Iako je sada samo građanin, bez funkcije i jasne profesionalne orijentacije, razvlašćeni bivši predsednik Srbije najzad je sa skupinom od petnaestak hiljada pristalica izveo svoj osvetnički pohod, preciznije, jednodnevnu opsadu Novog Sada. Ovim “događanjem naroda” brutalnost poslednjeg autokratskog režima u Srbiji, ušla je u fazu svog završnog razobličavanja. Više nema prostora za relativizacije i teoretičarsko-analitičarska ograđivanja u odnosu na stepen autoritarnosti, za pobunjene građane više nema uzmaka (ako ga je ikada i bilo), za aktere režimske uzurpacije izborni poraz proglašen je – neprihvatljivim. Novi Sad je bio simulacija desanta u malom – bilo je tu traktora bez registarskih tablica stacioniranih ispred Vlade Vojvodine, šatora u centru grada koji su ličili na novosadsku verziju ćacilenda, besnih navijačkih formacija, tumarajućih građana iz drugih gradova i mesta, mnoštva parkiranih autobusa, brutalno glasnog vatrometa i – Novosađana koji su to popodne demonstrativno proveli uglavnom u svojim kućama.

Bivši predesednik Srbije je dolazak u Novi Sad i održavanje velikog mitinga najavljivao najmanje osam puta u proteklih godinu i po dana – novembra 2025. najavljivao je skup za 11, 15, ili 16. novembar – pa odustao, februara 2026. izjavio je da neće doći u Novi Sad, a septembra 2026. više puta je najavljivao i odlagao skup. Septembra je, još uvek kao predsednik, obavestio javnost: “Želeo sam i planirao da se obratim Novosađanima 4. septembra, u petak. Ovim putem vas obaveštavam da ćemo da odložimo to obraćanje i taj skup, jer za mene životi ljudi su najvažniji. Ne bi čuvala policija nas od njih, policija bi čuvala njih od ogorčenih građana koji ne mogu da trpe više teror na ulicama. Ali, za mene i jedni i drugi su ljudi, braća i sestre”. Neposredno pred, najzad održani, miting bivši predsednik je, sada kao građanin, neke novosadske aktiviste pozvao “na crtu”. Budući da pre dva dana na novosadskim ulicama, u vreme kada se održavao predizborni pir vladajuće stranke, nije bilo ni aktivista ni studenata, ni pobunjenih građana, pitanje koga su zapravo čuvale jake policijske formacije, s brojnim maricama, ostaće nam u sećanju kao jedno od onih retoričkih pitanja koje spadaju u žanr autokratske manipulacije, obmane i bizarije.

Istog dana, javnost je dobila informaciju da je tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo predistražni postupak povodom intervjua bivšeg SNS člana, koji je predstavljao svojevrsnu “ispovest iz ćacilenda”. U toj ispovesti, bivši član vladajuće stranke priznao je da je od početka studentskih protesta bio zadužen za organizovanje batinaša, koji su na protestima zastrašivali građane i fizički se obračunavali s njima. Priznao je i da je za svoje usluge, kao i za isplatu dnevnica ljudima koje je angažovao, novac dobijao u kešu od direktora jednog novosadskog javnog preduzeća, kojeg je imenovao. Priznao je i da je za dve godine od njega dobio preko 400.000 evra za ove aktivnosti. Javnosti je, potom, dao informaciju da je u ćacilendu 15. marta 2025. godine video preko stotinu naoružanih ljudi, jasno je izrekao da su on i njegovi tog dana “bili opremljeni palicama, šipkama, biber sprejevima i pirotehnikom i da su imali dozvolu da upotrebe sva sredstva nad građanima ukoliko se to od njih bude zahtevalo” (Danas). Naveo je i “da je 15. marta sve rađeno uz znanje i s policijom” (Danas).

Nakon što je postao građanin, bivši predsednik i kandidat za premijera upadljivo često najavljuje “odbranu izborne volje” svojih birača i nasilje koje “blokaderi pripremaju”. Targetiranje kandidata Studentske liste, opozicije i građana koji protestuju, stalna su tema pro-režimskih medija, a oni su, bez izuzetka, prikazivani kao pretnja za opstanak države, pod uticajem stranog faktora. Zastrašuju se i neodlučni građani, sugestijama da “razmisle šta bi opozicija radila s njima kada bi došla na vlast”.

Javnosti je još uvek nepoznato i koga sve uključuje program predsednikovih pomilovanja i ovaj podatak za sada deluje kao strogo čuvana državna tajna. Profesor Čedomir Čupić ovaj čin pomilovanja vidi kao nadilaženje Ustava i zakona, kao i jasnu opomenu da živimo u okolnostima izvan zakona: “Ovo je nepojmljivo, zamislite da pomiluje Predsednik Republike i da je tajna informacija ko je pomilovan”.

Kako izbori u Srbiji postaju sve bliži, tako dani, u političkom smislu, postaju sve duži. Teško je, zapravo, i nabrojati sve događaje u toku samo jednog dana. Ipak, svim tim događanjima jedno je zajedničko – proces padanja maski s lica poslednjeg autokratskog režima u Srbiji koji ide ka svom vrhuncu. I direktno je proporcionalan rastu panike u redovima vlasti. Formalno, ovo su proporcionalni, parlamentarni izbori, ali, suštinski, radi se o referendumu. O “igri” na sve, ili – ništa. Napetost između tamnog nagona samovlašća i svetlog političkog vitalizma studentsko-građanskog pokreta ide ka svom razrešenju. A u tom hodu se sva dosadašnja “politika” režima pokazuje kao puka optička iluzija – nema više “evropskog puta Srbije” niti “najbrže rastuće ekonomije”. Demaskiranje i razobličavanje, naime, neizbežni su na kraju svake – predstave.

A taj kraj dešava se – sada.

(Antena M)