Vladajuća banda sprema se za dan ’D’. Vučićev svilen gajtan za pravosuđe – a sultan sa Andrićevog venca upućuje ih gde god oseća da mu stvari škripe, da mu izmiču kontroli – pripremio je (formalno) groteskni Uglješa Mrdić, jedan od mnoštva antologijskih besprizornika kojima se okružio.

Čistke u privatizovanim službama prinude – policiji, žandarmeriji, vojsci i obaveštajnim službama – u kojima su avanzovali njegovi bespogovorni lojalisti – kao i ’Mrdićevi zakoni’ kojima se pravosuđe podvodi pod sultanovu apsolutnu kontrolu s namerom da ključna mesta zaposednu njegove sluge, znače da se vođa bande na vlasti sprema za dan ’D’ – za izbore. Součen sa erozijom poverenja građana i mogućim gubitkom vlasti – posledica studentsko-građanske pobune koja razobličava pljačkaško-nasilnički karakter vladajuće bande – sultan steže svilene gajtane oko vrata onih u koje gubi poverenje, te tako ’priteže društvo’ (kako nasilje nad pravosuđem naziva opskurni lik na čelu Ustavnog suda Srbije – vajni profesor ustavnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu – gde ga je vođa bande instalirao). Drugim rečima, Vučićev režim klizi u ogoljenu diktaturu po receptu Lukašenka u Belorusiji.

Da ne bi izgubila vlast, moć – i za kriminalnu kastu najvažnije, da ne izgubi pljačkašku poziciju – sultanova banda gazi sve moralne principe i zakone. Zakone koje ne može baš otvoreno da krši, banda po nalogu vođe preko poslušne skupštinske većine očas inovira, zbrza i izglasa. Za nešto što je nesporno belo, ako joj se naloži skupštinska glasačka mašinerija će izglasat da je crno, za surovo da je humano, za bolesno da je zdravo. Nesuvisle zakonske budalaštine – opake diktatorske alatke – pripremaju likovi poput bizarnog Mrdića i sličnih njemu. Vučiću (i bilo kojem diktatoru) potrošnih likova poput Mrdića ne manjka za bilo koji nivo vlasti, od čela države do lokalnih zajednica, od dekanata i rektorata na univerzitetima (slučaj univerziteta u Novom Sadu je pored univerziteta u Novom Pazaru najdrastičniji i najsramniji), do škola i obdaništa. Besprizornicima u službi sultana moral i profesionalno dostojanstvo ne znače ništa. Ništa čudno, vajnim ’naprednjacima’ – preimenovanim Šešeljevim radikalima – moral i civilizacijske vrednosti nikada ništa nisu značili, niti znače. Nepopravljivo su određeni prostaklukom, nacionalizmom, šovinizmom, antievropejstvom, širenjem mržnje i ratnim huškanjem. Dakako – na prvom mestu kriminalom i pljačkom. Notorni šešeljevci promenili su ime ali ćud nisu, niti mogu. Tragedija Srbije (i objektivna odgovornost naroda) je što je bandu sa takvim ’vrednostima ’– uz zločinačku politiku Miloševića i njegove Socijalističke partije Srbije sa istim ’vrednostima’ ali frazeološkom socijalističkom demagogijom – tokom strašnih devedesetih masovno podržavala, iako je taj zločinački komplot razarao i sramotio Srbiju i uništavao Jugoslaviju. Taj civilizacijski sunovrat došao je Srbiji na naplatu. Postmiloševićevske vlasti niti su imale snage, niti želje, niti – što je najgore – vizije da je radikalan otklon od zločinačke ideologije i njezinih nosilaca iz devedesetih ključni uslov za izvlačenje Srbije iz agonije, pa sad izlaza iz agonije kao da nema.

Elem policija, žandarmerija, vojska, službe bezbednosti, tužilaštvo, sudstvo i mediji su tokom studentsko-građanskih pobuna od sultana sa Andrćevog venca – kojeg je u vrhuncu pobune hvatala panika – testirani u lojalnosti prema njemu. Policija, žandarmerija i službe bezbednosti su u hodu ’pritezani’ na način da su ključna komandna mestima kadrovski temeljno pročišćena. Oni koji su u nasilju prema pobunjenim studentima i građanima pokazali iole skrupula, suzdržanosti i poštovanja zakonskih nadležnosti, maknuti su na margine službi ili naprasno penzionisani. Na njihova mesta – bez obzira na stručne kvalifikacije, radno iskustvo i smutne biografije – postavljeni su lojalisti lišeni bilo kakvih skrupula.

Što se tiče lojalnosti sultanu u tužilaštvima i sudstvu, neposlušnima (stvarnim ili koji su sultanu sumnjivi) preko poslušnika ala Mrdić šalju se svileni gajtani da ih se – metaforički rečeno – uguši, da ih se makne sa mesta na kojima se donose odluke. Sultan ne podnosi da mu igde išta škripi, da mu se ne metaniše. Tokom studentsko-građanske pobune u tužilaštvu i sudstvu počelo je da škripi, da se ne ispunjavaju do kraja sve sultanove želje, pa je sultan odnekud izvukao onog Mrdića da uz pomoć anonimnih saradnika i glasačke mašinerije u Narodnoj skuštini ’pritegne pravosuđe čiji su se delovi oteli državi’, kako reče veselnik instaliran na mesto predsednika Ustavnog suda Srbije Vladan Petrov. Po tom veselniku, država je sultan.

Teatralni štrajkač glađu na stepeništu Narodne skupštine Mrdić očas je oposlio to što mu je naloženo, i eto nam ’utegnutog’ pravosuđa da se sultan ne sekira. To što time urušena Srbija gura prst u oko EU, vladajuću bandu ne brine. Sultana i slugu Mrdića još manje. Hoće li pak odavno urušeno pravosuđe – u kojima su do sada čast i profesionalno dostojanstvo ispoljavali samo hrabri pojedinci a ne sistem – manje-više mirno prihvatiti ’Mrdićeve bukagije’, ostaje nam da vidimo. No, nije stvar otpora ludilu samo do pravosuđa, tižilaca i sudija pre svih. Stvar je do svih građana kojima je stalo do slobode i dostojanstvenog života. Ako ’Mrdićeve bukagije’ zažive, nosiće ih građani.

Drugi ključni sistemi zarobljenog društva – prosveta, zdravstvo, javne službe, javna preduzeća, mediji (uz male izuzetke) već su – neko više, neko manje – temeljno ’pritegnuti’. Za one za koje sultan misli da nisu dovoljno, svilenih gajtana za gušenje i ’pritizanje’ ne manjka. Kao ni mrdića.

Banda veliku ulogu ’utegnutog’ društva planira za izbore – za izbornu kampanju (koja za nju uveliko traje), za marifetluke (lopovluk) izbornog dana, za postizborne dane i naročito – ako se desi da banda izgubi izbore – za na sve načine osporavanje izbornog poraza. Tu će se aktivirati čitava sultanu lojalna policijska, žandarmerijska, obaveštajna, medijska i naročito pravosudna infrastruktura. Teško je verovati da će banda, šešeljevci, na civilizovan način priznati poraz. Ako izgube izbore, a zna se da će za opozicione liste izborni uslovi biti neregularni, banda računa na svoje lojalne kadrove na vreme instalirane u tužilaštvu, sudstvu, medijima i naročito službama prinude.

’Utegnuto’ društvo naročito se priprema za još jedan za bandu izuzetno važan zadatak. Ako padne sa vlasti da njezina sačuvana infrastruktura štiti kriminalce i kršitelje zakona sada na vlasti, od mogućeg tužilačkog i sudskog procesuiranja, izvođenja u sudnice i slanja u robijašnice i – naročito – od ispitivanja porekla stečene imovine i njezino oduzimanje ako je kriminalom stečena. Od lustracije pretpostavljaju da neće biti ništa. Široko i duboko instaliranu bandinu armaturu, nekoj novoj vlasti odista će biti teško razbijati (iskustvo prve postmiloševićevske vlasti), pa će krivce za agoniju Srbije biti teško izvoditi pred lice pravde.

Za sada nam ostaje da vidimo hoće li svilen gajtan – kojeg je po nalogu sultana sa Andrićevog venca za pravosuđe pripremio bizarni Mrdić – zaista udaviti za sada ono malo moralnih tužilaca i sudija. Na kocki je sudbina Srbije, odnosno njezinih ionako odavno ojađenih građana.

P. S.

Pravosuđu je svilen gajtan već omotan oko vrata. Priprema svilenog gajtana za medije Junajted Grupe (TV N1, Nova, dnevni listovi Danas i Nova i nedeljnik Radar) – do kojeg je sultanu skoro najviše stalo, bagra iz tih je l’ da antidržavnih i antisrpskih medija baca svetlo na njegovo sultanovanje – ide nešto teže. Stranci koji su vlasnici Junajted Grupe su kočnica koja za sada sprečava nekog mrdića da očas obavi posao i isporuči svilen gajtan ‘antisrpskoj bagri’. Sa strancima, vlasnicima Junajted Grupe to bez ‘opipljivog biznisa’ koji se meri silnim milionima evra, dolara ili funti, ne ide. Ali sultan, koji arči pare poreskih obveznika Srbije kao Alajbegovu slamu, zna za jadac. Zna da i kod bogatih zapadnih biznismena para buši gde burgija neće? Vođena logikom ‘biznisa’ banda je, čini se, našla načina da omekša vlasnika(e) Junajted Grupe, koji će za dobro obavljen ‘biznis’ izaći u susret ‘prijateljima iz Srbije’.

Ako su ‘prijatelji iz Srbije’ samo za prenos fudbala engleske Premijer lige platili (preko Telekoma) Englezima 600 miliona evra – kako bi smanjili gledanost TV N1 na kojoj je Sport klub isti engleski fudbal prenosio za mnogo manje novca (ali ne poreskih obveznika) – pitanje je koliko će Srbiju (poreske obveznike) koštati svilen gajten za gašenje ili potpunu sterilizaciju ne samo TV N1, nego svih navedenih medija Junajted Grupe. Ali kad je beg, odnosno srpski sultan, bio cicija kad arči pare građana Srbije, koji su među nasiromašnijima u Evropi.

Na sreću razumnih građana a ozlojeđenost sultana, novinarsko društvo u navedenim medijima se ne da. Ubacili su nogu u vrata pa se ‘uspešni biznis’ za sada ne može zatvoriti. Šta će biti dalje, videćemo. U jedno treba biti siguran – bez svilenog gajtana za navedene medije sultan se neće smiriti. Hoće li građani Srbije, oni osvešćeni, normalni, mirno gledati da se na radost sultana gase poslednja svetla u medijskom mraku Srbije?

(Autonomija)