života, bez Igara bez granica, jer smo bili izbačeni iz Evrovizije.

Uglavnom, pokretač svega toga bio je Stojan Cerović, novinar Vremena, sada pokojni, tu je još bila i Vesna Pešić i mnogi drugi. Paralelno s tom našom pričom, ovi rokeri i pankeri, zovite ih kako hoćete, napravili su na čelu sa Canetom iz Partibrejkersa grupu Rimtutituki (Turim ti kitu) i pesmu “Slušaj ‘vamo”. Zoran Amar je režirao spot za tadašnji Studio B, organizovao se kamion koji je vozio po ulicama Beograda, izvodila se živa svirka, kolona se kretala od Kalemegdana do Slavije i na kraju do Trga republike. Ja sam se zakačila na kamion na rolšuama.

Koliko sam videla, od svih političara samo je Zoran Đinđić, član tada opozicione Demokratske stranke, sa ćerkom na ramenima došao da dade podršku tom skupu. U svakom slučaju, mi u Centru za antiratnu akciju rešili smo da 22. aprila 1992. na temelju svega ovoga napravimo veliki koncert na Trgu republike, dakle nekoliko dana posle početka sukoba u Bosni. Muzikom smo hteli da menjamo svet, da zaustavimo rat.

Tu sam, recimo, imala tonsko uključenje Emira Kusturice, koji poziva na kraj rata, Goran Bregović je rekao da ne želi u tome da učestvuje, jer da je sve to za njega previše politički intonirano, a pokojni Zoran Predić, tada glavni urednik Televizije Politika, prenosio je kompletan koncert, ali odloženo. Uz muzičare učestvovali su i glumci poput Mirjane Karanović, Harisa Burine, Radeta Šerbedžije, i drugih. Stojan Cerović je pročitao antiratni proglas, a služba nam je bacila suzavac na binu koji je završio ispod Čavketa (Goran Čavajda, op. a.), koji je lupao bubnjeve.

Prema našoj proceni došlo je oko 40 hiljada ljudi, a zvanična televizija je rekla da se okupilo četiri-pet hiljada. Svoju sam televizijsku priču završila ulaskom kod Milorada Komrakova, tadašnjeg glavnog urednika Televizije Beograd, kojeg sam dobro znala, i rekla mu: “Šta to radiš, čoveče?! Kako možeš tako da lažeš?!”

Nisam dobila otkaz nakon toga, ali mi više nisu dali da se pojavljujem na ekranu. Ubrzo sam otišla na porodiljski, nakon čega sam prešla u dečji program. Prva delegacija, samo još to da dodam, koja je posetila Sarajevo odmah nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, bila je delegacija te naše Druge Srbije. Došli smo u Sarajevo autobusom. Mogu reći da sam u svim tim događajima ostala dosledna svom idealu da se bunim, ako hoćete i pankerski, protiv zla i rata.

Uh, ovo je sve jako ozbiljno. Skrenimo na lakše teme. Tko je bio najšarmantniji u Hitu meseca?

Tu nema dileme, sve je jasno – najšarmantniji i najidealniji je bio Vlada Divljan. Ako pitate za druge, mogu reći da sam i danas veliki prijatelj sa Maxom Juričićem, a ako hoćete, iz Filma mi je najbliži bio Piko Stančić.

Priča se da ste posebno forsirali Bajagu?

A vi ne biste svog druga od prvog razreda gimnazije?

Pa vam je Saša Lošić zamjerao da ima loš tretman u emisiji?

Plavi orkestar je projekat Jugotona s ciljem da se na ukusu tinejdžerki namlate pare. A Bajaga je autentičan, on je Zemunac koji udara gitaru od svoje dvanaeste. Prebacio se u moju Drugu beogradsku gimnaziju – jer je pao u zemunskoj – i tamo se odmah prijavio da svira gitaru, samo da bi manje bio na nastavi. Tamo sam se i ja prijavila da recitujem, pa smo tako nas dvoje mnogo zajedničkog vremena provodili u te četiri godine pripremajući priredbe za razne praznike. Tada još nije pevao, čak ni na ekskurzijama.

Onda ga je Rajko Kojić pozvao da svira u Čorbi, a mi smo ga svi prezreli zbog toga. Stiže neka nova muzika tih godina (1978/1979., op. a.), mi smo u najboljim godinama da se u taj novi zvuk zaljubimo, a Čorba tome ne pripada. Al’ dobro, bilo je to za pare, pa ajde.

El. o.

Kako je prolazio Gile?

Gile i ja smo počeli da se zabavljamo u četvrtom gimnazije, ali sam njega, uza svu svoju naklonost, vrlo teško mogla da gurnem u Hit meseca. Nisu bili zvezde, a i imali su nezgodno ime, znala sam ih najavljivati samo kao “El. o.” Ime im je bilo previše vulgarno za televiziju.

Kako se kreirala lista u emisiji?

Biralo se prema glasovima publike. Gledaoci su slali dopisnice i razglednice i to je stvarno bilo brojano. Ako govorimo o manipulaciji, ona se provodila preko šest predloga novih numera. Na osnovu mesta na koje te predloge raspoređujete unutar emisije, vi već unapred znate kakva će lista biti u sledećoj emisiji. Redovito bi poslednji predlog po redu, plasiran neposredno pre prvog mesta, bio prvi sledećeg meseca.

Naprosto se zadnji predlog najviše pamti i za njega se najviše glasa. Diskografske su kuće to ukapirale. Takođe, bilo je važno tko će sedeti u publici, pa hoće li numera biti izvedena u studiju ili će da bude predstavljena preko spota – ma hiljadu čuda. Televizija je tada i inače, pa onda i ova naša emisija, bila otvorena za mlade, za mlade reditelje, montažere i druge. Urednica je bila Zora Korać, koja je za sve to imala sluha.

Jeste li puštali narodnjake?

Kad sam počela da radim Hit meseca, imala sam priliku da najavim Lepu Brenu na šestom mestu sa pesmom “Sitnije, Cile, sitnije”. Onda smo malo-pomalo ukus pomerali prema jednom Kemalu Gekiću (splitski pijanist svjetskog renomea, op. a.). Danas mi se čini da je Lepa Brena bila državni projekat, to je bio odgovor države na našu urbanu kulturu i sad mi se čini da je njeno zezanje sa Čačkom i slično na kraju završilo u propagandi usmerenoj prema promociji narodnjaka na koje su se onda lako lepili nacionalni predznaci. Na kraju se sve to proširilo na sve ove naše države.

Intervjuirali ste Milana Mladenovića. Iz one snimke koja kruži internetom čini se kao da odgovara nevoljko i da se jedva izvlače odgovori iz njega.

Milan je imao grupu Limunovo drvo, koja je krajem sedamdesetih došla u Trpanj da svira u kampu Ferijalnog saveza, jer su Divlje jagode, koje su dotad svirale, dobile unosniju gažu i otišle dve nedelje ranije. Došao je dakle Milan, zatim Švaba (Zoran Radomirović, op. a.), koji je kasnije svirao u Orgazmu, pokojni Dule (Dušan Dejanović, op. a.) na gitari, Mikica (Milan Stefanović, op. a.), kojemu je devojka kasnije zabranila da više svira u rock grupama i Gagi (Dragomir Mihailović, op. a.), koji posle osniva Katarinu II.

Ali, s njima se pojavio i Gile. Kako? Pa tako što je Gagi tog leta pao popravni iz srpskog, a Gile, s kojim je delio odelenje, pozajmio mu je neke pare. Ovaj nije imao da mu ih vrati, pa je Giletu predložio da dug prebije tako što će da ga povede u Trpanj. Tamo, dakle, svira Limunovo drvo i rado kažem da je tu otpočela novotalasna scena.

Što se tog Milanovog nastupa tiče o kojem govorite, on je tada hodao s jednom divnom devojkom Nadicom, koja ga je uvukla u poeziju, u književnost, liriku i sl. Međutim, Milanovo nevoljko odgovaranja ne treba shvatiti preterano ozbiljno, sve je to bilo deo neke poze, imidža – takav je bio i Koja, ali sve je to bila samo simpatična gluma.

Evo i ja sam navalio s pitanjima iz perioda osamdesetih. Smeta li vam to i osjećate li se ponekad kao “zarobljenik” vlastite prošlosti?

Pa jeste, u jednom trenutku moji su drugovi počeli da obeležavaju razne obljetnice – volim tu reč koji vi Hrvati koristite – vezane uz te godine; pa 40 godina ovoga, pa 40 godina onoga. To je bilo smaranje na najjače. Kad bih kome dala neki intervju, obično bi mi u head izvlačili da sam se zabavljala sa Giletom i to im je bilo glavno.

Ali ako baš hoćete nešto o tim godinama onda bih rekla dve stvari – doista smo imali prolaz svuda, naš pasoš je prolazio na svim stranama sveta; i drugo, posle Titove smrti, politika je bila rezervisana samo za one koji su hteli da se njome bave. Svi mi ostali imali smo slobodu da radimo šta hoćemo. Na tom talasu dobre volje sveta prema nama, imali smo popularnu kulturu razvijenu kao malo gde drugde.

Dolazite li u Trpanj?

Bila sam pre dve godine. Otac je sagradio kuću 1969. i tamo bih provodila celo leto – od prvog dana ferija do doslovno poslednjeg. Moja porodica daljim je poreklom iz tih krajeva. Posle zemljotresa 1667. stigli su na Pelješac, u Prizdrinu, iz stare Hercegovine iz sela Bogojević. Jedan se moj predak kasnije preselio u Srbiju, gde se zaposlio kao učitelj i pisar kod Miloša Obrenovića.

Rade Dragojević (Portal Novosti, foto: screenshot YT)