Naša politička i istorijska tumaranja po bespućima i provalijama traju već četiri decenije. Polovina života nam prođe u apsurdu, nasilju, robovanju, bekstvu od rešavanja nasušnih problema, u neprekidnom ponavljanju istih grešaka, u sumanutim poduhvatima koji se redovno okončavaju katastrofom.

Ceo taj koloplet deluje složeno, komplikovano, zamršeno, a utisak haosa dodatno pojačava medijska halabuka, neprestano bombardovanje lažima, krivotvorinama, iluzijama, obmanama i samoobmanama. Komplikovanost je možda ipak samo prividna, sasvim je moguće da je celo to zamešateljstvo poznato pod kolokvijalnim nazivom „novija srpska istorija“ mnogo jednostavnije nego što se predstavlja.

„Zakoni su za protivnici“

Suština svih problema možda leži u onoj staroj izreci koja se pripisuje Baji Pašiću: „Zakoni su za protivnici“. Ali ne samo pravna regulativa, već sve vrste normi. Zakoni su za protivnike, i ovi kojima se bavi pravo, ali i svi drugi, na primer – prirodni zakoni i zakoni logike. Jednostavno, postoji silna kolektivna volja koja nastoji da porekne kauzalitet, koja uporno pokušava da izbriše neraskidivu vezu između uzroka i posledice. Tretiranje kauzaliteta kao vekovnog srpskog neprijatelja – to je temelj naših nesporazuma sa svetom i samima sobom, kolevka poraza i sunovrata.

Primera je bezbroj, kud god se okrenemo vidimo detinjasto negiranje uzročno-posledičnih odnosa. Evo, recimo, Kosovo. Ubiše se ovdašnji samozvani rodoljubi od kuknjave nad otetim Kosovom. Otkinuli su nam deo teritorije, kolevku srpstva, otuđili su nam svetu srpsku zemlju – lelek se razleže decenijama sa svih strana. Pa dobro, ako ste već hteli da Kosovo ostane deo Srbije, što ste slali tenkove na Kosovo, ubijali demonstrante, uveli aparthejd, otpustili desetine hiljada Albanaca?

Zašto ste vršili pokolje i etnička čišćenja, zašto ste ubijali žene i decu, trpali ih u hladnjače i vozili u Batajnicu da ih zakopate u masovnu grobnicu? Zašto ste proterali pola albanskog stanovništva sa Kosova? Šta ste mislili da će da se desi na kraju? Da ste tako tretirali neki drugi deo Srbije, svejedno koji, Šumadiju na primer, danas bi Šumadija bila nezavisna država, jer niko živi na ovom svetu neće da trpi teror. Pokrenuli ste četiri rata, sva četiri rata ste izgubili. Kad agresor izgubi rat, po pravilu ostane bez dela teritorije. Pogledajte samo šta je ostalo od Austro-Ugarske posle Prvog svetskog rata, ili šta je sve oduzeto Nemačkoj posle Drugog svetskog rata. Uzrok neminovno vodi do posledice.

Mesija i novi Karađorđe

Kuknjava nad zlosrećnom sudbinom srpskog naciona je omiljeni sport svih društvenih grupa i ideoloških usmerenja. Zašto se nama sve ovo dešava? Kako smo uspeli ovako da propadnemo? Zašto nam se stalno ponavlja neki autokrata? Zašto doživljavamo neprekidne poraze, kako to da smo razvalili društvo i državu, kako to da ništa ne funkcioniše, da institucije ne služe građanima nego vladaru, šta smo mi to Bogu skrivili?

Možda nije zgoreg setiti se da je Srbija mogla da bira između Ante Markovića i Slobodana Miloševića. Prvi je nudio prosperitet, mir, ekonomski napredak, rešavanje životnih problema, pridruživanje evropskoj zajednici naroda, demokratizaciju, normalan mirnodopski život. Drugi je obećavao sukobe, inatio se, svađao sa svima, trudio se da uspostavi dominaciju nad ostalim članovima federacije, najavljivao je nove bitke koje mogu biti i oružane, ponašao se kao bahati nasilnik. I Srbija je oduševljeno krenula za Miloševićem, proglasivši ga za mesiju, izbavitelja, novog Karađorđa.

Na izborima 1990 godine Milošević je dobio nešto manje od 3,3 miliona glasova, a dve godine kasnije, kad je već započeo tri rata, od kojih su dva bila u toku – satrap je dobio preko 2,5 miliona glasova. Posle uništenja Vukovara, posle bombardovanja Dubrovnika, posle masovnih pokolja i proterivanja po istočnoj Bosni, usred opsade Sarajeva, nakon izvođenja tenkova na sopstveni narod u Beogradu, nakon uvođenja međunarodnih sankcija, nakon drastičnog pada plata, kupovne moći i životnog standarda, nakon zatvaranja fabrika i silne nezaposlenosti – dva i po miliona ljudi je glasalo za čoveka koji je svo to zlo napravio. I šta ste mislili da će da se dogodi? Da će takav suludi, samoubilački izbor ostati bez posledica?

Verovanje opsenarima

Masovno poverenje i naklonost poklanja se uvek nekim demagozima poput Miloševića, Koštunice i Vučića. Kad se pojavi neko razuman, ozbiljan, demokratski nastrojen, poput Ante Markovića, Ivana Đurića ili Zorana Đinđića, takav odmah bude proglašen za izdajnika, pribijen na stub srama, omrznut i odbačen. Tabloidi i slične trovačnice su vazda imali velike tiraže i gledanost, dok su ozbiljni mediji, pogotovo štampani, pogotovo oni koji objavljuju malo duže tekstove, gde sarađuju ljudi koji se u zanat pisanja razumeju – uvek bili nepopularni i malotiražni.

Ko god vas laže, njemu verujete; ko vam govori istinu, njega mrzite i satanizujete kao stranog plaćenika, izroda, autošovinistu, slučajnog Srbina. Verujete varalicama, beskrupoloznim lažovima, manipulatorima, opsenarima, raznim Vučelićima, Tijanićima, Vrzićima, Vučićevićima, Šešeljima, Ćosićima, Bećkovićima, a prezirete umne, obrazovane, poštene, načitane, razborite kao što su Radomir Konstantinović, Bogdan Bogdanović, Srđa Popović, Latinka Perović, Slobodan Blagojević, Predrag Čudić, Miodrag Stanisavljević i desetine drugih.

Čitate antitalente, polupismene prodavce magle, a bagatelišete vrhove srpske pismenosti. I posle se čudite što su vas snašle sve moguće nesreće? Da, baš čudno, ko bi se tome nadao. Potpuno neočekivan razvoj događaja. Samo tako nastavite, sigurno će jednog dana isti postupci dovesti do sasvim drugačijih ishoda. Ta premudra strategija jednom mora da uspe. Ako put vodi do provalije, nema sumnje da jednom nećemo završiti u sunovratu idući tom stazom.

Vaseljenska urota

Slično je u svim društvenim sferama. Evropska unija nas nikad neće primiti, šta god da uradimo, evo, sve smo pokušali – i ništa. Mrze nas, pa nas zato ne primaju, svaki napor je uzaludan. A da, šta znam, pričam onako napamet, probate da ispunite uslove za članstvo? Možda bi to pomoglo? Ako napraviš autokratsku, nadrealno korumpiranu državu u kojoj nema vladavine prava, gde se ne poštuju ljudska prava i slobode – sasvim je logično da budeš primljen u zajednicu koja insistira na vladavini prava, demokratiji, slobodnim izborima i svemu ostalom čega kod nas nema. Tja, nikako da povežemo uzrok i posledicu, sve drugo nam baš ide od ruke.

Nećeš u Evropsku uniju, obožavaš Rusiju, najradije bi se geografski izmestio tamo gde je, recimo, Belorusija. A kad ti se država pretvori u ublaženu verziju Rusije i Belorusije, onda kukaš što se to dogodilo. I još si iznenađen! Čudiš se što nema pravde, što pred zakonom nisu svi jednaki, što tužioci ne gone političke moćnike, a već decenijama se osvedočavaš kako sudije, tužitelji i ostali pravnici uglavnom ne veruju u to, kako ono beše, pravo, zakone, Ustav i slične antisrpske tričarije uvezene sa dekadentnog Zapada.

Očekuješ od crkve da pomogne u borbi protiv režima, iako znaš da je crkveni vrh po pravilu uz vlast, i da je tako od pokrštavanja tvojih dalekih predaka, savez trona i oltara je vekovna praksa. Očekuješ od verske institucije koja ne priznaje demokratiju, koja je autokratski uređena – da ti pomogne u demokratskom uređenju države. I tako redom, bez kraja i konca, kauzalitet se ispostavlja kao naš zakleti neprijatelj. Nikako da shvatimo kako se to, dođavola, dešava da isti uzrok uvek proizvede istu posledicu.

To mora da je neka svetska zavera protiv nebeskog naroda, nema drugog racionalnog objašnjenja. Ujedinili se uzrok i posledica, pa napravili komplot protiv Srba, to je najveća urota u istoriji, i to vaseljenskih razmera. Sam poredak stvorenog sveta je protiv nas, što samo pokazuje koliko smo važni, bitni i nadmoćni nad svim drugim ljudskim bićima. Samo još da utvrdimo da li je tu antisrpsku vezu uzroka i posledice stvorio Bog (inače po nacionalnosti Srbin, tako se izjasnio na poslednjem popisu stanovništva), ili se radi o reperkusiji grehopada prvih ljudi, koji je sa sobom povukao i celu tvorevinu.

(Antena M)