Studenti iz neformalne grupe STAV (Studenti protiv autoritarne vlasti) već mesecima se bore protiv nelegalnih izbora za Studentski parlament u Novom Sadu. Ta studentska organizacija je već dugo pod kontrolom naprednjaka i njihovog podmlatka, a sad su još izmenili i pravilnik, kako bi zacementairali postojeće stanje i suzbili čak i najmanju mogućnost da u Studentski parlament uđu nepoćudni elementi.

Na izborima za Studentski parlament mogu da se kandiduju samo registrovane studentske organizacije. Da bi se studentska grupa registrovala, neophodno je da sakupi 500 potpisa i da ih overi u roku od pet dana, i to kod naprednih overivača koji rade dva sata dnevno, a u slobodno vreme smišljaju ovakva pravila. Studenti mogu da zaokruže samo jednu listu, i to sa kandidatima Studentskog saveza koji je lojalan Srpskoj naprednoj stranci. Akademsku filijalu naprednjaka predvodi Ivana Macak koja je na lokalnim izborima bila nosilac liste fiktivne Ruske stranke, naprednjačke izmišljotine za rasipanje glasova i postizborne manipulacije.

Batinaši protiv studenata

Studenti iz STAV-a već dugo traže promenu pravilnika, ali to je uzaludan posao, jer naprednjačka klika nema nameru da popusti. Pošto su već izbori neregularni i neravnopravni, te praktično onemogućavaju studente da budu izabrani u ovo univerzitetsko telo, STAV-ovci su počeli da blokiraju izborni proces, što im je pošlo za rukom već šest puta ove godine.

Na poslednjem pokušaju blokade naprednjaci su pokazali na šta su sve spremni, samo da bi zadržali vlast u studentskoj organizaciji koja čak i nema neka prevelika ovlašćenja. Izbori za studentske predstavnike Filozofskog fakulteta trebalo je da se održe u Rektoratu, iako je to suprotno pravilima – izbori bi morali da budu održani u zgradi samog fakulteta. Studenti iz STAV-a su blokirali ulaz u Rektorat, ali onda se pojavila oveća grupa od tridesetak maskiranih batinaša u crnom. Naprednjačka falanga je prvo bacila eksplozivnu napravu na okupljene studente, a potom su prešli i na primenu fizičke sile, nakon čega je dvoje studenata – Mila Pajić i Srđan Đurić – završilo u Urgentnom centru. Na svu sreću, prošli su samo sa lakšim povredama.

Sukobu je svedočila i policijska patrola, ali ništa nisu preduzeli, iako su batinaši tokom svoje akcije povredili i jednog pripadnika policije. Dobro, to je razumljivo, u zemlji Srbiji posao policije odavno nije zaštita zakona i borba protiv nasilnika, već isključivo odbrana vladajuće kaste, čak i kad ih pretorijanska garda te iste kaste mlati. To je postalo očigledno i kad su policajci legitimisali studente ispred Rektorata, ali ne i sumnjiva lica pod maskama. Doduše, što bi im tražili lične karte kad dobro znaju ko su i kome služe. I policajci i huligani imaju istog gazdu – Aleksandra Vučića, nesuđenog vođu huligana.

Državni funkcioner, vođa huligana

Batinašku grupu predvodio je robusni Ognjen Dopuđ, čovek koji deluje kao tipičan telohranitelj, što je i logično, pošto se godinama bavio poslovima obezbeđenja. Međutim, za njega je to davna prošlost. Danas je Dopuđ na mnogo odgovornijim dužnostima. Verovali ili ne, čovek je glavni izvršni direktor Fonda Evropski poslovi AP Vojvodine. I nije mu to jedina funkcija. Pošto je očigledno reč o renesansnoj ličnosti koja poseduje mnoštvo talenata, Dopuđ je i nezavisni savetnik u Pokrajinskom sekretarijatu za regionalni razvoj, te član Nadzornog odbora Naučno-tehnološkog parka Novi Sad d. o. o.

Nije baš najjasnije u kojoj je funkciji Dopuđ predvodio SNS-batinaše. Možda je premlaćivanje studenata koji se bore za demokratiju deo radnih zadataka direktora Fonda Evropski poslovi, s obzirom da je ovaj Fond “obrazovan radi praćenja, proučavanja i implementacije evropskih integracionih procesa i izgradnje i jačanja institucionalnih kapaciteta AP Vojvodine, u cilju bržeg uključivanja Republike Srbije u glavne evropske političke i ekonomske tokove”? Poznato je da je bacanje eksplozivnih naprava na studente evropska praksa koja nas približava članstvu u Evropskoj uniji. Nije isključeno ni da je Dopuđ nastupao kao savetnik ili član odbora, trebalo bi proveriti šta mu piše u ugovoru o radu.

Nekome će delovati neobično što jedan višestruki državni funkcioner predvodi nasilničku bandu, ali takav utisak mogu da imaju samo ljudi koji ne poznaju život u naprednjačkoj Srbiji. Naprednjaci redovno biraju takve kadrove na najodgovornije funkcije, jer njihov posao i nije da pošteno vode institucije. Ako generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić može da predvodi batinaše u crnom, zašto to ne bi mogao i direktor nekakvih Evropskih poslova? Toliko o srpskom putu u Evropu, evropskim integracijama i sličnim tricama i kučinama na koje Vučićeva partija ne daje ni pet para.

Naprednjačka mašinerija

Studentski parlament nije ni pokrajina, glavni grad, ni opština, ni državna ustanova koja odlučuje o važnim stvarima. To je akademsko telo koje se bavi isključivo studentskim pitanjima, te ničim ne ugrožava apsolutnu vlast naprednjaka. Uprkos relativno marginalnoj poziciji ove studentske ustanove, naprednjaci su pokazali da su spremni da stave u pogon čitavu mašineriju, da angažuju aktiviste, članove, funkcionere – da tuku studente kako bi sprečili regularne izbore za neki tamo Studentski parlament.

Na prvi pogled, nema pragmatičnog i racionalnog razloga da naprednjaci podignu ovoliku silu i ordiju samo da bi sprečili poštene izbore za jedno studentsko telo. Eventualno bi se moglo govoriti o potencijalnoj opasnosti od buduće studentske pobune, ali takav scenario je nerealan, jer većina studenata uopšte nije zainteresovana za politički život.

Poenta naprednjačke mobilizacije zarad kontrole Studentskog parlamenta je u totalnoj vlasti nad celim društvom. Vučić i njegova horda skakavaca naprosto ne dozvoljavaju da se pojavi čak ni najmanja pukotina i monolitnoj strukturi moći. Zarobili su celu zemlju i društvo, sve su stisli u svoj čelični zagrljaj, u nastojanju da dostignu žuđeni ideal totalitarne države.

Čuvari apsolutne moći

Ne daju ni mesnu zajednicu, ni studentsko telo, ni najmanju jedinicu, na sve su spremni da zadrže apsolutnu vlast nad svakim delićem društva. Kad im slučajno izmakne neki fragment društva i otrgne se kontroli, kao što je pre nekoliko godina bio slučaj sa par mesnih zajednica u Novom Sadu, gde su pobedili nezavisni kandidati – naprednjaci mobilišu svoje falange, pa kažnjavaju nepokorne građane tako što im ceo kraj prefarbaju srpskim zastavama i ukrase zlikovačkim grafitima.

Kako onda očekivati da se ovde ikad održe slobodni i pošteni parlamentarni ili predsednički izbori? Ako ozbiljno shvatimo novosadske događaje, postaje očigledno da su sve one opozicione priče o boljim uslovima koje će naprednjaci dati, o tome kako će popustiti, kako će pod pritiskom pristati na fer izbore – puste tlapnje. Vučić i njegovi nacional-skakavci će učiniti sve što je u njihovoj moći da ostanu na vlasti. Uzeli su svu moć u svoje ruke i nemaju nameru da se odreknu ni najmanjeg delića.

Za autoritarno stanje u našem društvu nisu odgovorni samo naprednjaci, oni preduzimaju sve što mogu, ali ne bi im išlo ovako dobro kad bi postojao snažniji otpor društva. Tome u prilog govori i ovaj novosadski slučaj. Malobrojni studenti iz STAV-a su se pobunili i bore se za minimum demokratije na fakultetu. Zbog svog angažmana bivaju izloženi fizičkom nasilju, batinama, napadima, eksplozivnim napravama, medijskom linču u naprednjačkim trovačnicama, difamacijama najviših državnih funkcionera na čelu sa premijerom Milošem Vučevićem.

Ogromna većina studenata ne staje uz njih, ne bori se za svoja prava, niti se trudi da zaštiti kolege i koleginice izložene nasilju. Još gore je što ni univerzitetski profesori ne dižu glas protiv nasilja nad studentima i ukidanja autonomije univerziteta, već kukavički tihuju. Čast izuzecima i među studentima i među predavačima, većina je ostala nema na naprednjačko treniranje strogoće. A ni političke stranke i građani nisu se baš pretrgli da uzmu studente u zaštitu ili da stvore širi front koji bi se suprotstavio naprednjačkoj osionosti i samovolji.

Bolja, zaboravljena prošlost

Pored takvih građana, Vučić zaista može da vlada sto godina. Najporaznije je što je stanje na fakultetima prilično mrtvosano, tamo gde bi plamen pobune morao da bukti najvećim plamenovima. Stanje postaje još poraznije ako se prisetimo kako je bilo nekada, u davna, zaboravljena vremena. Dovoljno je pročitati memoare Avda Hume, pa videti koliko smo nazadovali.

Humo opisuje atmosferu među beogradskim studentima 30-ih godina prošlog veka. Ogromna većina akademaca bila je na strani komunista i antifašista, dok su nacionalisti i pristalice vlasti bili u teškoj manjini. Kada opisuje studentske skupove, Humo navodi da je levičara bilo par hiljada, dok su nacionalisti uspevali da skupe tek šačicu od tridesetak studenata, a od te grupice većina je ionako radila za policiju. „Nacionalističku grupaciju nosili su režimski, policijski i karijeristički elementi čija je glavna preokupacija bila lagodan život dok su studenti, i unosna zaposlenja kad završe studije (iako su po pravilu bili slabi đaci)“, piše Humo.

Levičari su preuzeli kontrolu nad svim fakultetima, osim Pravnog. I tada je bilo blokada i ometanja studentskih izbora, samo što su na takve korake bili prinuđeni ljotićevci, desničari i saradnici policije, jer bi na regularnim izborima svakako izgubili. I tada su batinaši napadali studente, a i žandarmi su ih mlatili, ali je svo to nasilje bilo uzaludno, jer su antifašistički akademci i skojevci bili apsolutna većina.

Danas je, kao što vidimo, situacija takoreći obrnuta, oni koji se bune protiv nasilničke vlasti su manjina, većina nije zainteresovana za borbu protiv tirana i uzurpatora. Ako se neko pita zašto nam se sve ovo događa, odgovor je jednostavan. Zato što smo se odrekli one bolje, slobodarske prošlosti o kojoj piše Avdo Humo, oblatili je i prepustili zaboravu.

Tomislav Marković (Al Jazeera/foto: Autonomija)