Ne vredi.

Prosto ne vredi. Džaba sve. U tri od tri najpopularnija sporta na svetu naši su nesrećni mali narodi ozbiljne svetske supersile – Srbi su trostruki prvaci Evrope u košarci, dva puta svetski šampioni i još dva puta viceprvaci sveta, Hrvati svetski fudbalski vicešampioni i još dva puta treći na svetu, a Novak Đoković, od oca Srbina i majke Hrvatice, osvajač dvadeset četiri Grend Slema i najbolji tenisač u istoriji čovečanstva – pa opet ne vredi. Sve utaman. Kad su Srbi i Hrvati u nečemu najbolji na svetu, to njima znači samo to da svi ostali ne vrede ništa. A kad su u nečemu drugi najbolji na svetu, njima to znači samo jedno: da su – sem što su, razume se, najbolji – ujedno i žrtve čudovišne svetske zavere i istorijski neupamćene nepravde.

Ostali, manje manji i nesrećni narodi, najboljost na svetu razumeju na banalno linearan način: svetsko prvenstvo u nečemu njima je tek takmičenje zemalja u nečemu, da se vidi ko je u tome nečemu najbolji na svetu. U takvom, Srbima i Hrvatima potpuno nepoznatom i stranom viđenju stvari, svetski šampion jednako je prvak u Srbiji i Hrvatskoj, kao što je prvak i u Tadžikistanu, Obali Slonovače ili Papui Novoj Gvineji. Svetski prvak je prvak gde god stao nogom, svuda i kojekude. To je sam smisao prvačenja sveta.

Ne, međutim, i u Srbiji i Hrvatskoj. U Srbiji i Hrvatskoj biti svetski šampion neka je njihova, blesava i posve interna stvar. Upravo dijametralno suprotno od Amerikanaca, koji svoj nacionalni šampionat u košarci, bejzbolu ili hokeju arogantno nazivaju „svetskim prvenstvom“, pa prvaka Amerike časte „prvakom sveta“ – zbog čega im se onda ceo taj „svet“ smeje – Srbima i Hrvatima zvanično je svetsko prvenstvo u košarci ili fudbalu zapravo tek šampionat Srbije ili Hrvatske: mandat svetskih šampiona ili vicešampiona njima završava na Bajakovu ili u Batrovcima, zavisno da li je reč o fudbalu ili košarci.

Pre pet godina svet je tako bio šokiran nastupom hrvatske fudbalske reprezentacije na Mundijalu u Rusiji, gde je fantastična generacija Luke Modrića, Ivana Perišića, Ivana Rakitića i Marija Mandžukića herojskim bitkama u eliminacijskim utakmicama dogurala do samog finala protiv moćne Mbapeove Francuske: nakon što je upravo u Francuskoj 1998., kao prvi debitant još od Euzebijevog Portugala 1966., osvojila senzacionalnu broncu, Hrvatska se sada našla i u samom finalu svetskog prvenstva, kao najmanja država na svetu još od praistorijskog Urugvaja iz tridesetih godina prošlog veka. „Kockasti“ su bili hit prvenstva, ceo planet navijao je za šašave i simpatične, ali fanatično borbene Hrvate, koji su pola časa do kraja finalne utakmice još uvek bili samo jedan gol do produžetka i najvećeg čuda u istoriji fudbala.

Hrvatska se naposletku vratila kući kao srebrna, druga dakle najbolja na svetu u najpopularnijem svetskom sportu, i milion ljudi izašlo je na ulice Zagreba da pozdravi vicešampione. I kako su svoj istorijski uspeh proslavili hrvatski reprezentativci, na čelu s kapitenom Modrićem, najboljim igračem Mundijala i te godine najboljim igračem sveta, prvim uopšte nakon 2007. koji nije bio Mesi ili Ronaldo?

Pozvali su na binu ustaškog šlager pevača Marka Perkovića Tompsona, pa kreveljeći se zajedno sa njim otpevali nacističku tužbalicu „loša bila četres’ peta, rasula nas preko svijeta“, sa sve arijevskim refrenom „plave krvi, bijelog lica, rađaju se nova dica“! Pa bog te jebo, ja se izvinjavam: vicešampion si sveta, fudbalske ikone dive se i klanjaju tvojoj fanatičnoj borbenosti i blistavom talentu, deca u Africi kupuju tvoje dresove i tuku se po zemljanim terenima ko će da bude Luka Modrik, a ti urlajući u mikrofon žališ što je Hitler izgubio Drugi svetski rat! Pa nije tebe, majmune, „četres’ peta rasula preko svijeta“, nego dve hiljade osamnaesta, nisi postao rasuta svetska zvezda kao Firerova podguzna muva, nego kao fudbaler, aman zaman!

Ali ne vredi, sve utaman. Hrvatski fudbaleri polomili su se u Rusiji porazbijavši Mesijevu Argentinu i odigravši s produžecima i penalima celu jednu utakmicu više od Francuza, krv su ispišali po travi i otišli do kraja, a sve samo da bi bili zvezde provincijske svadbe negde u ličkoj vukojebini, sa pedeset janjaca na ražnju i lokalnim pevačem ustaških bećaraca. Prosto ne vredi. Džaba sve.

Pre koju nedelju, samo poslednji primer, nekad moćna Srbija na prvenstvo sveta u košarci otišla je više-manje kao potpuni autsajder, ne samo kao jedina bez naturalizovanih američkih plejeva, nego i bez Nikole Jokića, prvaka i MVP-a američke NBA lige, u ovom trenutku najboljeg košarkaša sveta. I u fantastičnoj kampanji, baš kao i hrvatski fudbaleri pet godina ranije, otišla do samog kraja, do finala sa novom košarkaškom silom, Nemačkom, i to istoga dana kad je u svom trideset šestom finalu Novak Đoković na US Openu igrao za svoj dvadeset četvrti Grend Slem, apsolutni rekord u muškoj i ženskoj konkurenciji.

Srpski košarkaši naposletku su se vratili kući kao srebrni, drugi dakle najbolji na svetu u drugom najpopularnijem svetskom sportu, dok je Đoković rutinski rešio mladog Alkaraza, buduću prvu svetsku zvezdu, i sto hiljada ljudi izašlo je na ulice Beograda da pozdravi šampiona i vicešampione. I kako su svoj istorijski uspeh proslavili srpski košarkaški reprezentativci, predvođeni najboljim svetskim teniserom ovoga i svih ostalih vremena?

Zatražili su da im se na razglas pusti popadija Danica Crnogorčević, pa kreveljeći se zajedno sa njom otpevali srbadijsku veselicu „Veseli se srpski rode“ – „ogrijalo sunce sa Kosova polja ravna/ zasijale svetinje iz vremena davna“ – sa sve velikosrbadijskim refrenom „nek se srpski barjak vije/ od Prizrena do Rumije“! Pa bog te jebo, ja se izvinjavam: vicešampion si sveta u košarci i najveći teniser u istoriji, ikone sporta dive se i klanjaju tvojoj fanatičnoj borbenosti i blistavom talentu, deca u Aziji tuku se po parkiralištima ko će da bude Džoker Nikola, a ko Džoker Nole, a ti urlajući u mikrofon žališ što je Slobodan Milošević izgubio rat! Pa nisi ti, majmune, viceprvak Slobine krnjave i okljaštrene Savezne Republike Jugoslavije, pa da ti se „barjak vije od Prizrena do Rumije“ – al’ se razvejao, svaka mu čast! – već si ti viceprvak celoga sveta, tvoj se barjak vije od Prinstona do Rumunije, nisu tebi „zasijale svetinje iz vremena davna“, nego medalje od nedelje, aman zaman!

Ali ne vredi, sve utaman. Srpski košarkaši i Nole živi su se polomili po Filipinima i Njujorku, krv su ispišali po parketu i betonu i otišli do kraja, a sve samo da bi bili zvezde provincijske svadbe negde na ibarskoj magistrali, sa pedeset prasića na ražnju i lokalnom pevačicom velikosrbadijskih liturgija. Ne vredi. Džaba sve.

Srbi i Hrvati, shvatili smo na kraju, ne umeju da pobeđuju. Prosto ne umeju da podnesu pobedu. Ima naroda i sportista, svi znamo, koji ne umeju da podnesu poraz, ali naši mali nesrećni narodi nisu takvi. Srbima i Hrvatima poraz je prirodno stanje, oni samo poraženi imaju sportskog i istorijskog smisla, svaki njihov poraz u finalu nekog šampionata sveta njima je tek podsećanje na slavne istorijske poraze kojima su definisani: Hrvatima na „lošu četrdeset petu“ i poraz u finalu Drugog svetskog rata, a Srbima na lošu devedeset devetu i izgubljena sva četiri Grend Slema, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Plus Masters u Crnoj Gori.

Takvi su, eto, Srbi i Hrvati, rođeni vicešampioni sveta. Njihov svet je mali, prostire se od Batrovaca do Bajakova, i u njemu ne živi niko sem njih. Na prvenstvima takvog tesnog i memljivog sveta nema prvaka, nema pobednika: Srbi i Hrvati, mali bedni gubitnici i žrtve neupamćenih istorijskih nepravdi, uvek su pretposlednji, večiti drugi.

Vicešampioni sveta.

(Portal Novosti, foto: Autonomija)