četvrtak, 2. decembar 2021.

Biljana Stojković iz Skupštine slobodne Srbije izjavila je za dnevni list Danas da se Srbija nalazi na ivici građanskog rata. (…)

subota, 4. decembar 2021.

U Srbiji je tiho, ponovo je tišina – pisao sam pre mesec dana, ali sam dodao i to, da je ona sasvim nepredvidljiva. Nikad se ne zna šta sve tinja iza te tišine i kad će da izbije otpor. Ne zna se ni to, kuda vodi pobuna. Srbija je nepredvidljiva! I prošle subote je bilo dobro organizovanih masovnih blokada puteva, tu i tamo je intervenisala policija i batinaši partijske države. Čekao sam, šta će biti danas? Da li će vlast uspeti izazivanjem ovih incidentima da zaplaši masu? Pre početka današnjih protesta policija je preduzela jednu preventivnu akciju: sinoć i rano jutros posetila je aktiviste i upozorila ih da će počiniti krivično delo budu li na bilo koji način učestvovali u blokadi puteva. Akcija baš i nije dala rezultata. Blokade su danas bile masovnije nego jučerašnje. Saobraćaj je zaustavljen na 47 tačaka. Članovi ekološke, dvočasovne pobune (od 14 do 16 časova) protestovali su u prvom redu protiv kompanije Rio Tinto, osim toga zahtevali su da vlada obezbedi čistu vodu i čist vazduh. Pozvali su predsednika Aleksandra Vučića da ne potpiše u skupštini usvojeni zakon o eksproprijaciji koji bi omogućio, ako je reč o investiciji od nacionalnog interesa, da država po ubrzanom postupku i jeftino ošteti vlasnike. U Srbiji je danas na dva sata zaustavljen život, ispostavilo se da je ekološki pokret u Srbiji naišao na snažnu podršku. Na to nisam računao. Nije ni vlada računala na ovolike mase demonstranata i histerično je reagovala. Predsednica vlade Ana Brnabić govori o fašistima. Predsdenik države Vučić o badavadžijama. Verovatno im je jasno da „zeleni” neće stati. Pored čisto ekoloških zahteva čule su se i oštre kritike na račun samog predsednika. U štampi se sve više govori o krajnje napetoj situaciji, sve češće se pominje i građanski rat. Prema mišljenju čuvenog karikaturiste Predraga Koraksića Koraksa, Srbija je izabrala put u fašistički ambis. (…)

ponedeljak, 6. decembar 2021.

Setih se Hrabala, koji u svom autobiografskom romanu Kućna zabava ne prećutkuje češke zločine nad nemačkim življem „…kakva je to samo divota kad čovek može da učini što god mu padne na pamet, sve na šta ga navode porivi, kad niko ne čuva nebeske kapije, kad sa zadovljstvom posmatra kako gore dvorci nemačkih plemića i buržuja sa svim starim i skupocenim nameštajem, kakva je samo to lepota kad čovekov aktivni subjekt slatke apokalipse vatre, krvi i silovanja, jer je sve to dozvoljeno…” – piše Hrabal. I dok političari, i svojim principima verni profesori prava zbrkano govore i zajedničkim gresima, najpre potiču mržnju, pa potom otkrivaju spomenik žrtvama mržnje, da bi potom ponovo raspiravali mržnju. Hrabal ponire u najveće dubine stvari i otkriva grešnu dušu ljudi i naroda koji vode u kolektivne grehove.

utorak, 7. decembar 2021.

Letos sam, u vezi sa Ištvanom Eršijem, pominjao Gombroviča. A ovih dana, pred ekspanzijom autokratskih opcija u Srednjoj Evropi i posmatrajući čudno očijukanje s fašizmom, ponovo uzimam u ruke Kunderu i Hrabala. Sociolozi daju sjajna naučna objašnjenja kako se i zašto se ovo ili ono desilo. Književnost je pak slična seizmografu, pokazuje šta se dešava u najdubljim slojevima društva. Predočava na trenutak ili dva poput vulkanskih erupcija silne emotivne i duševne drame. Sprema se zemljotres i sad je književnost ponovo važna. Politika u najboljem slučaju nudi samo površni odgovor na ovo zašto. Čini mi se da ću morati ponovo da upoznam demonsko lice Srednje Evrope, ili da se tragom Ištvana Biboa tačnije izrazim, njenu istoriju ćorsokaka. Krajem osamdesetih i u devedesetim godina u Srednjoj Evropi sam prepoznao poprište emancipatorske istorije, ovde se otkrila energija i dinamika žudnje za slobodom. U tadašnjoj Srbiji ideja Srednje Evrope bila je sumnjiva, zato sam i učestvovao na srednjoevropskoj konferenciji organizovanoj u Vilenici. Zvanični istoričar tih vremena Milorad Ekmedžić u dnevnom listu Politika od 22. januara 1993. izrekao je odijum: „glavni protivnik srpskog naroda u poslednjih 200 godina je centralna Evropa, odnosno nemački narod, pre svega nemačke katoličke partije i njima slične iz Austrije, Mađarske, Italije, Belgije”. Potom je krajem devedesetih Srednja Evropa ušla u modu, na šta sam se ja od toga distancirao. Predsednik Aleksandar Vučić sa simpatijama govori o „višegradskoj četvorki” i odlazak u Vilenicu danas se već ne računa kao jeres. Više se ne suočavam sa pobunjenom Srednjom Evropom, već s jednim populističkim prostorom. Ponovo se susrećem sa zloslutnim licem Srednje Evrope, sa srednjoevropskim resentimentom koji krije svoju autoritarnu kulturu i autokratsku politiku.

subota, 11. decembar 2021.

Podivljala košava, susnežica, u gradovima Srbije mase građana ponovo drži pod blokadom međunarodne putne pravce. Deo demonstranata je i dalje nezadovoljan, tako da su prkoseći kiši i mestimičnim olujnim vetrovima, zaustavili saobraćaj na pedesetak tačaka u Srbiji. Demonstranti zahtevaju da se zabrani kompaniji Rio Tinto, kao i drugim stranim i domaćim firmama da nastave radove na otvaranju rudnika litijuma koji predstavlja značajan državni kapital, a koji mogu da budu uzročnici ekološke katastrofe, osim toga što bi multinacionalne kompanije u istočnim delovima Srbije oterali seljake sa njihove zamlje. Broj zahteva i dalje raste, demonstranti sve glasnije pominju kineska industrijska postrojenja koja zagađuju okolinu, pa i u delovima Vojvodine. Staro kinesko prijateljstvo se raspršilo. Vazduh, voda i zemlja! Ove tri reči, kao bojni poklič, odjekuju u Srbiji. Građani su pobedili strah i suprotstavili se onoj anonimnoj i obezličenoj vlasti koja se zove kapital.

petak, 17. decembar 2021.

Velikom većinom glasova Evropski parlament je izglasao rezoluciju kojom se Slovenija upozorava na ugroženost pravne države. U oštro polarizovanoj zemlji javne rasprave su sve grublje, vlast indukuje neprijateljsku atmosferu. Prema nalazima jednog slovenačkog istraživačkog portala – čitam na Telexu – medijima bliskim Janezu Janši prispeo je iz Mađarske novac u vrednosti od nekih četiri milijarde forinti iz čega se može zaključiti da se mađarska vlada meša u slovenačke izbore.

subota, 18. decembar 2021.

S nekoliko dana zakašnjenja sam pogledao direktan prenos sednice vlade koja je podsećala na neku južnoitalijansku filmsku scenu. Zbog guste vejavice, velikih smetova, skoro da je paralizovan saobraćaj. Malo je nedostajalo da se uruši i energetski sistem. Isporuka zemnog gasa je kritična. Sve se to izdogađalo uprkos tome što je Vučić još pre dve-tri nedelje izjavio da, zahvaljujući Putinu, Srbija bezbrižno čeka zimu, jedino će Zapad da nagrabusi. Situacija je, međutim, već posle prvog snega postala tragična. Ministri prestrašeno trepću pred predsednikom države. Trebalo bi ustanoviti ko je odgovoran. Elektroprivreda je priznala svoju odgovornost i obećala da će u najkraćem roku pronaći krivca. Sutradan je smenio četiri direktora, ali sopstvenu odgovornost nije pominjao. Naposletku, na sednici vlade nije doneta nikakva odluka. Slavomir Mrožek kao da je naslutio ovakav epilog, godinama ranije, umesto vlade, on je sam doneo spasonosno rešenje. Po tome, za katastrofu u elektroprivredi zaista nisu krive ličnosti, već vejavica, i polazeći od toga predložio je sledeće: 1. treba obustaviti sve duhovne radove kako bi ministri mogli u punom duhovnom kapacitetu da se skoncentrišu na borbu protiv snega; 2. treba pokrenuti sveobuhvatnu kampanju objašnjavanja širokim krugovima stanovništva štetočinski karakter snega, naročito među mladima; 3. treba pokrenuti borbu protiv lopatanja koje podseća na stara, ružna vremena, umesto toga treba angažovati jednog Eskima u rangu instruktora za snežne poslove, koji će srediti situaciju.

A u međuvremenu treba obavezati građane da svojim dahom načine odgovarajuću rupu na zaleđenim prozorskim staklima i da pomno gledaju: da li pristiže Eskim? Čim Eskim sredi situaciju i sneg počne da se topi, mogu se otvoriti vrata one dvorane u kojoj se ministri neumorno savetuju.

Preveo Arpad Vicko