Što se mora često je preteško, pa i pominjanje nekih imena, takav je posao, a ne valja bežati od istine, što je u Srbiji popularan sport; možda i ne znate, ali se na ovoj obali Drine duže od tri decenije živalj tobož začuđeno pita kako mu to, ničim izazvani, tamo neki, uglavnom mrski zapadnjaci, pripisuju nekakvu mržnju, pa još i nacionalnu. A toliko su voleli splitske šlagere, dalmatinske klape (dok nisu polomili sve singlice), imali “drugare iz vojske”, išli na radne akcije.

Eh, tu za ovu priliku počinje pominjanje imena; zvuči kao opšte mesto činjenica da je svojevrsni paradoks sa kojim se suočava Srbija činjenica da je najveći gubitnik još (sudski) neokončanih srbijanskih predsedničkih, beogradskih i parlamentarnih izbora Vojislav Šešelj suštinski i najveći pobednik. Osvojivši najmanje glasova otkako se takmiči na izborima – 79.674 – predsednik Srpske radikalne stranke nije se domogao cenzusa (glasove stranke s razlogom pripišimo njemu), neće ga biti u Skupštini Srbije, neće biti ni premijer. A izborni poraz je, onako, baš pravi, 96.277 glasova osvojio je Šešelj 1990. godine, jednim televizijskim nastupom, na koji je došao bezmalo pravo iz zatvora (četničko orgijanje beogradskim ulicama), učtivo i ubedljivo obrazlažući kako “civilizovano” proterati dva miliona Albanaca iz Srbije.

Pa, to, izgleda, Srbija i nije takvo jagnješce.

Zašto je Šešelj pobednik na izborima saznajemo od predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji će u noći izbornog trijumfa ustvrditi da se “Srbija dramatično pomerila udesno”. Šta je dramatično: tri desno orijentisane političke grupacije, smeštene u široku lepezu iščašenja vijuga i srodnih dijagnoza, imaće u novom skupštinskom sazivu 35 poslaničkih mandata (Dveri, Kolicija Nada oko Demokratske stranke Srbije i Zavetnici). Još jedan paradoks – svu dramatičnost situacije saznajemo od predsednika države i Srpske napredne stranke koja je afirmisala sve nijanse desnice, podsticala je, upotrebljavala u obračunima sa političkim protivnicima, u kriminali, švercu narkotika, likvidaciji konkurencije i sličnim nepočinstvima, raspirujući njenu i vlastitu morbidnu maštu. A ta je Vučićeva stranka utemeljena na misli i nedelima Vojislava Šešelja, od čega se izmicala samo u krajnjoj iznudici.

Nema, dakle, dramatike, slušamo tek prizemnu poentu koju izriče čovek koji bi da pobije sto Muslimana za jednog Srbina i koji kumuje novobeogradskom bulevaru Zorana Đinđića, novim nazivom – Ratka Mladića.

Dobrovoljni uživaoci opscene

Nema pomeranja Srbije, tamo je gde je i bila, onako predano, sve do pomenutog lomljenja singlica. Koje će se pretvoriti u uništavanje života, sudbina, kuća, gradova, sela.

Zato je Šešelj pobednik i zato je Srbija društvo ogrezlo u fašizam koji podrazumeva nasilje, mržnju, primitivizam, slavljenje zajedništva pod istim barjakom, kriminalizaciju kritičkog mišljenja. Šešeljeva stranka nije prešla cenzus, ali on nije izgubio ništa od onog broja birača za koji ga je konstruisao Slobodan Milošević: milion i sedamsto hiljada ljudskih jedinki sa poslovnom sposobnošću glasalo je za to da Šešelj bude predsednik Srbije. Nakon svih ratova i poraza, nakon sramote kojom će se zakititi čitav jedan narod – 1997. godine. Šešelja je pobedio Miloševićev aparatčik Milan Milutinović, zapravo, Šešelj je procenio da ne sme protiv Miloševića, iako je bio izbor naroda.

Počelo je i nastavilo se opsenarstvom u kojem Vojislav Šešelj, poput Manovog mađioničara Čipola, uživa u svojoj moći da gazi ljude i njihovo dostojanstvo. “Publika je čekala neku vrstu izopačenosti, činilo se da su pijani, kako to biva kasno u noć, izgubili su moć nad svojim osećajima, sposobnost da kritički procene uticaj te osobe i čvrsto mu se odupru” (Mario i mađioničar, 1938, odlična priča, šteta što moramo da se bavimo spodobama).

Odjednom je sve lagano i ostvarljivo, sve dozvoljeno, poželjno, pogotovu lagati bez posledica. Iscrtava Šešelj novu državu na granici (pogledajmo kartu) Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica, huška na rat, regrutuje kriminalce i fukaru: “Četničko oružje je trijumfovalo 2. maja 1991. godine, u Borovu Selu. Ni 15 ustaša nije dovoljno da savlada jednog srpskog četnika”, kazaće, nakon incidenta koji je raspirio rat.

Bio je jedan od realizatora i idejni oslonac velikosrpske ideje, ali je njegovo tumačenje srbijanske agresije na Hrvatsku, potom i Bosnu i Hercegovinu zamena teza, tako lagodna i prijatna za uho sada već duboko zaglibljenih saučesnika: “Svetska javnost je zaboravila kroz kakve je muke prolazio srpski narod devedesetih, kad su zapadne sile podržavale sve srpske neprijatelje. Koliko su Hrvati pobili nedužnih Srba u gradovima pod svojom kontrolom. U BiH se vodio krvavi građanski rat u kojem je Zapad stajao na strani naših protivnika. Zapad je bombardovao i Srbiju da bi albanski teroristi preuzeli vlast u Pokrajini. To bombardovanje i ranija bombardovanja mi kao narod nikad nećemo zaboraviti. Od nas koji su nas bombardovali ne mogu očekivati da im budemo prijatelji”, poručio je Šešelj.

Stotine saučesnika nisu zaboravile.

Presuda nepravde i beščašća

Mahao je papirima, lagao kao pas, odapinjao strele sa namerom da likvidira oponente, nezavisne novinare, univerzitetske profesore, studente. Izvesna je samo jedna istina koju će izgovoriti po duboko nepravednom i nepoštenom oslobađanju iz Ševeningena: “Ideja velike Srbije je podjednako snažna i bez mene i sa mnom. Ja sam samo sitni delić doprineo svojim ratnim i političkim angažmanom, ideja velike Srbije je besmrtna”.

Ko danas i u sebi, a nekmoli glasno, postavi pitanje ko će, s kime i protiv koga da ratuje neka se podseti ove rečenice realizatora velikosrpske ideje.

Utemeljeno je optužen baš za tu svoju misiju, dikcijom Tužilaštva Haškog tribunala, njegovi su gresi: “Uvođenje restriktivnih i diskriminacionih mera protiv hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrpskog civilnog stanovništva, uključujući osobe u Zvorniku, na ‘širem području Sarajeva’, u Mostaru i Nevesinju u Bosni i Hercegovini, ali i u delovima Vojvodine u Srbiji (naime, u Hrtkovcima, Nikincima, Rumi, Šidu i drugim mestima blizu granice s Hrvatskom), kao što su ograničavanje slobode kretanja, uklanjanje sa položaja vlasti u lokalnim institucijama državne vlasti i u policiji, otpuštanje sa posla, uskraćivanje prava na zdravstvenu zaštitu i samovoljni pretresi kuća, mučenje, premlaćivanje i pljačkanje hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila; deportacija ili prisilno premeštanje desetina hiljada hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila sa gorenavedenih teritorija i iz delova Vojvodine u Srbiji (naime, iz Hrtkovaca, Nikinaca, Rume, Šida i drugih mesta blizu granice s Hrvatskom) opisano u paragrafima od 31 do 33“.

Tužilaštvo, po proceni sudskog veća, nije dokazalo da je Šešelj “podsticao, pomagao i podržavao” zločine počinjene u Zvorniku, Vukovaru, Mostaru, Nevesinju, Bosanskom Šamcu, Brčkom i širem području Sarajeva. Presuda je presudila razumu, uzalud podsećanja na ratnu retoriku, podsticanje mržnje, propagandu, falsifikate, regrutovanje protuva i kriminalaca u redove formacija pod državnom – Šešeljevom kontrolom, uzalud i svedočenja žrtava, za javnost u Srbiji je, i pre presude, kada je bila pomirena sa višegodišnjom kaznom, lider radikala bio “Srbin koji je raskrinkao Hag”, za milionsku masu glasnih ili pritajenih pristalica bio je i ostao “naš”, pametan, obrazovan, elokventan, neustrašiv.

Hrvati koji su počinili grešku

Osuđen je samo za progon, proterivanje i prisilno premeštanje stanovništva. Ključni toponim presude bio je vojvođansko selo Hrtkovci, iz kojeg će Hrvati biti proterani 1992. Dobio je deset godina robije i za ovaj pasaž: “Izvešćemo ih na granicu srpske zemlje. Odatle peške neka produže, ako sami ne odu, nemaju gde da se vrate. Ubeđen sam da ćete i vi Srbi iz Hrtkovaca i ostalih sela u okolini znati da sačuvate međusobnu slogu i jedinstvo, da ćete se vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata u vašem selu i okolini”, izgovorio je 16. maja 1992.

Dobio je podršku meštana, kao i za konstataciju da “svi Hrvati koji su počinili grešku, moraju da idu“. Tako su se uspinjali on i srbijanski fašizam.

Neko će zaključiti da to i nije neko proterivanje, da, možda, nije čak ni desnica, recimo srbijanski predsednik, tada (2007) samo doglavnik u Srpskoj radikalnoj stranci: “Kažu Vojislav Šešelj je na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe, i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz Zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale. Oni ne kažu da je on odgovoran za bilo koje ubistvo, ne navode nijedno ime, već navode da su neki, kada su čuli njegov govor, želeli nešto da urade. Ne postoji nikakva uzročno-posledična veza između reči Vojislava Šešelja i izvršenja bilo kojeg krivičnog dela u Hrtkovcima“, izustio je Aleksandar Vučić na radikalskom skupu novembra 2007. godine, promovišući knjigu Vojislava Šešelja “Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić” u Beogradu.

Kako se verbalno pronalazi kuća, recimo verbalnim bacanjem bombi u dvorišta, mogao bi da posvedoči glavni lik ove priče. Ili, kako je funkcionisala popuna dobrovoljačkih jedinica poznatih kao “šešeljevci”, budući da je predsedavajući Veća koje je presudilo Šešelju sudija Antoaneti kazao:”Nismo se uverili da regrutovanje i raspoređivanje dobrovoljaca podrazumeva da je Vojislav Šešelj znao za zločine ili da je za njih davao uputstva. Ne može se smatrati da su ti zločini deo plana o stvaranju velike Srbije”.

Iz Ševeningena je pušten posle 12 godina robijanja, zbog navodne bolesti (2014), presuđeno mu je deset godina robije kada je već bio na slobodi.

Doktorat jednog fašiste

Ključni angažman pod Miloševićem Šešelj je imao u kreiranju Zakona o informisanju i Zakona o univerzitetu, kada je u Srbiji ubijana slobodno izgovorena ili napisana reč. Novinari su završavali na prekršajnim sudovima, mediji drakonski kažnjavani i gušeni. Zakon o univerzitetu podrazumevao je uvođenje discipline po državnoj meri, uklanjanje iz nastave profesora koji su se zakonskim rešenjima usprotivili, postavljanje dekana i rektora po državnom diktatu. Kao potpredsednik takozvane “Vlade narodnog jedinstva” zapretiće Šešelj antiratnim organizacijama: “Možda ne možemo da dohvatimo svaki NATO avion, ali ćemo ščepati one koji su nam pri ruci, pripadnike raznih izdajničkih organizacija, kao što su Beogradski krug, Žene u crnom, Građanski savez. Ako dođe do bombardovanja, Srbi će prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu i Metohiji više neće biti!”, nagoveštava neposredno pred intervenciju NATO.

Takva je bila Srbija s kraja prošlog i na početku ovog veka. Šešeljevski represivna i mračna.

Šešelj je rođen 1954. godine u Sarajevu, završio je Pravni fakultet za nepune tri godine; doktorirao je sa 24 godine i bio najmlađi doktor nauka u bivšoj SFR Jugoslaviji. Političku karijeru počinje u Savezu komunista Jugoslavije,1984. godine prvi put je uhapšen zbog verbalnog delikta i osuđen na osam godina zatvora, zbog neobjavljenog odgovora na novinsku anketu sa pitanjem “Šta da se radi” (u Zenici je odležao 22 meseca). Postao je miljenik tadašnje srpske nacionalšovinističke opozicije okupljene oko Dobrice Ćosića, ali i čitavog progresivnog dela tadašnjeg jugoslovenskog društva koje je ustalo u odbranu čoveka koji robija zbog verbalnog delikta.

Možda je i ogledni primer primene naučenog u praksi, doktorirao je sa tezom, po njegovim postupcima, svojevrsnim uputstvom za upotrebu: “Politička suština militarizma i fašizma”.

(Nomad, Foto: mc.rs)