Potpredsednica Izvršnog veća Vojvodine Ivana Dulić Marković jedina je pokrajinska funkcionerka koja je otvoreno ukazala da je ključni razlog za višemesečno odlaganje usvajanja vojvođanskog statuta, odnosno prenosa novih nadležnosti na pokrajinu – u tome što stranačke centrale u Beogradu i njihove vojvođanske organizacije nemaju iste prioritete. Otpori prema svakom pokušaju smanjenja nadležnosti centralne vlasti u korist Vojvodine, prema njenom priznanju, bili su svojstveni i G17 plus u kojoj je ona potpredsednica, ali i, kako je navela, i svim ostalim strankama vladajuće koalicije koje su, inače, u oktobru prošle godine izglasale Predlog novog statuta pokrajine.
Ivana Dulić Marković danas upozorava da zbog takvog odnosa centralne vlasti „postoji opasnost da se ni Statut ni Zakon uopšte ne usvoje, jer se  ostavlja sve veći prostor zabavljačima, političkim profiterima i ostalim protivnicima koji su uvek protiv, a nikad ne znaju za šta su“.
– Kako vreme prolazi, mislim da se i građanima Vojvodine a naročito građanima Srbije stvara osećaj gađenja na isprazna prepucavanja i tako se plašim da će na kraju svi reći: A zašto je to uopšte važan taj Statut? A i taj Ustav, ni to se ne jede. Moj utisak je da većina nije ni pročitala ni Statut ni zakon, i da mišljenje formiraju čitajući tabloide, slušajući skupštinske rasprave i stranačke pres konferencije – upozorava Ivana Dulić Marković u intervjuu za portal autonomija.info.
U čemu je smisao prenosa novih nadležnosti ukoliko se sistemski ne reši i pitanje njihovog finansiranja, kao što je nagovešteno u samom nacrtu „omnibusa dva“?
– Bez definisanja izvornih prihoda i budžeta, preuzimanje nadležnosti nema smisla. Ako niste u stanju, ne znate ili ne možete nešto da uradite – kako smete preuzeti odgovornost za to? Ako preuzmete odgovornost i ne sprovedete u život određene poslove, dajete samo povod da centralna vlast ima opravdanje sledećih 100 godina da ne prepušta nijednu nadležnost i da potpuno zaustavite i svaku ideju o decentralizaciji.
U kojoj meri odgovornost za nesprovođenje ustavnih odredbi o pokrajinskoj autonomiji snosi centralna vlast, a u kojoj meri pokrajinska?
– Odgovornost je zajednička jer iste političke stranke imaju vlast i u republici i u pokrajini. Problem je u komunikaciji i koordinaciji i različitim prioritetima.
Zašto je statut postao ključni politički problem čak i strankama vladajuće koalicije, koje su ga usvojile u pokrajinskom parlamentu?
– Statut nije ključni politički problem u strankama vladajuće koalicije. Moram reći da je to marginalan problem. Ključni politički problemi u ovom trenutku su kako ispuniti očekivanja građana i sva (ne)moguća i nespojiva obećanja.
Koje su garancije da će Statut i zakon o nadležnostima moći efikasno da se primenjuju ukolilo tako veliki otpori postoje u procesu njihovog usaglašavanja?
– Primena zavisi od institucija i sposobnosti ljudi koji su na čelu institucija. Vojvodina dobija Statutom veći broj nadležnosti koje, po mom sudu, nisu problematične za sprovođenje za pokrajinsku administraciju ukoliko bi se definisali i prihodi, a i imovina pokrajine.
Da li politički akteri koji se javno zalažu za proces decentralizacije vlasti odnosom prema Statutu APV šalju upravo suprotnu poruku?
– Apsolutno! Ja sam u jednom razgovoru s kolegama iz centralne Srbije rekla da bi oni trebali više da se zalažu za Statut od Vojvođana, jer ako Vojvodina sa svojom istorijskom autonomijom i formiranim institucijama ne može da dobije to malo nadležnosti, pa čemu oni i kad mogu da se nadaju?
U tom pogledu, koliko su realne procene pojedinih političara da će usvajanje vojvođanskog statuta značiti i početak procesa decentralizacije i regionalizacije Srbije?
– Mislim da je to realno. Mnogo zavisi i od nas Vojvođana. Mi treba da pomognemo drugim regionima da se formiraju, da sarađuju, da shvate da je neke probleme kao, na primer, zapošljavanje – lakše rešavati na nivou regiona, da su mnogi problemi opština zajednički na određenom području i da ih je jeftinije rešavati na regionalnom nivou.
(www.autonomija.info)