„Gledano iz ugla običnog sveta, to je smešno, ružno, bolesno… ali gledano iz našeg ugla, bilo je nešto čemu smo težili celog svog života“.

Ovako je Vjeran Miladinović Merlinka u knjizi Terezin sin opisala zašto je rešila da prva na Balkanu javno živi kao trans osoba još tokom 80-ih godina 20. veka.

Revolucionarna, hrabra, spremna na brze odgovore, inteligentna i talentovana za umetnost, ali i topla osoba koja je iznutra jako patila – širok je i slojevit raspon Merlinkinih osobina koje su za BBC na srpskom predočili njeni prijatelji, savremenici i saradnici.

„Vjeran je bio neverovatno otvorena i duhovita osoba, koja se nije libila da prihvati svaku uvredu, ali samo ako može na nju odmah istom oštrinom da odgovori“, kaže Želimir Žilnik, poznati srpski reditelj u čija je dva filma Merlinka glumila i iz čega se rodilo specifično prijateljstvo.

„U tom vrtlogu transfobije u Jugoslaviji, pa onda i ratu 1990-ih, uvek je govorio: U ovom ludom vremenu, mi smo ispali jedini normalni u Srbiji“.

Merlinka je ubijena u Beogradu 2003. godine, a njen život i smrt ostali su pokazatelj jednog vremena i nasilja prema trans ljudima.

Na 20. novembar, Svetski dan sećanja na žrtve transfobije, 17 godina nakon njene tragične sudbine, trans osobe u Srbiji i svetu još nisu bezbedne.

U Srbiji je za tri godine bilo 20 napada na trans osobe, podaci su Egala, organizacije koja se bavi podrškom LGBTI zajednici, dok je za godinu dana u celom svetu ubijeno 350 trans ljudi, navodi se u poslednjem izveštaju svetske organizacije Transdžender Evropa.

Dugačak je i spisak Merlinkinih zanimanja – prva je osoba koja je javno živela kao seksualna radnica u Jugoslaviji, bila je žustra trans aktivistkinja, ali i nastojnica Beogradske opservatorije.

O sebi je govorila i u ženskom i u muškom rodu, a verovatno je zato i sagovornici BBC-ja različito oslovljavaju.

Ohrabrila je desetine trans osoba na Balkanu da žive bez stega.

„Merlinka je šarmom i hrabrošću probijala zidove i sve nas je motivisala da budemo snažnije“, kaže za BBC Milan Agata Đurić, prva srpska dreg kraljica.

„Srela bih je te 1989. godine u Knezu, ona je nosila upadljive haljine, a ja sam se jako plašila da me neko ne napadne. Godinu dana kasnije, imala sam svoj prvi nastup.“

Futuristički raspad Balkana i predavanja o vasioni

Beograd 2041, prljavi i raspali futuristički grad – bila je ideja filma Lijepe žene prolaze kroz grad reditelja Želimira Žilnika 1984. godine.

Tako je prvi put video Merlinku, tada gej muškarca, ali još ne i otvoreno trans osobu.

„Snimali smo taj film kroz ideju futurističkog raspada Balkana, a tada još nismo znali da će taj raspad tako brzo i doći“, kaže Žilnik.

U filmu su glavne uloge imala poznata imena jugoslovenske kinematografije, poput Ljube Tadića, Radeta Markovića i Rakele Ferari.

Ipak, Žilnik je, kao reditelj koji se mahom bavi dokumentarnim filmom i ugroženim grupama, želeo da se u filmu pojave i „mladi ljudi različitih interesovanja, ali i gej populacija“.

„Tu sam upoznao Vjerana kao gej muškarca“, kaže Žilnik.

„Video sam da je obrazovan i inteligentan i postali smo prijatelji dok smo radili nekoliko meseci na filmu.“

Merlinka je imala 26 godina, a već je preživela strašne događaje.

Rođena je u Zagrebu, ali je kao beba jedno vreme živela na ulici u Maksimirskom parku, jer joj je majka bila izbačena iz škole zbog trudnoće.

Zatim je Merlinka završila u domu za decu bez roditelja. Nekoliko godina je živela i kod očeve majke u Prokuplju, a zatim i kod nove očeve porodice.

Posle srednje škole dolazi u Beograd, ali sa ocem nije bila u dobrim odnosima. Izbacili su je iz kuće 1978, pa je morala da se snalazi sama.

Prolazile su godine, a Žilnik je kod Vjerana, kaže, voleo da odlazi na kafu – u Beogradsku opservatoriju, gde je radila kao nastojnica.

„Vjeran je tu i živeo, bio je neka vrsta domara Opservatorije, dozvolili su mu da kod Nebojšine kule napravi stančić“, priča Žilnik.

Žilnik kaže da je Vjeran „mnogo znao o nauci i interesovao se za intelektualni rad, iako nije bio u tom smeru kolokvijalno obrazovan“ i često je držao predavanja.

„Kada bi se neki profesori razboleli, oni bi mu samo javili – danas me ti menjaš. Tako bi Vjeran držao predavanja o vasioni, satelitima. To je bila poezija.“

Merlinka je, dodaje, napamet znala i oko 400 brojeva telefona.

„Dok bi sedeo na toj kafi, profesori bi kod njega dolazili i tražili brojeve koje je on iz glave izbacivao, to su bile nestvarne scene“, opisuje Žilnik.

Tribina za plakanje

U drugoj polovini 1980-ih, Merlinku je upoznala i Milan Agata Đurić, koja će nekoliko godina kasnije postati prva srpska dreg kraljica i prva autorka LGBTI radijske emisije u Srbiji – Gejming. Agata je sada već dugogodišnja kvir aktivistkinja i osnivačica organizacije Geten, koja se bavi podrškom LBGTI osobama.

To su bile godine kada je Vjeran uzeo ime Merlinka, počeo je o sebi da govori i u ženskom rodu, da se šminka i oblači haljine.

„Sretala sam se sa Merlinkom u Knez Mihailovoj ulici (u Beogradu), uvek je hranila pse lutalice, spremna da i vama pomogne“, kaže Agata.

„Bila je neverovatno slojevita osoba – uvek je delovala raspoloženo, spremno da razgovara.

„Iznutra je jako patila, ali je podizala taj zid i nije dozvoljava da je prošlost uništi“.

Jedan Merlinkin nastup je Agati verovatno promenio tok života – 1986. godine na tribini Ljube Stojića, progresivnog psihologa i novinara, koji je držao seriju diskusija na temu seksualnosti.

„Nisam bila na tribini, ali i dan danas tražim od prijatelja da mi od reči do reči prepričavaju Merlinkin govor“, kaže Agata.

„Publika je bila oduševljena, ja i sada plačem kada se setim toga.“

Merlinka je, u trenucima velike tenzije zbog samog održavanja tribine, govorila o pravu na različitost i autentičnost.

„Govorila je o godinama ćutanja i sakrivanja, pokazala je da ljudi poput nas postoje“, dodaje.

„Probila je tabu.“

Vesna Zorić, aktivistkinja organizacije Egal, kaže da je Vjeran „utabao put za sve njih“.

„Ja sam bila mlada lezbejka tada koja je izgledala kao dečak“, priča ona.

„Ušla bih u robnu kuću da kupim veš i uvek bi mi rekli – izvinite, ovo je odeljenje za devojke.“

Ali od Merlinke je, kaže, naučila „da nije sama i da mora da se bori za sebe“.

„Bio je generacija ispred mene, stariji, iskusniji, od njega smo mogli da učimo“, kaže Zorić.

‘Bežiš od sukanja u poznim godinama’

Deset godina nakon snimanja prvog filma sa Vjeranom, u vrtlogu rata u bivšoj Jugoslaviji, kada su kod železničke stanice u Beogradu više mogli da se vide uniformisani vojnici nego putnici, Želimir Žilnik je išao na voz.

Radio je te 1994. godine film Tito drugi put među Srbima i dobio ideju da pripremi ostvarenje o mladima koji su mobilisani u vojne operacije protiv njihove volje. Probno snimanje je bilo u Novom Sadu.

„Trčim ja to veče na voz i startuje me agresivna ženska osoba“, priča Žilnik.

„Kaže mi: Je l’ bežiš od sukanja u poznim godinama?„

Žilnik joj odgovori „mani se ženo“, a ona će na to „posebno si mi interesantan“ i ne odustaje i napada i dalje, priseća se.

Reditelj je već počeo da preti policijom, kada je ona skinula periku. Bila je to Merlinka.

„Pitam ga šta radi na železničkoj stanici, sa perikom i on mi objasni – da, iako je uvek znao da je gej, imao je i taj osećaj ženstvenosti u sebi. Još mi kaže kako radi kao seksualna radnica na stanici“, seća se reditelj.

„Ja tu, naravno, odustanem od voza i odem sa njim.“

Merlinka je Žilnika povela u barake oko železničke stanice, gde su seksualne radnice radile.

„Bila je to skromna kafana, a trans osobe su bile vrlo lepo obučene“, dodaje Žilnik.

„Sve su živele od prostitucije.“

Žilnik je tu noć odlučio da napravi novi film – dokumentarac o životu na stanici, a odmah je u deset uveče pozvao snimatelja.

„Vjeranu su dolazile mušterije, bilo je tu mnogo ljudi u uniformama“, kaže on.

„Posle dva sata smo shvatili da je situacija postala opasna, jer je bilo previše ljudi sa pištoljima u kadru.“

Ali, Vjeran se, kaže, nije plašila.

„On je imao uvek spreman drzak odgovor na drsko ponašanje“, kaže Žilnik.

Film, koji je na kraju nazvao Dupe od mramora, je zbog manjka filmskih ostvarenja te godine, imao promociju u Sava centru, iako je bio potpuno nezavisno ostvarenje.

Prikazan je i na Berlinskom festivalu, a Merlinka je postala zvezda brojnih narednih umetničkih ostvarenja drugih autora, ali i glasna aktivistkinja za prava trans osoba.

„Vjeran je eksplodirao, svi su želeli da čuju nešto o njemu, o ljudima koji žive tu oko nas, a o njima ne znamo ništa“, seća se Žilnik.

Ubijena „trans legenda Balkana“

Marta 2003. godine u Beogradu je zidarskim čekićem ubijena „trans legenda Balkana“, kako je Merlinka nazvana u jednom tekstu redakcije B92.

Njeno telo je pronađeno mesec dana kasnije, u stanju raspadanja, a ubica do danas nije pronađen i kažnjen.

Dvojica osumnjičenih su na suđenju oslobođeni zbog manjka dokaza.

„Ona je vodila rizičan životni stil, javno se deklarisati kao seksualna radnica bila je ozbiljna stvar u državi u kakvoj smo mi živeli, zapravo u kakvoj i dalje živimo“, kaže Agata.

„U to vreme, trans osobe su imale daleko manji stepen organizovanosti i društvene moći“.

Merlinkino ubistvo nije bilo jedini zločin takve vrste u Srbiji, ali je u prethodnom periodu postojao problem kako se ta ubistva zavode pa ne postoji detaljna evidencija, kaže Vesna Zorić.

„Imali smo taj prvi Prajd 2001, koji se završio nasiljem, a onda je Vjeran ubijen“, priča Zorić.

„Pomislila sam – sada će početi kao glinene golubove da nas ubijaju.“

Merlinka festival

Na LGBTI zajednicu i umetnost, Vjeran Miladinović je ostavila dubok trag, a danas postoji i festival sa njenim imenom – Merlinka.

U beogradskom kafe bioskopu Svetlost Predrag Azdejković, LGBTI aktivista, organizovao je sporadične projekcije i vikende LGBTI filmova.

„Odatle se rodila ideja za filmski festival na predlog Bobana Jevtića, tadašnjeg urednika filmskog programa Doma omladine Beograda“, kaže Azdejković za BBC.

„Tako smo ušli u organizovanje Merlinka festivala 2009. godine i iz trećeg puta uspeli.“

Prvi Merlinka festival je u septembru te godine otkazan zbog bezbednosne situacije oko Parade ponosa, te u novembru zbog proglašene žalosti zbog smrti patrijarha, da bi se na kraju održao u decembru.

Od tada se održava svakog decembra i do sada je organizovan u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Sarajevu, Tuzli i Podgorici.

„Razvoj Merlinka festivala najviše volim da posmatram kroz broj domaćih filmova koje prikazujemo“, kaže Azdejković, koji je direktor festivala.

„Na početku smo bili srećni ako imamo jedan film, da bi ove 2021. godine imali deset filmova od kojih pet dolazi iz naše Merlinka produkcije.“

Festival je dobio brojna svetska priznanja, a posetili su ga mnogi poznati reditelji.

Traje četiri dana, tokom kojih se prikaže oko 100 igranih, dokumentarnih i kratkih filmova i ima oko 3.000 posetilaca.

Tokom festivala u Beogradu nikada nije bilo bezbednosnih problema, ali je sam Azdejković na festivalu u Sarajevu 2014. bio napadnut i od tada ne vidi na desno oko.

Da li se nešto promenilo

Pretnje bombom, smrću, klanjem – sve ovo je Agata iskusila tokom karijere dreg kraljice, aktivistkinje i radijske voditeljke.

„Prvo veče moje emisije o LGBTI populaciji, javljeno je da je postavljena bomba, a voditelj sa drugog radija je pozivao na moj linč“, kaže ona.

Nebrojeno puta je pozivana na informativne razgovore, čak i tokom prelaženja granice.

Od te prve emisije prošle su decenije, a Agata današnje vreme ipak naziva „novim univerzumom u odnosu na 1990-te“.

„Mnogo toga se promenilo, situacija je neuporedivo bolja, ali ne znači da je dobra“, kaže ona.

Agata radi kao psihološka savetnica na SOS telefonu za žrtve nasilja, a kaže da „trans ljudi masovno imaju potrebu da napuste državu“.

„Čim izađemo iz Beograda, osobe koje žive van urbanih centara i dalje žive u paklu zapanjujućeg nasilja“, dodaje ona.

„Bez obzira na kozmetičke promene, ako ste trans osoba, Romkinja, seksualna radnica, živite u manjoj sredini – stepen vaše bezbednosti opada vrtoglavom brzinom.“

Fizički napad na trans ženu, Seksualno uznemiravanje trans mladića, Verbalno uznemiravanje od porodice – ovo su naslovi vesti organizacije Da se zna, koja godinama prati slučajeve nasilja nad LBGTI zajednicom u Srbiji.

„Broj napada se povećava svake godine“, kaže Vesna Zorić.

„Delom i zato što se ljudi sve više odvažuju da izađu u javnost, pa su vidljiviji, a delom i zato što je Srbija i dalje transfobično društvo“.

Pored fizičkog i verbalnog nasilja, trans osobe se suočavaju i sa zlostavljanjem po osnovu dokumenata, jer ona često ne odgovaraju izgledu i rodnoj ekspresiji.

„Danas možda imamo bolje mehanizme za odbranu i procesuiranje nasilnika u odnosu na 1990-te“, kaže Zorić.

„Glasniji smo, ali nismo bezbedni.“

I direktor Merlinka festivala, Predrag Azdejković se slaže.

„Odnos prema trans ljudima se u isto vreme menja na bolje i na gore“, smatra.

„Do pre koju godinu većina ljudi nije ni znalo da trans ljudi postoje i samim tim što saznaju, mišljenje o tome se stvara i polarizuje.“

Trans ljudi ima sve više u mejnstrim popularnoj kulturi, a Srpska pravoslavna crkva prihvata trans osobe, napominje on.

„Ali, bez obzira na to, veliki broj ljudi ima problem s tim (prihvatanjem trans osoba)“, kaže Azdejković.

Trans osobe, dodaje on, su pre svega ekonomski ugrožene.

„Mnoge trans osobe, pre svega žene, su diskriminisane zbog svog izgleda, te su zbog toga osuđene na seks rad koji je nelegalan, što otvara dodatne probleme“, kaže on.

„Takođe, trans osobe čitavog života moraju da uzimaju hormone, koji za vreme pandemije nisu konstantno dostupni na našem tržištu“.

Trans osobe su izložene mnogo većem nasilju od strane porodica i okoline nego LGB zajednica, dodaje Azdejković.

Većina ubistava trans osoba u svetu, prema poslednjim podacima svetske organizacije Transdžender Evropa, dogodila se u Brazilu (152), Meksiku (57) i Sjedinjenim Američkim Državama (28).

Oko 62 odsto ubijenih trans osoba su bili seksualne radnice i radnici, a čak 38 odsto ubistava dogodilo se na ulici.

U Evropi su posebni bili ugrožene trans osobe koje su migranti, dok su u SAD Afroamerikanci činili 79 odsto ubijenih trans osoba.

„Pokušaji da budem kao sav normalan svet“

Žilnik se i danas često seti Vjerana.

„Upoznao sam mnogo različitih ljudi tokom snimanja dokumentaraca, ali Vjeran je bio beskrajno talentovan“, kaže reditelj.

„Znao je da nasmeje čoveka i kada govori o velikoj tugi.“

Agata se Merlinke seća kroz suze.

„Malo koja osoba mi je toliko značila, a da mi zapravo nije bila prijateljica već samo poznanica“, kaže ona.

„Ona je probijala zidove ćutanja i očaja, ne samo za nju, već za sve nas“.

Kada je javno rekla da je trans osoba, Vjeran Miladinović „više nije morala da krije svoja osećanja od roditelja, braće, sestara, robine, komšija, školskih drugova“, piše u svojoj knjizi.

„Saznanje da nismo sami, da je mnogo onih poput nas, dalo nam je moralnu snagu, utehu“, pisala je ona.

„Svi moji pokušaji da budem kao sav normalan svet, bili su uzaludni. To mi je samo izazivalo dodatnu patnju, na već postojeću“.

Vjeran je ostala verna sebi. Do kraja.

LGBTIQ SOS telefon organizacije Geten 065/2059725 radi radnim danom od 11 do 15 časova.

Namenjen je za pružanje podrške lezbejkama, gej muškarcima, biseksualnim i trans osobama – transrodnim, transeksualnim – krosdreserima, osobama koje se rodno ne određuju, interseks i kvir osobama, kao i njihovim partnerima/kama, članovima/cama porodice, prijateljima/cama.

Organizacija Da se zna pruža besplatnu psihološku podršku, za koju zainteresovani mogu da se prijave na linku.

(BBC News na srpskom / Danas, Foto: Merlinka festival)