Osoba A: „Što njegovoj ljubavnici ne kažeš ništa? Hoćeš da ti kažem koga je još jebao? Ajde, bednice! Posrao se po tebi, popišao, a ti i dalje. Ti si bre budala veka! Što ne kažeš ništa njegovoj ljubavnici, bednice?“

Osoba B: „Jadnice jadna, kako si samo tako nisko pala da se stidiš svog porekla! Beži, bre, ne mogu očima da te vidim! Jel ti znaš koliko si gadna, bednice?“

Osoba C: „Bre bitango jedna, kakve to veze ima? Vrištao bih od muke kada vidim jadnicu koja kaže, ‘žene su ugrožene’. Pa jesu ugrožene. Svi smo ugroženi. Od tebe, bre, bedo jedna! Jer si došla na jasle i prodaješ maglu, bre! Ko da sve postoji od tebe. Pa jadnice i bedo jedna!“

Osoba D: „Alo, klošarko jedna, ti ćeš da mi bacaš stvari? Jadnice i bednice, duvaj ga. Babetino, vidi kako si ostarila. Klošarka, jadnica i bednica si ti! Kao transvestit izgledaš, mnogo si ružna. Nemoj da oribam patos tobom, klošarko jedna!“

Ne nužno ovim redosledom, ali: jednu od navedenih opservacija izgovorio je Benjamin, učesnik rijalitija Parovi na televiziji Hepi, kad ono Jelena nije želela da prizna kako je rođena u Leskovcu, drugom se u rijalitiju Zadruga na Pinku učesnik Miki obratio Luni Đogani kad joj se dečko Sloba smuvao sa Eleonorom, treću je izneo učesnik Zadruge Karađorđe, kad mu je onomad bivša žena Ljuba u Beloj kući razbacala stvari sa kreveta, a četvrtu Njegova Svetost patrijarh srpski Porfirije na ručku posle liturgije u hramu svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi, kad je ono poverenica za ravnopravnost spolova Brankica Janković osporila pravo Crkvi da odgovara na pitanja rodno osetljivog jezika.

Vaš je zadatak, dabome, da pogodite koje su čije reči. Može pomoć? Može. Sve opservacije o „jadnicama i bednicama“ izvučene su iz starijih sezona Parova i Zadruge, sem poslanice patrijarha srpskog Porfirija, izrečene pre neki dan, nakon što je jedan skoro četrnaestogodišnji dečak pištoljem pobio osam školskih drugarica, u stanu na beogradskoj Zvezdari pronađena ubijena jedna dvadesetdvodišnja devojka, a u kozmetičkom salonu u Novom Sadu druga, ukupno sedamnaesta i osamnaesta žrtva femicida u Srbiji od početka Godine Gospodnje dve hiljade dvadeset treće.

Zapravo ne morate da pogađate, potpuno je nevažno. Kako vidimo – a to je otprilike pouka – patrijarhov rečnik identičan je rečniku bilmeza iz Hepijevih i Pinkovih rijalitija, generatora srpske mizoginije i nasilja nad ženama. Ili je barem identičan samo kad je o ženama reč: tada se patrijaršijska trpezarija sa Porfirijem na čelu sofre ikonografski i leksikografski besprekorno tačno pretvara u trpezariju belog zamka u Šimanovcu i set za sedmu sezonu Zadruge.

Nije vam bilo dobro posle njegovih reči? Nije ni trebalo da bude. „Čujemo da je Crkva kriva i za nasilje nad ženama. Nemojte to činiti, zato što ćemo vam odgovoriti. Neće vam biti dobro ako vam budemo odgovarali“, lepo je patrijarh upozorio u besedi posle liturgije na Bežanijskoj kosi.

Mogu da priznam: reči Njegove svetosti o „ugroženoj“ jadnici i bednici izvučene su iz konteksta i u javni diskurs zlonamerno nameštene usred srpske sezone femicida. Ako je, međutim, tako – a tako je – zla namera nije bila moja: zlonamerno ili ne, kontekstualizovao ih je sam patrijarh, svesno ismevajući žensku borbu rodno osetljivi jezik u vreme kad cela nacija – dobro, barem pola nje – oplakuje osam devojčica ubijenih na Vračaru i osamnaest žena i devojaka ubijenih u Srbiji ove godine.

„Nikada se nisam bavio brojkama, nikada nisam licitirao žrtvama. Nikada se nisam bavio matematikom i brojevima i nikada se nisam bavio time ko je više kriv, ko je više kome naneo zla“, jednako se tako – da sam hteo da budem zlonameran – patrijarh Porfirije u ovom tekstu mogao izjasniti o strašnim brojkama femicida u Srbiji, sve dodajući, štajaznam, kako je javni govor o ubijenim ženama, devojkama i devojčicama „namenjen isključivo da polarizuje i deli“. Onako valjda kako i rodno osetljivi jezik po definiciji „polarizuje i deli“.

I kako je, najzad, upravo gore navedenim rečima patrijarh pre dve godine osudio rezoluciju crnogorskog parlamenta o zabrani negiranja genocida u Srebrenici.

Dobro, slažem se: pominjanje srpskog femicida patrijarh nikad – ili barem zasad – nije otvoreno osudio kao pominjanje srebreničkog genocida. Ali, kako bih vam rekao, ni aktiviste koji bi za istrebljenje celog jednog roda u srpski jezik dodali rodno osetljivi „genocid“, Porfirije nikad – ili barem zasad – nije nazvao „bedama i bitangama koji prodaju maglu“.

Ja ću da vam kažem šta je zlonamerno. Zlonamerno je, recimo, kada patrijarh u opelu za žrtve školskog masakra citira magnetić za frižider sa moštima Nikolaja Velimirovića – generički „mir među ljudima“, bla bla – pa najavi kako će „zbog bola vascelog naroda“ na čelu Spasovdanske litije biti kivot sa moštima svetog vladike Nikolaja, ekskluzivno za taj dan prenesenima iz manastira Lelić kod Valjeva.

Jasno je, naime, zašto je patrijarh Porfirije – onako kako je od svih srpskih svetaca baš Nikolaju adresirao „bol vascelog naroda“ – propustio istom svecu adresirati i bes „vascelog naroda“ prema „ugroženim ženama“: vladika Nikolaj – da sam ja, recimo, zlonameran, podsetio bih da je prosvetitelj Srba bio i oduševljeni Hitlerov obožavalac, ali to sada zaista nije važno – za „ugrožene“ je žene imao drugačiji pristup.

„Pišeš kako si trpela mnogo od svog muža. Izgonio te iz kuće i tukao, no s molitvom Svevidećem imala si snage da sve podneseš, nikad se nikome ne žaleći i ne javljajući van kuće šta u kući biva“, pohvaljuje tako Nikolaj u Misionarskim pismima jednu tu, kako bi se danas olako reklo, „žrtvu porodičnog nasilja“. „Stradanje ti je omekšalo dušu, iskorenilo gordost i još te jače privezalo k Bogu živome“, objašnjava joj vladika: „Osnovna je volja Božija da se svi ljudi spasu. I ludilo na tvoga muža mučitelja popušteno je zarad njegovog spasenja. Zato ćeš ti moliti za njega i prinositi žrtve. Položi nadu u Gospoda i budi spokojna.“

Jasno je, kako vidimo, zašto se Porfirije u obračunu sa „jadnicama i bednicama“ pridružio Benjaminu, Karađorđu i Mikiju iz svetog sinoda u Šimanovcima, umesto da citira Nikolajev nauk o nasilju kao efikasnom sredstvu za omekšavanje ženskih duša i iskorenjivanje njihove gordosti, ali i Božijem planu za spasenje muškaraca. Prosvetiteljsku mudrost i svetiteljski rečnik, kako vidimo, Porfirije radije crpi iz kanalizacije Pinkova zamka. Manje je jasna druga jedna stvar: zašto svoju mizoginiju umesto rečnikom rijalitija nije artikulisao barem srodno neosetljivim rečnikom nekog duhovno bližeg vladike? Na primer:

Osoba E: „Sotona je dobro primetio važnu ulogu žene, koju pod parolom lažne emancipacije koristi za svoje svrhe. To je specijalni tip komunističke žene, nakaza od žene. Odvratna je Bogu i poštenim ljudima.“

Ne morate da pogađate: opservaciju o „jadnicama i bednicama“ kao Sotoninom sluškinjama 1955. je izneo – Alojzije Stepinac. Ja, recimo, uopšte ne sumnjam da bi Nadbiskupija zagrebačka ekskluzivno za patrijarhove litije ustupila kivot sa moštima blaženog kardinala iz katedrale u Zagrebu.

Jedina razlika između Pinkova rijalitija u Šimanovcima i Porfirijeva rijalitija na Bežanijskoj kosi ispada tako to što je prepredeni Pinkov patrijarh Željko Mitrović nakon pokolja na Vračaru – svestan besa „vascelog naroda“ – učesnicima Zadruge zapretio kaznama ako ne „nađu meru“ i ne suzdrže se od prostačkog rečnika, dok je gazda Srpske patrijaršije, upravo obrnuto, svoju „meru“ pronašao baš u dane „bola vascelog naroda“. Porfirija stoga nije lepo porediti sa Mitrovićem: patrijarh je, kako vidimo, gori.

U strogo lingvističkom smislu, ako već ne u Stepinčevom teološkom, poruka Njegove svetosti „jadnicama“ i „bednicama“ neobično je jasna: jadne i bedne u rodno osetljivom srpskom jeziku mogu da budu samo žene. No, da li je baš tako? Da vidimo.

Osoba F: „Jadnici jedni i bednici, kako vas nije sramota? Sram vas bilo kakvu štetu pravite svojoj državi!“

Osoba G: „Zato čuj ovo, jadni bedniče: evo uzimam iz tvoje ruke čašu, talog u čaši gneva svojega; nećeš više piti!'“

Jednom od navedenih opservacija srpskim je zemaljskim patrijarsima u rijalitiju na televiziji Hepi zapretio izvesni Aleksandar Vučić, kad je ono ubijen poslanik u kosovskom parlamentu Oliver Ivanović, a drugom im je u starozavetnoj Knjizi proroka Isaije zapretio izvesni Jahve, Stvoritelj sveta.

Može pomoć? Ne može.

Nema vam pomoći.

(Portal Novosti, foto: Autonomija)