Pokajte se, kraj sveta je blizu, predznaci apokalipse se množe i svaki sledeći je ubedljiviji od prethodnog! Ili možda ipak nije u pitanju baš kraj sveta, nego samo jednog grotesknog režima? Čiji je vrhovni žrec obukao onaj sako na kockice – jedino logično objašnjenje je da ga je ukrao Đorđu Čvarkovu – pa ga ne skida, kao da nam šalje sublimnu poruku: „Pa, nije valjda da ste me ikada shvatili ozbiljno?“ U redu, razumeli smo poentu, možeš da ga skineš.

Ipak, bez sve šale, na Apokalipsu zamiriše kad počnu da se događaju stvari koje se inače nikada, nigde i nikome ne događaju.

Na primer, kad vlast naprasno pokloni školarcima dodatni raspust a oni ga s prezrenjem odbace i kažu da nameravaju da nastave da pohađaju školu. A isto to kažu i njihovi nastavnici, dodajući da vlast svojom zaumnom vanzakonskom odlukom od njih, nastavnika, čini prekršioce zakona. A oni su časni i pošteni ljudi, nisu ministri i poslanici u službi kod onog u Čvarkovljevom sakou. I svakog dana ih gledaju i procenjuju stotine pari bistrih dečijih očiju. Pa im nije baš dolično da se brukaju.

Ukratko, raspad smisla dogurao je dotle da su i deca, koja su do juče verovala u Deda Mraza, prozrela tupoumne trikove kojima Nebranko Kockica i ekipa pokušavaju da razvodne i onemoguće ovo što sve više liči na permanentni ustanak poniženih i uvređenih, svih koji su siti toga da ih budale prave ludima i da ih ludaci prave budalama.

Zašto baš sada, zašto baš ovim, a ne nekim drugim tragičnim povodom, a takvih nam bar nije nedostajalo? To i jeste i nije lako shvatiti, ali naposletku i nije najbitnije. Svi krčazi idu na vodu dok se ne razbiju, a kad bi unapred znali koja je to voda, ostali bi na suvom. Ali je to nemoguće, i mnogo bolji od njih imaju rok trajanja.

Iako dokazani umetnici preživljavanja onoga što čestit čovek ne bi mogao, a možda ni hteo po svaku cenu da preživi, Nebranko i njegovi ovaj put kao da nemaju ne samo dobar nego makar neidiotski odgovor na bilo koji izazov, tako da se ukopavaju sve dublje u živi pesak, a nigde ruke koja bi ih izbavila i izvadila odande. Pretnje i uvrede ne pomažu, batine još manje, isprazna laskanja i pokušaji jeftinog podmita ne deluju, tehnike hipnoze imaju sve slabiji uticaj na sve manje ljudi.

I šta onda oni da rade? Briga već ustupa mesto panici, a panika budi ono najgore u njima, toliko gadno da su čak i sami pomalo iznenađeni da su to iskopali iz dubina svoje plitkosti.

Šta je, recimo, izrudario Đukanović Vladimir zvan Đuka i još nekako, diplomirani pravnik, najugledniji među neuglednim advokatima, i uopšte jedna od intelektualnih perjanica uspaničene klike. Pazite sad dobro: „Dete je vlasništvo države do svog punoletstva“. Od reči do reči. Ne, nije metafora – mada, kakva bi pa to metafora uopšte bila? – niti tu ima prostora za metaforu. Ideja da je bilo koje ljudsko biće nečije vlasništvo poslednji put je smatrana legitimnom u vreme robovlasništva, a i tada teško da je to odobravao bilo ko osim samih robovlasnika. I to važi za čoveka u svakom uzrastu, čak i bebećem, kamoli recimo za tinejdžera. Dete nije i ne može biti svojina čak ni svojih roditelja, a kamoli države, kompanije, ustanove. Kako je moguće da postoji pravnički mozak koji može to da osmisli? Kako može da postoji bilo kakav mozak koji će poroditi takvu ideju, i ne rasprsnuti se odmah potom?

Doduše, ako se i nisu još rasprsli, opasno su naprsli. Klinci ih čekaju na krivini i spokojno broje dane do Velikog praska. A šta se događa u Velikom prasku? Iz Ničega nastaje Nešto, i širi se u svim pravcima nezamislivom brzinom. Srbija je, izgleda, sve spremnija za taj nulti čas u kojem će poništiti ništavilo.

(Danas/foto: Autonomija)