Iz zgusnute fenomenologije srpskog nacionalističkog košmara u prvim danima nove godine, teško je izdvojiti ličnost ili događaj koji najrečitije govori o dubini sunovrata u kojem živimo.

Za nekog je to Ivica Dačić, Miloševićev đak. Onima koji drže do elementarnog morala nepojmljivo je da nelustrirani portparol zločinačke politike dospe na mesto ministra spoljnih poslova države koja bajagi stremi EU. Nije toliko sporno njegovo ponašanje, neprilično bilo kojoj javnoj, a kamoli diplomatskoj službi, koliko njegova zatrovanost politikom zla čiji je bio glasnogovornik. Demonstrira to u svakoj prilici, naročito ostrašćeno u odnosu prema susedima – republikama bivše nam države sada nezavisnim državama – valjda zbog želje da im se sveti jer su se oduprle Miloševićevoj agresiji. Portparol zla svima bi, a naročito njima, da deli moralne lekcije, izigravajući nevinašce i odbijajući bilo kakvu odgovornost za patnje i stradanja miliona ljudi zahvaljujući politici kojoj je bespogovorno služio i služi.

Najnovija Dačićeva gadost je atak na Crnogorce koji žive u Srbiji. Proziva ih da se javno izjasne podržavaju li odbranu srpskog naroda i SPC koji su u Cnoj Gori ugroženi, je li, gore nego za vreme Osmanlija i nego što su bili ugroženi u NDH. Onima koji ne podržavaju agresivnu politiku Beograda i sveopštu mobilizaciju SPC u osnovi protiv suverenosti Crne Gore, on bi da preispita državljanstvo Srbije. Za notornog huškača takvi su Đukanovićeve agenture koje su u Srbiji stekla imperije od Zlatibora do Subotice, a rade protiv Srbije.

Miloševićevac ne prašta ni potpisnicima Apela 88 protiv najnovijeg nasrtanja na Crnu Goru. Huškački im insuinira ono što, koliko se zna, niko od njih nikad niti je izgovorio, niti napisao – da je srpski narod genocidan. Ako neko ima dokaze da nije tako, neka dokumentuje. U poimanju potpisnika tog Apela, kao i normalnog sveta, ne postoje genocidni narodi. Postoje samo demokratske emancipatorske ili nehumane zločinačke politike. U ekstremnim slučajevima, i genocidne. Miloševićeva politika je bila zločinačka i – po presudi međunarodnog tribunala – nije preduzela ništa da spreči genocid u Srebrenici koji su izvršile vojne i policijske snage RS na koje je Miloševićeva politika imala presudan uticaj. Miloševićev đak manipulativno poistovećuje ceo srpski narod i zločinačku politiku kojoj je bio glasnogovornik, kako bi krivicu za velika zla prevalio na ceo narod. Dovitljivo, nema šta, kriti se iza naroda.

Dok Dačić podlo insuinira časnim ličnostima da srpski narod proglašavaju genocidnim, nelustrirani jurišnik Miloševićeve supruge Mire, Aleksandar Vulin, u Banjaluci na dan paradržave RS prima nekakav orden za zasluge kojima se diči i Dačić – za odbranu zločinačke politike i kontinuirano širenje nacionalističke mržnje u regionu. Ima li smisla podsećati na govor koji je održao primajući orden, paraorden, šta li već? Kad se jednom bude ozbiljno analizirao srpski sunovrat i likovi koji su ga izazvali, među njima će se svakako naći i opskurni Vulin, jedan od simbola našeg posrnuća i sramote.

Iz Banja Luke, malog Pjongjanga, i ove godine su povodom neustavnog Dana paradržave RS stizale slike nacionalističke zadrtosti i prkosnog militarizma gologuzije. Dok većina stanovništva živi ako ne baš u bedi, onda na ivici nje, Dodik je – ne štedeći sredstva – priredio militarni ceremonijal po uzoru na Kim Džong Una (taj bar na paradi ima šta da pokaže). Dugački špaliri naoružane da li policije, da li (para)vojske, narod izveden na paradu prkosa, nesvestan da to radi na vlastitu štetu, govornici kojima govore kao da su pisali R. Karadžić, D. Ćosić, M. Kapor, Patrijarh… Poražavajuće je gledati tamošnji srpski narod, sluđen višedecenijskim manipulacijama što iz Beograda, što beogradskim ispostavama iz Banja Luke, što od ovdašnje i tamošnje vlasti i opozicije, što od crkve. Kakva li ga sudbina čeka?

Jadno je srpstvo čija su mera vizionarstva, odgovornosti i morala između ostalih Dačić, Vulin i paradržavna tvorevina Republika Srpska koji su ovih dana pored ataka na Crnu Goru nekako izbili u prvi plan. Sa takvim likovima na čelu države i takvom paradržavnom, koju Srbija ne samo ideološki hrani, neće nam svanuti. Naprotiv, biće sve gore i u Srbiji i u toj paradržavi.

(Autonomija, foto: Beta)