Daske koje život znače ponekad stradaju od onih kojima fali neka daska u glavi. Bio je januar 2020. kada je srpska tabloidna artiljerija kao po komandi objavila naslov: “Bane Trifunović, đilasovac, brat Sergeja Trifunovića, iscepao srpsku zastavu u Leskovcu!”

Juuuuu, zlo i napako, gde baš srpsku da iscepa od toliko lepih zastava za cepanje!? – graknula je sva ta tabloidna patriotska bratija opisujući razmere veleizdajničkog čina.

Bane je, pisali su tabloidi i svi ostali koji se tako osećaju, iz čista mira iscepao crveno-plavo-belu trobojku pred brojnim očevicima, a da nije bilo patriotski osvešćenog dopisnika nekog polumedija da to objavi, niko se ne bi setio da reaguje i sve prijavi nadležnim organima Republike Srbije.

Onda se narednih dana razvila prava rašomonijada: najpre, tvrdilo se da je Bane Trifunović zastavu iscepao glumeći u predstavi “Pad”, reditelja Kokana Mladenovića, koja je izvedena na leskovačkom teatarskom festivalu.

Sledeći dan je utvrđeno da Bane kada je ta zastava iscepana nije ni bio na sceni inkriminišuće predstave, pa nije ni mogao da iscepa zastavu.

Sledeći dan je utvrđeno da zastava nije ni iscepana, nego je rašivena, da bi od patrljaka zastave glavna glumica napravila haljinu i nastavila da se bavi estradom.

Kad je neko glup, onda je to u kompletu, tek – slučaj zastave koju Bane (nije) iscepao dok je bio “na sceni van scene” u, bitno je naglasiti – POZORIŠNOJ PREDSTAVI, nego je iscepala, pardon rašila, glavna glumica – komentarisali su srpski desničari, narodni poslanici, naprednjaci koji se lažno predstavljaju kao novinari…

Ukratko, sramni čin su osudili svi koji, jelte, nisu ni gledali tu predstavu, a velika je verovatnoća da nisu gledali ni jednu predstavu u svoj bogatoj karijeri, pa ćete ih i danas teško ubediti da Bane nije iscepao zastavu Srbije, zbog koje je dao izjavu čak i tužiocu.

A i teško ćete ih ubediti da u predstavama svašta može da se radi – možete ubiti iz pištolja kolegu glumca, možete pljunuti u supu kolegi epizodisti, obesiti koleginicu, zaklati statistu, pevati zabranjene pesme, psovati, lagati, varati, jerbo predstava je umetnički čin, pun metafora, stilskih figura, naznaka & raznih kreativnih sredstava kojima reditelj želi opisati nešto, nekome, najčešće gledaocu predstave.

Međutim, problem je što se u Srbiji, od Dragaša, pa sve do Horgoša, baš tu negde gde neprijateljski dejstvuje Salašarsko pozorište, sadržajem predstava najviše bave negledaoci predstava, grupacija koja ne gleda predstave ali bi volela da ih režira na neviđeno. Srbija & Vojvodina imaju sedam miliona fudbalskih selektora i isto toliko pozorišnih reditelja.

Mađarski nacionalni savet je dao preporuku da se komad “Kazimir i Karolina” bačkih “salašaraca” ne igra na turneji po vojvođanskim ritovima, salašima i atarima, zato što glumci mnogo psuju. Jedan glumac čak i javno mokri tokom predstave. A i predstava, to svakako nisu zamerili, opisuje ljubavni par kome društvene okolnosti menjaju život. Kakve društvene okolnosti mogu da menjaju život na gore, kada su u Srbiji trenutno društvene okolnosti na bolje.

Predstavu su zabranili još nacisti. I posle je niko nije zabranjivao pošto u demokratskim društvima niko ni ne zabranjuje predstave, a kritikuju ih isključivo pozorišni kritičari, lica ovlašćena za tu vrstu samostalne delatnosti. Ali, kao i fudbalskih selektora, kao i reditelja, Srbija& Vojvodina imaju bar sedam miliona pozorišnih kritčara i bar sedam miliona selektora Sterijinog pozorja.

Izvesni Ištvan Pastor kaže da se “skidanje” ove predstave sa svevojvođanske turneje bezrazložno politizuje. Iako niko ne zna – koji andrak Ištvan Pastor uopšte komentariše predstave, kada je on političar & biznismen, lice nekvalifikovano da ocenjuje umetničke vrednosti, pa je jasno da je on upravo započeo politizaciju o kojoj priča. Politizacije ne bi ni bilo da ga nije započela politika omiljenog koalicionog partnera.

Ištvan Pastor nije Viktor Orban, ali napreduje ka tom uzvišenom cilju. Biti Orban nije neka preterana privilegija mada jeste mogućnost.

Te Ištvan Pastor samo što nije napisao uputstva za bezbedno igranje i gledanje predstave “Kazimir i Karolina”.

Recimo, brošura “Besplatni saveti Ištvana Pastora za gledanje inkriminisanog komada Salašarskog pozorišta” ili brošura “Besplatni saveti Mađarskog nacionalnog saveta” mogla bi izgledati ovako:

-Predstava može da se igra samo u sredinama gde žive narodi koji ne razumeju mađarski jezik, radi zaštite gledalaca od psovanja. Tu je problem što Srbima često izgleda da Mađari psuju čak i  kad ne psuju, dok Mađarima izgleda da Srbi psuju čak i kad ne psuju. To rešiti tako što će predstava da se preradi i igra na norveškom jeziku, zato što su svi Mađari i Srbi koji znaju norveški odavno pobegli u Norvešku pa neće ni biti u prilici da gledaju predstavu na turneji po Vojvodini.

-Mađari mogu da gledaju predstavu na mađarskom samo ako prethodno zaliju uši voskom. Svi Mađari mogu da gledaju predstavu samo u verziji na norveškom. Zato što su mađarske psovke veoma pristojne na norveškom jeziku.

-Na početku predstave mora da ide kajron: Svrha ove predstave nije omalovažavanje niti vređanje bilo koga, naročito ne predsednika Orbana, presednika Vučića, predsednika Pastora, predsednika Mađarskog nacionalnog saveta, svi likovi su izmišljeni, psovke su izmišljene, sve je izmišljeno.

-U predstavi ne sme da glumi Bane Trifunović jer je on već pravio incidente tokom nekih ranijih predstava, jednom je iscepao srpsku zastavu, zamislite da sad iscepa mađarsku zastavu! Tako, čak i ako u predstavi glumi Bane Trifunović, on može biti zastupljen samo u scenama gde nema zastava u potrošnoj rekviziti. Dobra stvar je da Bane Trifunović ne zna mađarski, samim tim ni norveški, te i da glumi u scenama gde nema zastava, neće moći ništa da kaže, posebno neće moći da psuje.

-Ako se nekome ide u WC tokom predstave, precizirati ugovorom da nuždu obavlja isključivo u za to predviđenoj prostoriji zvanoj klozet, a ne na sceni. Klauzulu ugovora tog tipa treba dati svim glumcima i glumicama, jer se zna za šta je predviđen stejdž, a za šta klozet.

Eto rešenja za nastavak turneje Salašarskog pozorišta.

Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas, novinarstvom se bavi od 1994. godine. Pre Danasa radio je u Borbi, Našoj Borbi i Glasu javnosti, a kolumne je pisao za mnoge medije – od NIN-a, preko Kurira, do Nedeljnika i portala N1. Koautor je satirične emisije PLJiŽ koja se emituje na TV Nova S. Dobitnik je više nagrada, otac dve ćerke.

(Slobodna reč, Foto: privatna arhiva)