U Vučićevoj Srbiji svakodnevno je čuda neviđenih. Menažeriji u proizvođenju javnih mizerija – u klevetanju ljudi i hajci na nepoćudne koji javno govore o bedi našoj svagdašnjoj – inventivnosti kraja nema. Evo na primer najnovija hajka na glumca i društvenog aktivistu Branislava Trifunovića koji se ne libi da stanje Srbije pod Vučićem javno smatra očajnim.

Za to ne optužuje samo radikalsku frakciju zvanu SNS i njene miloševićevske prilepke i raznoimene sledbenike ponovo na vlasti, nego ne štedi ni opoziciju ovakva kakva je, kao ni one građane koji su pod narkozom režimskih propagandista i otrovnih tabloida obamrli u truležnom vegetiranju.

Na pozorišnom Festivalu mladih stvaraoca pod nazivom “Metamorfoza” održana je predstava “Pad” u režiji režimlijama osobito mrskog buntovnika sa razlogom Kokana Mladenovića. Po njegovim rečima povod za ovu predstavu našao je jer „živimo u zemlji gde su radnici postali glineni golubovi za neke korporativne interese; u sprezi prljavog novca, građevinske mafije i izvršne vlasti stradaju neki ljudi koji se pišu samo brojevima; to su neki nevažni ljudi za vlast ove zemlje u kojoj živimo…”. Za sve te smrti po radilištima i gradilištima kaže da niko nije uhapšen, kažnjen, dok nijedno gradilište nije zatvoreno. A “Pad“ označava pad svih vrednosti u zemlji, „slom morala, sunovrat svih plemenitih i dobrih stvari, pad u ponor bezvalašća i tiranije ili grotlo koje pravi i obrće novac“.

Iako se predstava igra skoro godinu dana, na nju do sada nije bilo ozbiljnijih primedbi. Sve dok nekidan nije neki nacionalni dušebrižnik izvestio tabloid nebitno kojeg naziva, koji je odmah gromopucatelno obznanio čestitom i vernom srpstvu da je jeretik B.Trifunović na sceni pocepao ni manje, ni više nego svetinju – srpsku zastavu – na šta je veliki deo rodoljubljem prožete publike napustio predstavu.

Usledilo je čoporativno tabloidno kolo zla, usledila je hajka na glumca koji je režimlijama odavno na meti jer ne ćuti. Nije izostala ni konsternacija naprednjačkih poslanika u Narodnoj skupštini zbog, je li, bogohulnog postupka glumca i javno prozivanje tužilaštva, da šta još treba da se desi da oni nešto preduzmu protiv onih koji vređaju nacionalne svetinje i ,jel’ da, ponos.

Hajka na glumca koji ne ćuti ne bi bila ništa neobična – gadosti režimlija protiv nepoćudnih građana su svakodnevne – da se nije našao neki opskurni Sindikat zaposlenih u policiji Srbije koji je protiv oklevetanog glumca “promptno” podneo krivičnu prijavu. Uz nju je kao krunski dokaz krivice glumca priložio – izvode iz štampe. Veselnik na čelu tog što se zove sindikat (koji se, jel’ da, ne bavi politikom), predstavu kaže nije gledao (reč je o jednom od kažu 41 sindikata koliko ih je naštancano u policiji ne bi li se dezavuisao jedini koji za sada deluje autentično – Policijski sindikat Srbije – koji se bavi realnim problemima u i oko policije, što vlasti dakako nije povolji). Marginalni (para)sindikalci su na bazi tablodnog pisanja protiv nepoćudnog glumca podneli krivičnu prijavu (ko li ih instruira?) kako bi skrnavitelju svetih nacionalnih vrednosti stali za vrat, pa ako ih se na Dan bezbednosti ko seti, seti – da parafraziramo poznatu frazu iz “Balkanskog špijuna” D. Kovačevića.

E sad – šta će reći tužilaštvo? Nije da nisu pokretane istrage za kojekave tabloidne budalaštine i podmetačine kojima se htelo kompromitovati nepoćudne ljude, pa ako na pravdi boga oklevetane sud baš i nije osuđivao jer nije bilo baš nikakvih dokaza, oni su svoj, zna se od koga očekivani, zadatak obavili. Pred lakovernom i povodljivom javnosti oklevetani su posuti pomijama, a što su posle mukotrpnih procesa dokazali da su nevini, ko te za to pita. Klevetnici oslobađajuće presude prećutkuju, a svetina koja čita najjeftinije i najšarenije novine (ili samo drečeće klevetničke naslove) veruje da je kleveta istina jer su “novine o tome pisale”. Vučićevski propagandni Srbija bluz.

Odvratni igrokaz sa nedužnim glumcem samo je još jedna od bednih režimskih podmetačina. Doduše u tom ima i nešto dobro – daje priliku da se vidi koliko je glumački esnaf (i opšte sve ono što se bavi pozorištem kao i šira ne samo umetnička javnost) moralno utemeljen, kako se brani od isinuiranih gnusoba. Za sada je odbrana nedovoljna, nekako malokrvna. Odbrana se prvenstveno očekuje od pozorišnih kuća (in corpore) u kojima pozorištarci ili brane ljudsko i profesionalno dostojastvo, ili se ćutnjom (“nebi da se bavim politikom”) brukaju.

Što se inkrimisanog cepanja srpske zastave na sceni tiče, njega tvrde upućeni, u predstavi nema. Ima rašivanja zastave – kaže režiser – da od njenih delova samohrana devojčica posle smrti oca poginulog na poslu pravi haljinu i u njoj krene u borbu za život. A sve i da je bilo cepanja srpske ili bilo čije zastave, šta to u metaforičkoj izvedbi na pozorišnim daskama ili u bilo kojem umetničkom izrazu uopšte znači? Pa valjda još nismo dotakli Pol Potov ili Kim Džong Unov režim, iako ne treba sumnjati da mnoge režimlije o tome sanjaju.

(Autonomija)