Pre nekoliko dana policija u Vašingtonu uhapsila je 34 osobe koje su protestvovale protiv zakona kojim se umanjuje i ukida teško stečeno pravo na osnovnu zdravstvenu zaštitu ljudi iz marginalozovanih društvenih grupa i uz njega druga socijalna prava, uključujući finansiranje podrške za samostalni život.

Za uvođenje prava na pristupačnost državnih institucija i usluga koje finansiranih na federalnom nivou, kao i za prepoznavanje prava na samostalni život ljudi u SAD borili su se od druge polovine četrdesetih do polovine sedamdesetih godina XX veka. Prethodnih pola veka borili su za to da se osnovno garantuje svima i da se teško stečena socijalna prava ne smanjuju.

Od sredine prošle godine deo odredbi, usvojenih početkom sedamdesetih, koji garantuju fizički i svaki drugi pristup zdravstvenim uslugama, 17 tamošnjih država, što je uzrokovano homofobijom, tražile su da se proglase neustavnim. Odmah nakon što je Tramp postao predsednik ad hoc odredbama i posebnim zakonima počelo je proterivanje ljudi iz države, redefinisan je pojam roda, ukinut niz prava u sferi socijalne i zdravstvene zaštite, ukinuta su državna tela za obrazovanje, zabranjeno je studiranje studentima/kinjama iz drugih zemalja.

Videla sam pre par dana objavu o tome da je Kostarika počela da prima transrodne izbeglice i komentar jedne žene, pretpostavljam takođe iz SAD-a, s pitanjem da li je siuacija zaista takva da se ljudi opredeljuju za izbeglištvo. Odgovor je bio da jeste.

Juče sam čula isečak govora muftije Sulejmana Bugarija da zlo i dobro nemaju nacionalnost i jezik. Što je zlo, zlo je svuda. Isto je i s dobrim.

Noćašnje nasilje policije u Beogradu bilo bi izvršeno šta god da je bio sadržaj protesta jer je unapred planirano da bi se održala konfuzija i ne-mir u kojima je Srbija, izuzmemo li delom prvih sedam godina ovog veka, od 1988. godine, 30-37 godina od mojih 47. To se na milione njenih bivših stanovnika/ca različitih nacionalnosti odrazilo tako što ne žele više da imaju nikakvu vezu s njom i što je desetina preostalog stanovništva otišla u druge države, a od nas koji smo ostali svaka svesna osoba zna da je smrt jedino što nam je stvarno garantovano, uzrokovana najčešće hroničnim bolestima koje donose međusobni odnosi i odnos države prema poreskim obveznicima/ama i njihovoj deci.

Da su u mogućnosti da se geografaki udalje, to bi uradile i susedne države, u kojima su ljudi ginuli u ratu zahvaljujući, najvećim delom, nesređenom odnosu Srbije prema samoj sebi i dobu u kome je.

Sinoćnji govori na protestu, osim govora rektora Univerziteta u BG, i delova možda još dvoje nakon njega bili su o apstraktnom, o simbolima, o državi majci. Ako nam je nešto, sem osoba koje su nas rodile i/li učestvale u našem odgoju, majka, to je planeta na kojoj živimo. Država je ljudska, društvena tvorevina i u svakoj, pokazuje se sada uporedno svuda, da li će biti dobro ili loše, zavisi od ljudi koji u njoj žive.

Trebalo mi je nekoliko sati da shvatim da govori na protestima u poslednjih osam meseci odražavaju ovdašnji odnos prema apstraktnom i prenetom iz života roditelja i predaka. Prilagođavajući se uskraćujućim prilikama, većina nas je zagubula odnos prema tekućem životu, a ne mali deo nas u minimalno tri trenutno prisutne generacije nije imao prilike da živi svojim životom.

Promeniće se i ovde i svuda kad bude osetno da garantovano mučenje i smrt imaju alternativu, a imaju. Koraci su zapisani u ratifikovanim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima i komentarima komiteta nadležnih za njihovu primenu. Ako smo mogli da naučimo šta se (ne) sme u vezi sa strujom, uključijući njenu krađu, možemo i u vezi s tim šta su ljudska prava i zašto se dosledno posvetiti njihovoj primeni. To je najsigurniji put da se prestanu prevremeno puniti bolnice i groblja, jer su skoro sva ljudska iskustva i reakcije univerzalni.

Juče je zabrana prajda u Budimpešti okupila 200.000 ljudi. Bilo im je lepo. Tako bude kad ne pravimo kompromis sa suštinom.

Koliko god da nam u glavi odzvanjaju različiti glasovi, kada najjasniji bude onaj da sve što je u suprotnosti sa životom nije u redu, a sve što nije u redu već je obuhvaćeno dokumentima o ljudskim pravima, shvatićemo koliki je posao već urađen i da je na nama u ovom dobu samo da se povežemo s tim, ne moramo čak ni međusobno ako nam se, kao sada ovde – proterivanjem ljudi i na druge načine – to zabranjuje. Da se upoznamo na šta se u sferi ljudskih prava država koju finansiramo obavezala, ne može nam niko zabraniti, kao i na šta još treba, a nije.

Doslednost, bilo u gradnji ili u urušavanju, trajno menja okolnosti i ljude.

(Autonomija)