Ozbiljno se pribojavam i mislim, a postoje mnogi signali već sada, da bi odluka o nezavisnosti Kosova, ta frustrirajuća odluka za veliki deo građana Srbije, mogla da proizvede slične reakcije, slične događaje u Vojvodini. Sa jedne strane, kada je reč o etnički rezličitim ljudima u odnosu na većinu, dakle u odnosu prema nacionalnim manjinama i tim kolektivitetima a, sa druge strane, i u odnosu ukupno prema nečemu što zovemo drugost i različitost, dakle i u ideološkom smislu

Dobar dan, lep pozdrav. Znam da je vreme posle ručka, po pravilu, najteže. Sa druge strane, ja za razliku od, koliko znam, vaših prepodnevnih sagovornika, nisam profesor nego smo kolege, pa bih vas zamolila da to ne bude neko, uslovno rečeno, klasično predavanje niti sam ja sklona tome. Koliko sam videla i na spisku, dolazite iz različitih sredina i možda bi bilo dragoceno da zajednički promislimo ovu temu.
Pitanje je, naravno, zašto sad da pričamo u o 2004. godini. Ja bih možda Nedima i dopunila – ne samo o onom, nama već poznatom martu 2004. godine koji je, bez sumnje, bio vrh talasa te incidentne godine u međuetničkim odnosima u Vojvodini nego, zapravo, da pričamo o celoj toj 2004, pa i, jednim delom, doduše u nešto smanjenom intenzitetu, i o 2005. godini. Razlog je, dakle, sledeći – ja mislim da je to posebno važno u ovom trenutku, i verujem da ćemo se složiti, u vremenu iščekivanja, hajde da to nazovemo delikatnim trenutkom, kada je reč o sudbini Kosova. Svi mi koji umemo da čitamo vesti i novine (pretpostavljam da je to jedna od bazičnih stvari koje novinar mora da čini) zaista sad već možemo prepoznati da mimo toga ko šta misli, sada više nije pitanje šta nas očekuje i kakav događaj u vezi sa sudbinom, odnosno odlukom o statusu Kosova nego da je, praktično, ostalo samo pitanje – kada. Tu se neki dogovori očekuju pa čak već, recimo, današnja vest pominje i neku najavu da bi to bio 6. februar. Dakle, hoću da kažem, izvesno je da nas čeka jedan buran događaj, koji će, čini mi se, bez sumnje biti izuzetno frustrirajući za mnoge građane Srbije.
Sada se postavlja pitanje zašto posebno o tome pričati u kontekstu Vojvodine, u kontekstu njene multietničnosti i, dakle, zašto se vredi podsetiti zajednički svih onih zbivanja 2004. i delom 2005. Evo zbog čega – ja se ozbiljno pribojavam i mislim, a postoje mnogi signali već sada, da bi odluka o nezavisnosti Kosova, ta frustrirajuća odluka za veliki deo građana Srbije mogao da proizvede slične reakcije, slične događaje, pre svega u Vojvodini. Sa jedne strane, kada je reč o etnički rezličitim ljudima u odnosu na većinu, dakle u odnosu prema nacionalnim manjinama i tim kolektivitetima a, sa druge strane, i u odnosu ukupno prema nečemu što zovemo drugost i različitost, dakle i u ideološkom smislu. U toj situaciji može biti izgledno da će na meti biti upravo ljudi koji se razlikuju da li po tome kako se zovu i koji jezik govore ili po tome kako razmišljaju i kakvog su političkog i ideološkog opredeljenja. Naravno, kad se spominju Vojvodina i Kosovo, obično je najčešća floskula da su to potpuno različite situacije, potpuno različiti problemi i da prosto nije uputno dovoditi u vezu te dve stvari. I to je, mislim tačno, verujem da se i vi slažete, ali isto tako – i to, nažalost, sada već jako dugi niz godina potvrđuje – i pored te razlike postoji neka vrste sistema spojenih sudova i, kao reakcija na neke događaje u vezi sa Kosovom ili na Kosovu, vrlo lako, zapravo, u Vojvodini može da dođe do izvesnih reakcija. Čovek pokušava da razume, da analizira šta se zapravi i zašto se dogodilo. Evo kako ja otprilike gledam na stvar, i mislim da bi bilo dobro vratiti se na 2000. godinu i na očekivane promene 5. oktobra, odnosno je l’, 6. oktobra i zapitati se tada, kada je došla nova demokratska vlast u Srbiji, zapitati se a zašto baš 2004. Dakle, da se razumemo, naravno da znamo da sporadičnih incidenata, pa i na etničkoj osnovi, u principu, uvek ima ili mogu da se dogode, ali zašto su 2004. godine ti incidenti bili tako intenzivni. Svedoci ste da, negde u periodu od oktobra 2000. do 2003. i ubistva premijera Đinđića i neposredno onih događaja i tog šoka koji su usledili nakon toga, ako razmislite, možete primetiti da je prosto došlo do neke vrste preokreta. Čini mi se da su one političke snage koje su nakon oktobra 2000. prosto – one su opstale ali su zaista bile pritajene – a ako imamo u vidu da prethodni režim definišemo kao ideologiju vladajuću militantnog nacionalizma, možemo da uočimo da je, dakle, nakon oktobra 2000. ta vrsta vladajućeg ideološkog diskursa prosto bila potisnuta. Možda su mnogi mislili ili se nadali da je on i prosto nestao ili više nije u toj meri snažno prisutan, i verovatno da je to bila jedna od, rekla bih, mnogih naših postpetooktobarskih zabluda i iluzija. Očigledno da su te snage ostale, prosto su samo bile utihnule i prijatene.
Dakle, ono kako ja razumem zašto je došlo do te incidentne 2004. čini mi se da objašnjenje možemo tražiti upravo, dakle, u događajima koje sam pominjala 2003, kada je došlo do jednog obrta i kada su odjednom te, dakle pritajene snage sa snažnim nacionalističkim diskursom i isključivošću nacionalnom, prosto ponovo digle glavu. Setite se da su krajem 2003. bili izbori, i setite se šokantnog uspona snage upravo tih političkih diskursa. Ja mislim da bi jedno od objašnjenja zbog čega je sve to bilo – čak je poneki incident bio i uoči Nove godine 2003. ali snažno i masovnije počinju da se pojavljuju upravo u januaru 2004. – dakle, nekako kao da je tako snažnim prisustvom pre svega Srpske radikalne stranke a i, naravno, Socijalističke partije Srbije u novom sazivu parlamenta Srbije, da je to prosto na neki način dalo krila da ponovo takav nacionalistički, isključivi diskurs prema svakoj drugosti, a u Vojvodini se to najčešće svodi na drugost u smislu nacionalne pripadnosti, da prosto digne glavu i dobije zamah.
Šta je tu bio problem? Setite se odmah koliko ste i kada saznavali o tome i na koji način. Dakle, trajalo je to u januaru i februaru, i dolazi mart 2004. i poznati datum 17, kad se desilo nasilje na Kosovu i gotovo istovremene reakcije na to nasilje u mnogim, mnogim gradovima Vojvodine. Na meti su, pre svega, bili pripadnici hrvatske i mađarske zajednice. Marta 2004, uglavnom u tih tri-četiri dana tog agresivnog nastupa i agresivnog buđenja takve nacionalističke i isključive ideologije, na meti su uglavnom ljudi koje su verovatno oni koji su prouzrokovali incidente smatrali na neki način krivcima ili pogodnim adresama za neku vrstu, uslovno rečeno, odmazde. Dakle, napad je, pre svega, bio u tim danima usmeren ka Albancima, Romima, Aškalijama. Setite se agresivnog nastupa kada je u mnogim gradovima – Novi Sad je bio tu bez premca – krenuo taj rušilački talas, kada su razbijani izlozi na pekarama ako je vlasnik imao albansko ime; na Novosadskom pozorištu, koje igra predstave na mađarskom jeziku, razbijana su stakla, krenulo se u pravi obračun, da ne kažem krenulo se u linč prema naseljima Adice, Mali Rit u Novom Sadu, na Klisi gde su, poznato je, upravo naselja Alabanaca, Roma, Aškalija. Dešava se da su incidenti nastavljeni i u aprilu, da mi i dalje…
Ovaj talas je smanjen, ali ponovo imamo napade i na mađarsku manjinu i, praktično, to sve traje negde do juna meseca. Ključno je pitanje i krucijalno, kako su se državni organi ponašali u toj situaciji. Imate milion saopštenja, milion upozorenja iz redova manjinskih zajednica koji su prozivali i pozivali, molili čak predstavnike države i predstavnike političke elite da reaguju, ukazivali i upozoravali šta se dešava na terenu, pozivali državne organe da rade svoj posao, policiju, tužilaštva i manje-više smo svedoci da smo zapravo, sasvim negde do početka leta imali u javnosti, u manjoj ili većoj meri, ali generalno bi se moglo reći, ignorisanje čitave te pojave incidenata. Državni organi prosto nisu radili svoj posao kako bi bilo u opisu njihovih obaveza i zadataka.
Zanimljivo je analizirati kako su se mediji ponašali u tom trenutku. Ako se sećate ili ako prelistate novine iz tog perioda, možete zaključiti da pitanje nacionalno motivisanih incidenata zapravo skoro da nije postojalo ili nije uopšte postojalo u medijima na većinskom jeziku, dakle srpskom, izvan Vojvodine. Dakle, i tu je zanimljivo posmatrati tu uzajamnu vezu – na isti način kako se ponašala politička elita, dakle ignorišući te apele, ta upozorenja, te pozive da se reaguje, da se spreči, da državni organi urade ono što treba da urade, na isti način su se odnosili mediji – jednostavno su prećutkivali, jednostavno ignorisali. Naravno da je to dovelo do dodatnog jaza i do, rekla bih, povećanja nepoverenja na nivou nacionalnih kolektiviteta.
Početkom leta 2004. godine, sada već polako, pre svega kroz angažovanje Mađarske, imajući u vidu da su pripadnici mađarske manjine bili u velikom broju izloženi tim incidentima, Mađarska se kao tada nova članica EU zaista angažovala na međunarodnom planu, i to je ono što je dosta nazivano internacionalizacijom tog problema. I polako to pitanje nacionalno motivisanih incidenata u Vojvodini dovodi se pred EU i od celog pitanja pravi, da tako kažem, međunarodno pitanje. To je taj prvi trenutak kada je politička elita u Srbiji iole ozbiljnije počela da se bavi tom temom, dakle tek, rekla bih, na tu vrstu pritiska ili svršenog čina, kada je to pitanje postalo pitanje koje postoji na stolu i izvan Srbije. To je i trenutak kada je i premijer prvi put reagovao, a prošlo je i pola godine od uzaludnih upozorenja. To je i pitanje kada i mediji, mislim opet pre svega na medije izvan Vojvodine, konačno počinju da se bave tom temom.
Ako govorimo o medijima, imali ste još jednu zanimljivu situaciju – dakle, pitanjem incidenata bavili su se uglavnom mediji na manjinskom jeziku, uz svetle izuzetke nekih medija, ako bi generalizovali, u Pokrajini ako je reč o medijima na srpskom jeziku. Tu pre svega se sećam, recimo, da je i «Dnevnik» ipak izveštavao više nego što su mediji na srpskom jeziku van Vojvodine, i tu i tamo poneki medij sa ponekom informacijom iz Beograda. Ali generalno smo imali jedno zastrašujuće prećutkivanje i jedno zastrašujuće ignorisanje prema celoj toj pojavi. Sama internacionalizacija pitanja međuetničkih incidenata kao da je dovela do povećanog, rekla bih, besa i polititčke elite a imali smo toga i u medijima, i setite se da je to zapravo i bio rezlog, da je to doživljeno u tim elitama ili u tim medijima kao neka vrsta izdajstva ili, prosto, manjinski kolektivitetei i njihovi politički predstavnici, naravno, na njih mislim, su prozivani da, eto, idu okolo po svetu i tužakaju se na sopstvenu zemlju. To je onaj drugi momenat koji je karakterističan kada govorimo o čestom odnosu prema manjinama, kada su manjine uvek sumnjivije, uvek se proveravaju, uvek je pod sumnjom njihova lojalnost prema državi u kojoj žive i uvek, dakle po tom većinskom nacionalističkom diskursu, uvek su više skloni da budu nelojalniji prema svojoj državi nego što su drugi građani.
Stižemo i do jeseni 2004. godine, ponovo incidenti. Setite se da su na redu ponovo bili izbori, ponovo dolazi do jačanja ove tendencije incidenata. EU se još jače angažuje, stiže odluka o dolasku posmatračke misije EU. To još dodatno proizvodi tu reakciju, dakle međusobne sumnje i podozrenja. I sad ste u toj situaciji mogli sjajno da pratite i kroz medije na koji način su nacionalne zajednice međusobno komunicirale ili nisu komunicirale, kada je reč o toj temi. S jedne strane ste imali priliku da, prateći medije na manjinskom jeziku, da vidite da su prosto iznenađeni, frapirani činjenicom da je javnost u Srbiji mnje-više bila nezainteresovana za ono što se dogodilo prema jednom broju pripadnika tih manjinskih zajednica, da prosto su se oglušivali čak i o apele i da ih, jednostavno, kratko rečeno, ne zanima njihova sudbina. Sa druge strane su bili frapirani činjenicom da su državni organi nikako, slabi ili promenljivo radili svoj posao koji su imali u tom trenutku, a to je da sprovode zakone i da rade na sprečavanju takvih pojava. I sad odjednom, u manjinskim medijima vidite, čitate, da oni jednostavno smatraju da većinska zajednica nije zainteresovana za ono što se njima dešava. Sa druge strane, u najvećem broju medija na srpskom jeziku, a naravno da znamo – a to je tema za posebnu priču – da je naša medijska scena u izuzetno velikoj meri tabloidizovana, i vidite prosto jedan nekad čak i agresivan bes usmeren ka političkim predstavnicima manjinskih zajednica koji su, da tako kažem, sve preduzeli zarad nekih svojih drugih računa i političkih interesa da, tužakajući sopstvenu zemlju pred mađunarodnom zajednicom, da je dodatno obrukaju, da je dovedu u teži položaj, sve zarad postizanja nekih svojih kratkoročnih političkih ili izbornih ciljeva. I mislim da je to momenat koji vredi analizirati ne samo sa medijskog stanovišta i u nešem poslu nego i generalno kada promišljamo ono što se zove nacionalni odnosi, koji se na nivou floskule uvek, po pravilu i najčešće, ističu kao jedna posebna i izuzetna vrednost i bogatstvo u Vojvodini, a sa druge strane, vi imate jednu ponekad potpuno drugu stvarnost koju počesto većina neće, ne može ili ne želi da vidi. Po mom osećanju stvari, ključni problem je upravo naš odnos prema postojanju te dve paralelne stvarnosti kada, s jedne strane, imate ono što je floskula, što je norma, što je zakon, što je politička demagogija često a, sa druge strane, ono što je život i što se stvarno dešava među nama. Zanimljivo je to posmatrati i kroz ovaj paralelizam kada promišljate pitanje poverenja ili nepoverenja među etničkim kolektivitetima što je, naravno, za Vojvodinu od sudbonosnog, rekla bih, značaja. Pitanje poverenja među ljudima uvek postoji ili ne postoji, i to je posebna priča, ali ono što se meni čini da je i možda u toj godini, kritičnoj zbog tih incidenata, da je dovelo do neke vrste promene upravo zbog tako različitog odnosa prema tim događajima da mi se čini da je pitanje podozrivosti, nepoverenja između različitih etničkih kolektiviteta, sada iz neke imaginarne, individualne sfere prešlo na javnu scenu u smislu ozbiljnog postojanja podozrivosti, sumnje, nepoverenja ili nedovoljne iskrenosti ili, prosto, nedovoljne komunikacije u smislu kolektiviteta – dakle, sa individualnog stupnja to je sad prešlo u fazu nepoverenja među kolektivitetima. Ima upozoravajućih signala o tome, postoje istraživanja koja ukazuju na to – setite se samo priča koliko u svakodnevnom životu, posebno među mladima danas u Vojvodini, da se zapravo žive neki paralelni životi sa nedovoljno ili nikako ili, jednostavno, malo međusobne komunikacije. Dakle, kada se govori da su međunacionalni odnosi u Vojvodini stabilni i dobri, to je sigurno činjenica ali, istovremeno, ima signala koji mogu da upozore i na to da se ta stabilnost i kvalitet tih odnosa zapravo u dobroj meri, u mnogim sredinama, svodi na uzajamnu trpeljivost među kolektivitetima i na, ponekad zastrašujući, izostanak uzajamne komunikacije ili razumevanja i poverenja.
Da ne dužimo priču, sećate se da je posle svega usledio i dolazak posmatračke misije i Evropskog parlamenta, odnosno njihovog izveštaja Evropskom parlamentu, da bi u jesen 2005. bila doneta i posebna rezolucija u odbrani multietničnosti Vojvodine, tako joj je i bio naziv, što je ponovo izazvalo žestoke reakcije u Srbiji i političkih elita a i najvećeg broja medija. Srećom incidenata je u 2005. bilo znatno manje nego 2004. i to se može objasniti, pre svega, delotvornijim angažmanom državnih organa kojima je to i posao, jer šta se dešava? – vi incidente možete imati pa imati, ali ukoliko vi vidite da država ne radi svoj posao, da politička vladajuća elita ne reaguje na njih na pravi način, to prosto predstavlja neku prećutnu legitimaciju ili prećutno odobravanje ili, jednostavno, samo daje krila nacionalistima da rade i dalje, odnosno, da mogu i dalje nekažnjeno da rade ono što rade. I tu je zapravo ključni problem, ako analizirate i ponašanje medija u tom periodu – i o tome možemo razmišljati – da su se i mediji ponašali manje-više slično kao vlast, sad generalizujem ali govorili smo da je većina, uslovno rečeno, beogradskih medija najpre ignorisala a posle se prilično obrušila na, uslovno rečeno, nelojalnost onih koji su smeli da se potuže na problem. Naravno, 2005. sad vi već u smislu političkih ciljeva imate i drugu vrstu političkog korišćenja tih incidenata pa su nekad bile i situacije da su poneki incidenti bili proglašavani etničkim a da se ispostavilo da to i nisu. I sad, kad nešto promišljamu celu tu 2004. i 2005. skoro da bi, ja sam se nešto sabirala i razmišljala, skoro da bi se moglo postaviti na nekom kvizu nagradno pitanje – evo, vi ste novinari – da li iko od vas zna koliko je u toj godini bilo etničkih incidenata u Vojvodini? Ne zato što ja mislim da je ključni problem incidetanta brojka, jer brojka je bila velika pa velika nego sam vam to rekla prosto da vas podsetim da mi, evo krajem 2007 godine, dan-danas nemamo taj podatak za koji bezrezervno možemo da kažemo da je to taj podatak da je u toj godini bilo toliko incidenata. Hoću da vas podsetim da su se u to vreme, a naravno reč je pre svega o političkoj eliti, svi gađali nekim brojkama, procenama, podacima, činjenicama, svi su se nešto pozivali na neke sopstvene izvore da je to prosto bilo… ne znam, Ljajić je, tadašnji ministar za manjine, govorio 88, nakon svega je skupštinski odbor u Vojvodini rekao da je bilo 178, čini mi se da je iz policijskih izvora Srbije govoreno da je bilo devedeset i nešto pa do licitiranja da ih je bilo i preko dve pa i tri stotine. Podsećam vas na to iz razloga što je za mene i to signal koliko smo se zapravo nedovoljno ozbiljno bavili tim pitanjem jer, mislim, ne može to biti stvar licitiranja koliko ih je bilo, s jedne strane, a s druge strane čini mi se da to može biti i dobar signal u ozbiljnosti kada govorimo o odnosu države i vlasti prema tom pitanju. A tek bi pitanje za super nagradu na tom imaginarnom kvizu moglo biti pitanje – a koliko je, bez obzira na to složili se oko jednog od tih silnih brojeva kojima su se gađali, od tog broja procesuirano, koliko je bilo prekršajnih prijava, koliko je bilo krivičnih prijava, koliko je ljudi kažnjeno zbog toga. Tek taj podatak nemamo, nemam ga ni ja ni vi, nemaju ga ni novinari, nemaju ga ni državni organi što je činjenica koja govori za sebe. Podsetiću vas na apsurdnost situacije da su čak i u ta vremena predstavnici državnih organa pozivali medije – pa eto, mi nemamo taj podatak, pa bilo bi dobro da novinari istraže zbog čega su počesto tužioci u tim slučajevima odustajali od krivičnih prijava i krivičnog gonjenja u izvesnim slučajevima. O tome, zapravo, svedoči ta vrsta ponašanja.
Drugo pitanje – u koj meri smo, posle svega, uspeli da priču dovedemo do analize šta se zapravo tada dogodilo, da li su to zaista bili sporadični incidenti (incident po prirodi stvari ima u korenu reči značenje nečeg što je sporadično, incidentno, nečeg što odudara) ili je reč o pojavi. Ja ću vas podsetiti da na uporno insisiranje države da nije reč o pojavi, da je reč samo o incidentima, mi zapravo nismo dobili nikada jednu analizu šta se dogodilo. Setite se samo kada je licitirano razlozima i motivima za te događaje, ponajčešće objašnjenje je bilo da je reč o alkoholisanim mladim ljudima, u 80-90% slučajeva i da je to razlog tih incidenata, da je reč o ekonomskoj situaciji i nezaposlenosti i toj vrsi frustracije. Dakle, nijednog trenutka, ja bar nisam videla da je neko ozbiljno seo – izuzev možda vlasti u Vojvodini koja je docnije pokrenula neke projekte, sve želeći da porade nešto na negovanju tolerancije – ali niste imali jednu ozbiljnu sistemsku ni analizu a ni docnije bavljenje tim problemom. Sve mi se to čini da bi danas vredelo imati na umu kada… evo vam događaji oko „Peščanika“ i zabrane, dakle kada evidentno postoji jedna agresivna militantna ideologija na javnoj sceni. Setite se odnosa prema učesnicima antifašističkog marša u Novom Sadu, setite se niza sličnih pojava kada smo, čini mi se, sve više u situaciji da primetimo da te snage postoje i da zapravo vlast sve ovo vreme ništa ne čini da se zaista obračuna sa njima, da u velikom broju slučajeva i sprovede zakone koje je donela, nego da ih nekako pušta da tu opstaju i levitiraju na javnoj sceni, i to čini vešto svojim odnosom prema konkretnim događajima (pa ih nekad puste da rade to što rade, drugi put sa većom strogošću primenjuju sopstvene propise), dakle u nekom ponašanju toplo-hladno pušta ih da tu budu prisutni, manipulišući na taj način i gledajući da ih iskoristi za sopstvene političke ili ideološke ciljeve, kako kad bude zatrebalo.
Bez sumnje da će, da se vratimo na neki aktuelan trenutak i da… bez obzira na neka nagađanja datumska, frustrirajuća odluka za ovu sredinu po pitanju Kosova mogla bi ponovo, čini mi se, da dovede do jedne atmosfere koja bi možda mogla da bude slična, da dovede do tenzija, da dovede čak i do incidenata, pri čemu je opet ključan – sad več poučeni onim što je bilo – način na koji će se ili bi se mediji u toj situaciji ponašali i, naravno, ključno je kako će se vlast, odnosno država ponašati u toj situaciji.
Ima ljudi koji govore, iznose, strepe, strahuju, postoji taj strah i to već samo po sebi nije dobro, kada ljudi strahuju (mislim pre svega na mnjinske zajednice) da bi moglo opet doći do jednog takvog talasa. Ono što možemo izvući kao pouku iz te 2004 i 2005. to je da je najgora stvar i nedopustiva za naš posao, to je da prosto ignorišemo da se to dogodilo i, sa druge strane, treba da prozivamo one koji su odgovorni da reaguju i rade svoj posao. Imate li kakvih saznanja kako je u vašim sredinama? Hajde da popričamo o tome. Postoji li neka pretnja šta i kako će se dogoditi, da li će se u Vojvodini nešto dogoditi?
Ako već poredimo sadašnji trenutak i te protekle godine, meni se čini da bi još nekoliko stvari moglo da utiče, u negativnom smislu ili u pogoršavajućem smislu. Dakle šta je ono što je, za razliku od 2004. i 2005. sada već novi momenat koji bi takođe mogao imati neke reperkusije na opštu atmosferu u Vojvodini? Vi znate da su pripadnici tri, pa i brojčano, najveća manjinska kolektiviteta u Vojvodini, da su njihove matične države članice EU, dakle Mađarska, Rumunija i Slovačka. Ima, naravno, vesti da ovog trenutka još ima i nekog različitog odnosa među 27 članica EU kada je reč o pitanju Kosova i načini njegovog rešavanja, ali nekako politička realnost i neko ranije iskustvo, mene bar lično, teško može da uveri da se na kraju EU, kada i kako bude odlučila i nastupila, da će dozvoliti sebi da bude u velikoj meri jedinstvena. Sve vam ovo pominjem da bi, dakle, po pretpostavljenom negativnom ishodu za većinski deo ovde u Srbiji, u smislu neke odluke ili stava EU,da bi to u percepciji ovih ljudi i ovih frustrirajućih tenzija vrlo lako (čini mi se da je to lako razumeti) moglo da dovede i do negativne reakcije upravo prema pripadnicima tih kolektiviteta…

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Žužana Serenčeš je dopisnica Radija Slobodna Evropa iz Vojvodine.