Od razmetljivog patriotizma  – nazovimo ovo “drveno gvožđe” uslovno patriotizmom, pravim patriotizmom se ne razmeće, javno ne mlatara i kičerski ga se ne svlači u blato – do fašizma je ne korak, nego polukorak. Od gorljivog patriotizma (ili ozbiljne bolesti, kako vam drago) do fašizma nema ni toliko, on je već u njemu (izuzimamo od toga iznuđenu reakciju na stvarnu spoljnu ili utrašnju agresiju na slobodu, kad patriotizam u odbrani slobode treba da je gorljiv – pun žara).

U mirnim okolnostima gorljiv patriota, nešto manje i razmetljiv,  prepoznaje se po bezrazložnoj uznemirenosti, nesređenosti, po verovanju u teorije zavere, po širenju straha od, jel’da, tradicionalnih neprijatelja i mržnje prema njima. Nisu li to znaci paranoje o kojoj je, povodom nacionalizma, pisao Kiš? Budući su na ivici fašizma, ili su jednom nogom – u nekim formama i ne beznačajnim formacijama i sa drugom – u njemu, nacionalisti su svet bolesnih iluzija, opasnih namera i, dopustili li im se, zločinačkih postupaka.

U principu nacionalistima – koji sebe smatraju patriotima – neprijatelji su svi Drugi i Drugačiji, izuzev onih koje njihove vođe i propagandisti proglase večnim prijateljima i braćom. Tako je to kod borniranih umova. Plitka pamet uzroke životnih iskušenja i problema sa kojima se svako neminovno susreće ne vidi u dijalektici života, nego ih idući linijom manjeg otpora nalazi u podlosti Drugih i Drugačijih među nama i oko nas. To je koren nacionalističkog resantimana. Ne razmišlja se o vlastitoj odgovornosti za probleme sa kojima se svi na ovaj ili onaj način susrećemo (i odgovornosti zajednice u kojoj se živi), nego se – koliko zbog manipulacija vladajućih svetovnih i verskih struktura, toliko i vlastite duhovne lenjosti – beži ka  lažnom spasu, ka svetovnoj i duhovnoj   sabornosti, a najčešće spoju obe – famoznoj “simfoniji” božije i carske promisli, koja ne zahteva napor mišljenja i slobodnog autonomnog delovanja. Naprotiv, u sabornosti je to jeres, pogotovo u ”simfoniji”. Tamo ima ko da misli i odlučuje za sve, a na svima je samo da skrušeno slušaju i bespogovorno slede sumanute vođe. Vlastito mišljenje i neprigušena individualnost su jeres jer narušavaju iluziju snage, nacionalne vitalnosti  i, jel’da, pravog  patriotizma.

Šta li se dogodilo sa Srbijom pored tolike bezmalo svesaborne patriotske dreke i vike, pa je  spala  na ovakve grane na kakvima je? Da bi se odgovorilo na ovo, mora se prethodno odgovoriti na pitanje – koliko je u njoj pravih, a koliko razmetljivih i gorljivih patriota što u svetovnim odelima, što pod  mantijama, što za profesorskim katedrama, što po salonima nacionalnih institucija. Koliko je jednih i drugih patriota po redakcijama medija informisanja i izdavačkih kuća?

(Autonomija)