Pre dvadeset dve godine, ušao sam u bolnicu i video osmogodišnju Čečenku sa užasno izgorelim licem, jedinu preživelu od sedam ljudi u automobilu koji je dignut u vazduh u napadu ruske vojske na kolonu izbeglica.

Nešto više od dve decenije kasnije, u Ukrajini, video sam bezbroj automobila sa natpisom “Deca“ u koje su na sličan način pucale ruske trupe. Ratni zločini se ponavljaju.

Džon Svini, britanski istraživački novinar i pisac, autor je najnovije knjige “Ubica u Kremlju” koja će biti objavljena 21. jula.

Kaže da ju je napisao u pokušaju da nekako shvati čoveka koji stoji iza stradanja tolikog broja nevinih života.

Nema sumnje, navodi u članku za atlanticcouncil.org, da su bombaški napadi na stanove u Moskvi u septembru 1999. bili operacija “pod lažnom zastavom” ruskih službi bezbednosti kako bi špijun delovao snažno.

Tri stotine ljudi je ubijeno u Moskvi i gradovima na jugu Rusije. Putin je okrivio čečenske teroriste i pokrenuo Drugi čečenski rat u kojem je poginulo oko 80.000.

Putin je potom izvršio invaziju na Gruziju i izgubljeno je još stotine života. Pomogao je Asadu u Siriji da ubije oko pola miliona ljudi. Potom je 2014. napao Krim i istočnu Ukrajinu što je dovelo do 15.000 mrtvih.

Invazija na Ukrajinu u punom obimu u februaru je dodala još žrtava na račun kasapina: možda je do sada poginulo 40.000 ruskih vojnika, 15.000 ukrajinskih vojnika i mnogo hiljada ukrajinskih civila.

Ako ostavimo po strani Siriju, gospodar Kremlja je direktno odgovoran za smrt oko 150.000 ljudi.

Široko osumnjičen da je digao u vazduh moskovske stanove 1999. Putin je takođe blisko povezan sa još najmanje dve operacije “pod lažnom zastavom” – opsada moskovskog pozorišta 2002. gde je ubijeno oko 170 ljudi, i opsada škole u Beslana 2004. u kojoj je stradalo 333 ljudia, od kojih većinom deca.

Zajedničko za sva tri masovna ubistva u Rusiji bio je potpuni nedostatak transparentnosti u istragama o tome šta se dogodilo.

Brojni novinari i političari koji su postavljali teška pitanja bili su ili otrovani ili ubijeni.

Jurij Ščekočihin je bio ruski poslanik i kasnije istraživački novinar koji je istraživao ova masovna ubistva. Imao je hrabrost, ogromnu energiju, njuh za priču.

U januaru 2003. rekao je prijatelju: “Prvi put u životu osećam se uplašeno”.

U intervjuu početkom 2003. on je ukratko opisao Putinovu Rusiju: “Mafija je obukla uniformu. Gangsteri su izviđači u poređenju sa našim službama bezbednosti. Danas su korumpirani upravo ljudi koji treba da se bore protiv kriminala. To nije zaobišlo ni tajnu policiju. Zaštita koju oni pružaju, enormne količine novca koje dobijaju, kontrola koju vrše.”

Te godine Ščekočihin je još uvek postavljao pitanja o bombaškim napadima na stanove u Moskvi u ime jedne ruske Amerikanke čija je majka ubijena u jednoj od eksplozija.

Ali onda je počeo da se oseća loše. Uprkos tome je nastavio sa svojim putovanjem u Rjazanj, ali je dobio groznicu i osećao se kao da mu glava gori.

Kada se vratio u Moskvu, zavrtelo mu se u glavi i peklo ga je grlo. Krvni pritisak mu je pao, koža mu je pocrvenela. Sledećeg dana koža je počela da se ljušti i kosa je počela da mu opada. Hitno je prevezen u centralnu bolnicu, poznatu po nadimku “Kremlinka“, jer se tu leče i pripadnici moćne elite. Lekari su dijagnostikovali “toksične agense nepoznatog porekla“.

Ščekočikhinova devojka Aljona Gromova se priseća: “Onog dana kada je odveden u bolnicu, osećao se veoma slabo. Nakon što se istuširao, pogladila sam ga po glavi a u šaci su mi ostali pramenovi njegove kose. Simptomi su bili zbunjujući. Prvo je delovalo kao prehlada, ali lice mu je bilo jako crveno, kao da je izgoreo na suncu, a onda su mu se počele ljuštiti grudvice kože.”

Prijatelj je napisao: “Jurijevo stanje se pogoršavalo iz sata u sat. Temperatura mu je neprestano rasla. Oticao je, a bubrezi otkazivali. Onda je počelo najgore. Koža je počela da se ljušti kao da je zadobio teške opekotine. Čak je i laik mogao da vidi šta se dešava: ili radijacija ili od nekih nepoznatih otrova.”

Zvanična dijagnoza je bila Lajelov sindrom ili teška alergijska reakcija. Ščekočihin je umro 3. juna 2003. Do tada na njegovom telu praktično nije ostalo kože. Jedan prijatelj je napisao: “Reč otrov nikada nije izgovorena, iako su je svi uzimali zdravo za gotovo. Strah je ućutkao ljude.”

Aljona je otišla da se oprosti od svog ljubavnika u mrtvačnici.

“Bila je to ogromna sala. Poslagana tela koja su trebalo da budu sahranjena sledećeg dana. Pogledala sam okolo. Bilo je oko 20 ljudi, ali nisam mogao da nađem Jurija. Otišla sam do glavnog koji mi je objasnio da sam možda na pogrešnom mestu.

Krajičkom oka videla sam telo jedne starice. Najčudnije, podsetila me je na moju baku koja je davno preminula. Pogodila me je neobična sličnost dve starice. U svojim najgorim noćnim morama, nikada, nikada nisam mogla da zamislim da je ta starica zapravo Jurij.”

Njen ljubavnik je bio toliko neprepoznatljiv da Aljona nije mogla da ga nađe u mrtvačnici sve dok joj nadzornik nije pokazao natpis sa imenom. To je bilo 2003.

Trovanja i pucnjave u Rusiji su tek počeli.

Istraživačka novinarka Ana Politkovskaja? Upucana. Aktivistkinja za ljudska prava Nataša Estemirova? Pucanj. Političar Boris Nemcov? Pucanj. Opozicioni lider Aleksej Navaljni? Otrovan, sada u zatvoru…

Navaljni je još živ. Zašto?

Zato što se Putin plaši pobune ako ga ubije. Gospodar Kremlja je daleko slabiji nego što sugeriše njegova propaganda.

Iz sličnih razloga, on se ne usuđuje da svoj rat nazove ratom. Izraz “specijalna vojna operacija“ signal je da se on plaši da Rusima kaže istinu o ratu u Ukrajini. Nedostatak opšte vojne obaveze pokazuje ovaj strah; nedostatak vojnika iz Moskve i Sankt Peterburga to podvlači.

Ne verujem da bi se Putin usudio da pritisne nuklearno dugme. On se morbidno plaši sopstvene smrti. Ako pokuša, verujem da mašinerija Kremlja ne bi funkcionisala.

Ako proučavate Putinovu karijeru, shvatate da imamo posla sa hiperagresivnim psihopatom kome se ne može verovati. On je čovek koji kompromis identifikuje kao slabost; koji seje neslaganje i nepoverenje na Zapadu; koji voli da ubija. Ideja da možemo da pregovaramo sa Putinom je glupa. Niko na Zapadu neće biti siguran dok on i njegova mašina za ubijanje ne budu zaustavljeni.

(Danas, Foto: Beta)