Ono što se u naopakom sistemu vrednosti – kvintesenciji nacionalizma i klerikalizma, kvintesenciji državnog, socijalnog i nadasve moralnog rasula – poslednjih decenija naziva nacionalno odgovornom politikom, nastavlja se nesmanjenim intezitetom, bez obzira na to što je svima vidljivo da iza takve politike ostaje samo institucionalna i egzistencijalna pustoš.

Pred kraj godine politički jajarluk se kondenzovao, pa je iz mase bedastoća koje sustižu jedna drugu teško izdvojiti one najveće. Da ovom prilikom iz konkurencije isključimo Vučićeve odranije poznate aksiome – kaštigovanje opozicije i svakog kritičkog glasa u društvu; bezobzirnu šikanu nad ono malo pristojnih medija; beskrajne slavopojke o privrednom preporodu Srbije zahvaljujući Vučićevim vizijama i jelda ličnim pregnućima; liderstvo u regionu i obnovljen međunarodni ugled Srbije od kako je Vučić s vlasti oterao jelda upropastitelje i pljačkaše – i da se zadržimo samo na aktuelnostima poslednjih dana. U tako suženoj konkurenciji nekom je bedastoća nad bedastoćama Vučićevo ponovljeno obnarodovanaje da će Srbija sa Grčkom, Bugarskom i Rumunijom konkurisati za organizaciju nekog od evropskih i svetskih prvenstva u fudbalu (sic!); nekom je to 10. Kongres SPS; nekom možda Dodikovo novo šepurenje po Beogradu i, po ko zna koji put, antibosanskohercegovačko nacionalističko lupetanje uz uobičajeno saglasje njegovih domaćina mentora; nekom je to bizarna poseta premijerke Srbije Ane Brnabić predsednici RS Željki Cvijanović u Banja Luci (sluškinja beogradskog u poseti sluškinji banjalučkog gazde) da u ime Srbije – u ime svih nas – Dodikovoj opakoj politici i tamo da bespogovornu podršku (i naravno, ko zna koliko para poreskih obveznika Srbije, od kojih će veliki deo “burazerskim putevima” završiti u privatnim džepovima tamošnje i ovdašnje korumpirane vladajuće kamarile).

Elem Vučić – budiboksnama, toga se nije dosetio ni Milošević! – pokreće pripreme međudržavne kandidature za organizaciju nekog od sledećih da li evropskog(?), da li svetskog(?), da li i jednog i drugog(?) prvenstva u fudbalu. Najavljuje osnivanje međudržavnog komiteta ili šta već (koliko li će se smutnih SNS tipova tamo dobro uhlebiti, šta mislite o čijem trošku?). Neupućen čovek u ovdašnje ludosti bi pomislio da je reč o kakvom vicu za zabavu novinara pre početka konferencije za štampu i ozbiljnog razgovora o egzistencijalnim problemima nekih više, nekih manje siromašnih država jugoistoka Evrope pri, čemu je zapuštena Srbija po svemu – fenjeraš. Šta reći kad vladajući političar zemlje koja tavori u bedi, koja zavisi od pomoći bogatijih zemalja, bez ikakvih ozbiljnih studija megalomanski hoće ono što mnoge bogatije i sređenije zemlje izbegavaju znajući o kakvom zahtevnom i skupom poslu je reč? Nije li od Srbije mnogo bogatija Grčka skoro bankrotirala između ostalog i zbog Olimpijade koju je organizovala 2004. godine? Dok se u Srbiji, kako vidimo, gine po neobezbeđenim pružnim prelazima (i na drugim neuređenim i neobezbeđenim mestima), dok se autoputevi netransparentno grade poput Skadra na Bojani (neke deonice po više puta iako nisu bile ni puštene u saobraćaj), dok u nedostatku radnih mesta i iole izgledne perspektive za pristojan život, mladost beži u svet, dok je osnovna infrastruktura (vodovodi, kanalizacije, komunalni otpad, ekosistemi,) na nivou najsiromašnijih zemalja u svetu – vizionar Vučić, koji je osmislio(?) i ugovorio Beograd na vodi, bi ono od čega zaziri mnogi bogati i razvijeni. Što se kaže – zinuo mačor na teleću glavu.

Šta reći za 10. kongres SPS-a, šta reći za nelustriranu partiju i njene nelustrirane perjanice, koje na našu sramotu na ovaj ili onaj način još uvek odlučuju o našim životima? I po porukama koje su se na kongresu čule i po mnogim prisutnim facama – bal vampira. I smotra preživelih čelnika Udruženog zločinačkog poduhvata, osuđenih ratnih zločinaca i njihovih fanatičnih poštovaoca. Partija koja je zločinačkom politikom, u saradnji sa svojim današnjim koalicionim partnerima, zadugo kompromitovala ideju prave levice u Srbiji – seiri kao da nas je uvela u rajske vrtove, a ne u bedu i civilizacijsku sramotu. I ne samo da bi i dalje da određuje naše sudbine, nego bi memorandumskim i miloševićevskim idejama (kad bi mogla i praksom) da određuje i sudbinu regiona.

O Dodikovim poganim ispadima protiv države u kojoj živi i kojoj sada – ironije li Dejtonskog sporazuma – predsedava, izlišno je više trošiti reči. Tragedija Srba BiH (i drugih tamošnjih naroda) u tome je što su došli u situaciju da o njihovim životima odlučuju takvi mračnjaci i njihovi beogradski mračni mentori. Zato je bizarna poseta Brnabićke Banja Luci – samo farsa koja simbolizuje to mračnjaštvo.

Na kraju, da ne preskočimo. Širokoj konkurenciji za izbor bedastoće nad bedastoćama doprinos daju i veselnici, tobože opozicionari, kojima se ne sviđaju stavovi i javni nastupi ličnosti poput Mirjane Karanović i Duška Vujoševića (da njima slične ne nabrajamo), oni koji bi Vučića da ruše zbog onog zbog čega ga jedino ne treba rušiti (ako Vučić ne kupuje vreme) – zbog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i nezavisnog Kosova. Vučiću tu treba biti oštra opozicija samo zbog izbegavanja postizanja sporazuma, jer time produžava agoniju Srba, Albanaca i svih građana drugih nacionalnosti koji sa nama žive u bedi i neizvesnosti.

Ponuda za izbor aktuelne bedastoće nad bedastoćama više je nego bogata.

(Autonomija)